УЖАС: Појавила се нова, супер-алергија на коју је ретко ко имун

Суморне прогнозе стручњака да ће у следећих неколико година сваки други становник планете имати неку алергијску болест се обистињују. Нажалост, још бржим темпом. Темпом који све оставља без даха.

Већ сада у Србији више од 3 000 000 људи има здравствене тегобе изазване разним алергијама. Људи пате због алергије на амброзију, полен, гриње и сл.

Као да ситуација није довољно алармантна, над нама се надвила још већа опасност. Опасност у виду супер-алергије. Супер-алергије која, на запрепашћење медицинских стручњака, показује могућност преласка са човека на човека. Слично вирусу.

Мада се то сматрало немогућим, невероватно велики број људи који су се готово истовремено почели жалити на ову супер-алергију, не оставља још много могућности за објашњење.

Вирусолози и имунолози захтевају још мало стрпљења. Потребно им је још времена како би са већом сигурношћу могли да кажу шта нам то прети. Такође, они апелују и упућују молбу да се прерано не подлеже паници.

Међутим, људи су узнемирени и уплашени. И то справом.

Ако се обистине најцрње слутње, свет ће се суочити са пандемијом незабележених размера.

Савремено друштво ће претрпети стравичан ударац. Већ сада се може поставити питање да ли ће се икада и опоравити од негативних последица тог ударца.

По свему судећи, суочавамо се са највећим изазовом у новијој људској историји.

Ево о чему се ради.

Свакодневно, све већи број људи примећује симптоме ове супер-алергије на својој кожи. Њихов имуни систем губи битку против ове пошасти.

Свакодневно, све већи број људи с бесом изјављује:

Постао сам алергичан на тапшање по рамену!“.

 

Препознавање

 

Упознајмо се са овом супер-алергијом кроз пример из обичног живота. То је најбољи начин за сагледавање опасности која се над нама надвила. Из њега ћемо видети шта је то изазива и како се манифестује.


Шеф те позива код њега у канцеларију. Пружа ти фасциклу. Вели:

-Види, ово је битно да се уради како треба. И то што пре! Рачунам на тебе. Ти си ми тамо најбољи. Ајд, на пос’о.

Излазиш из канцеларије. Наслушао си се већ таквих прича. Зато су ти и осећања двојака. Опет су теби натоварили за врат додатни посао. С друге стране, прија ти што шеф има поверење у тебе. Мислиш да цени твоје способности.

А, можда се овај пут нешто и промени. Можда за награду нећеш добити само тапшање по рамену. Можда.

И тако, седнеш, запнеш и урадиш. С нескривеним, ал’ умереним, поносом доносиш шефу поверени задатак урађен.

Још увек у теби тиња нада да ће овај пут твој труд бити адекватно награђен.

Шеф гледа шта си урадио. Задовољан клима главом. Устаје. Прилази ти. Стаје на корак до тебе. Задиже мало главу. Извија једну обрву, важно. Смешка се. И прича коју си 100 пута чуо креће:

-Одлично. Браво! Видиш да сам био у праву. Знао сам да ти ти можеш.

Следи одлучно тапшање по рамену твом.

Смркнут се враћаш на своје радно место. За који минут стиже и шеф. Задовољан улази у канцеларију. Стаје иза тебе. Обраћа се свима у канцеларији. Збори следеће:

-Један битан посао је урађен. И то одлично! Свака част људи. За данас би то било то. Идите раније кући. Одморите се.

Окреће се теби. Па, каже:

-Е, ти остани још који трен. Има још нешто ситно да се одради. Брзо ћеш ти то.

И опет те потапше по рамену.

Твоја реакција: у теби све кува. По фаци ти се види. Мрмљаш. Поред сијасет егзотичних псовки пробија се:

Постао сам алергичан на тапшање по рамену!“.

То задње су сви чули. И у неверици се згледају.

Решио си. Представа се 101-ог пута играти неће.


 

 Шта је алергија уопште?

 

Алергија представља поремећај у функционисању имунолошког система. Организам алергичне особе прекомерно реагује на неку специфичну, иначе нешкодљиву, супстанцу, или више њих, из нашег природног окружења.

Разложимо ову дефиницију алергије на најбитније делове:

  • поремећај у функционисању,
  • прекомерна реакција,
  • иначе нешкодљиве супстанце,
  • природно окружење.

То ће нам омогућити да лакше разумемо каква нас је то несрећа стрефила. И како да се од ње заштитимо. Док се не пронађе универзални лек.

Оболели од ове супер-алергије немају само поремећај у функционисању њиховог имунолошког система. Камо среће. То би онда био само њихов проблем. Зато ова алергија и има префикс супер.

Они испољавају поремећај и у свакодневном, обичном функционисању. Неће да раде оно што су до сад радили. Неће да раде више од других. Неће да раде оно што други неће. Неће да раде оно што би било баш супер да ураде они, а не ми.

Исто тако, прекомерна реакција није резервисана само за њихову кожу и друге органе. Не. Они су, обузети алергијом, почели наглас да се буне. Вичу како неће више бити луди. Грде. Кажу да им је доста свега. Прете да ће се променити из корена. Млатарају рукама. Чак и неки прст са пакошћу показују. А то није лепо.

Ми, здрави, ми смо праве жртве њихове прекомерне реакције. И то је још један разлог зашто ову алергију сматрамо супер-алергијом.

А разлог, узрочник алергије?

Похвала. Нешкодљива похвала. Добронамерни гест похвале. Па, коме то може да шкоди?

Само болеснима. Наравно.

Уместо да им је драго. Да поносни буду. Да ликују пред другима што су потапшани. Они драме. Драме због нешкодљивог геста похвале. Куче, кад га потапшеш, шени, бре, а они . . .

Тапшање је радња, нормално, није супстанца. У овом случају добронамерна, срдачна чак, те и због тога одредница супер у имену алергије.

И стижемо до природног окружења.

Нема потребе да износимо како живимо у врло загађеном окружењу. То је опште познато. Међутим, за наш проблем, за ову супер-алергију, то је апсолутно небитно.

Нас занима систем вредности који је на снази у нашем окружењу. А он је баш супер. Битно је да будеш успешан. Како? По коју цену? Преко чијих леђа? Није битно.

То је битно једино онима који су од ове супер-алергије оболели.

Ова алергија је код њих убеђење да смо сви једнаки, да треба бити марљив, поштен, да све зависи од твог знања и труда и бла-бла-бла, дигла на супер ниво.

Они су то мислили и пре. Док су се правили здрави. Само нису то јавности на знање давали. Чекали су нека боља времена. И  трпели неправду. Неправду – по њиховим аршинима.

Е, а сад кад су открили топлу воду, тј. да ће морати безуспешно да чекићају до судњег дана то боље сутра – удри на сав глас.

Нек’ сви у окружењу чују да су они алергични на тапшање по рамену. Нек’ сви у окружењу виде како су лоше прошли.

А људи ко људи, гледају. Гледају и нешто им се чини.

Чини им се да и они веома личе на ове алергичне. Чини им се да и они треба да алергични постану.

Гледају алергичне, а као да виде себе.

Управо је то најбитнији разлог зашто ову алергију сврставамо у јединствену категорију – супер-алергија.

Она се преноси погледом.

То је њена највећа опасност. Зато она има толико разорни деструктивни капацитет. Ако јој се на време не стане  на пут, готово је са нашом лепом свакодневницом.

Ако настави овим темпом да се шири, па ко ће остати да ради?

Зар да сви постанемо једнаки? А нисмо. Зар нашу битност треба да одређују тривијалне ствари: знање, умеће, марљивост . . . Ма, ‘ајде!

Те трице и кучине да буду разлог због кога би други требали да нас уважавају?! Да оне буду услов нашег напредовања? Сачувај Боже.

Нормално је да неко увек мора да извуче дебљи крај. Природно је друге искоришћавати. У складу је с духом времена потурати туђа леђа зарад свога циља.

У карантин с алергичнима на тапшање по рамену. Нек’ се тамо међусобно гледају до миле воље. Болесници.

 

А у карантину . . .

 

Можда је то спасоносно решење. Оградити се. Дићи зид између њих и нас. Остати на правој страни. Само . . .

И ти и ја смо до сад успели да видимо како изгледају особе алергичне на тапшање по рамену.

Прилично нормално.

Фин и пристојан неки свет.

А и сами смо често бивали потапшани. Зар не?

Да и ми нисмо запатили ову супер-алергију, а?

Јесмо! И то је добро. Добро је призвати се памети. И рећи: „Е, сад је доста.“

Једног дана би свакако дошао у ту ситуацију. Боље је онда што пре показати да ниси луд и да не волиш да те лудим праве. Нити си радостан што те искоришћавају.

Никад ниси на кантар мерио колико си ти, а колико други урадили. Нити ћеш од сад почети.

Једноставно, уради само твој део. Као и до сад. Најбоље што знаш. За остало се прави равнодушан. Ако треба – фатај зјале. И други су, па се свет није срушио.

Биће ти тешко, у почетку. Лајаће ти иза леђа. Па, шта? Престаћеш да им будеш „омиљени“ колега? Ууу, јадан ти, шта ћеш без љубави те.

Дигни главу. Исправи рамена. И буди оно што јеси – човек.

Људи су алергични на тапшање по рамену.

 

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!