Горан Гаврић: Историју ће сви писати…

Први сусрет кога се сећам са „необичним историјским чињеницама“ било је „Завештање Стефана Немање о језику“. Доста добро написано, са паметним поукама, са добрим порукама, још у повојима српског интернета који се звао „усенет“ или „дискусионе групе“, дељено је около, качено на тада малобројне форуме и веб странице, ширено као мудро дело и бисер наше историје и књижевности. Као неко ко воли историју и сећа се детаља о историјским изворима (историјски извор: где је неко видео то што тврди да пише, укратко објашњено) запитао сам се какво је то монументално дело остало још из средњег века о коме не знам ништа у коме су ове поуке морале остати записане. Објашњење ми је дао други корисник интернета – то је драма писца Милета Медића. Тада није било Википедије да часком одеш на чланак о неком писцу и делу и час посла провериш, па сам био поприлично изненађен овим сазнањем. После сам био више постиђен мојом наивношћу – зар сам стварно помислио да је то стварно Завештање Стефана Немање његовом сину Светом Сави које постоји а о ком никад ништа нисам чуо ни у школи ни у књигама ни у медијима, а ето, налетело на мене случајно у беспућима интернета?

Има томе 10-15 година, а још увек на интернету наилазим на „Завештања Стефана Немање“, која се деле около као стварно дело Стефана Немање, без икакве напомене или знања о чему се стварно ради. Данас пак можете лако изгуглати о чему се ради, цело дело је постављено на пројекат „Растко“, али то људе не спречава. После лаког штива и лаких нота добили смо и лаке информације, оно што ти „налети“ на друштвеним мрежама и свиди ти се, то је истина, каква провера или макар једно кратко „гуглање“ да провериш о чему се ради. Није више проблем што људи не могу да провере шта је истина, људи верују оно што желе да верују.

Чак можете купити књижицу „Завештања Стефана Немање“ коју издаје једна мала издавачка кућа која иначе издаје верску литературу на којој нигде не пише да се ради о фикцији ни ко је аутор! Само: завештања Стефана Немање.

Покојни Ротшилд (или беше неки други Рокфелер или владар из сенке) прима дечију крв и заменио је седам-осам срца пре него што је умро. Одакле информација, који је извор, одакле се то зна… нико не зна. Али „сви“ деле на друштвеним мрежама, сви пишу, сви коментаришу с мржњом, сви верују. Иоле нормалнији људи питају „јел то стварно истина“? А како да знамо дал је истина, одакле уопште та будалаштина побогу? Сваки дан нас запљускују „лажне вести“, без извора, без основа, без провере, чисте измишљотине.

Превише их је да би то било случајност, здрав разум нам то говори.

Кад је историја у питању, шампиони у ширењу „својих верзија историје“ су фанатични Деретићевци. Нема теме о историји где неће искочити двадесет агресивних фанатика да вичу како није било досељавања Словена, како је то фалсификат бечко-берлинске школе, како су Срби старији рођаци Сумера. Деретић је машински инжењер, али је упркос томе успео да раскринка немачко-аустријску заверу и увери васколики народ у своје теорије. Чак је и књиге дебеле штампао, у тврдом и меком повезу, гостује по локалним телевизијама и објашњава како је цела историја завера, народ га слуша и воли, верује му и фанатично га подржава.

Нема озбиљног школованог српског историчара који га подржава. Што је наравно само доказ више да је у праву, јер и они су део завере, продали се Бечу и Берлину.

Занимљива је прича рецимо о српско-бугарском рату 1885. и чувеном пропуштању медицинског материјала непријатељској војсци од стране српске војске. Чак је и председник Републике Српске Милорад Додик у једном говору рекао да „у згради Међународног црвеног крста стоји табла на којој пише „будите хумани као што је била Србија 1885“. Ову причу чуо сам више пута, можете је наћи на десетини места на интернету. Шта је проблем? Нигде нема слике те плоче. Како мајку му, Женева није преко света, бар у Швајцарској има Срба, могао је неко да оде да слика. Ако пратите текстове, једини извор за постојање те плоче је интервју једног доктора коме је други доктор то причао током шездесетих година. И то је то.

У целој Србији за све године није се нашао новинар који ће отићи до Женеве (а ишли су новинари са РТСа нема где нису ишли) и проучити ствари око те табле, стоји ли, дал је некад стојала, ако јесте где је сад и зашто је склоњена. Али се нашло на десетине њих који су о томе писали све док није дошло до председника Додика. Мало је и његова срамота да прича непроверене приче, али нећемо му замерити, он ипак није историчар већ политичар, а у једном гостовању на телевизији („Телеринг“ на РТРСу) показао је да добро зна ко је Борис Грубешић, портпарол Тужилаштва БиХ, али не зна ко је толико спомињани Вили Брант.

Урадио сам једну ситницу, послао сам мејл МКЦК и питао их за ову плочу. Дошао ми је одговор – нема је, никад нисмо чули за њу.

На сајту МКЦК постоји и чланак о српско бугарском рату (https://www.icrc.org/eng/resources/documents/misc/57jnvx.htm ) али се поменути поступак и хуманост Србије нигде не помиње.

Сад више нисам сигуран ни да се поменути догађај десио, али што се табле тиче – нема је, не постоји, не стоји у згради МКЦК у Женеви и тамо тврде да за њу не знају.

Следећа занимљива ставка је писмо војводе Мишића краљу Александру о Хрватима.

„То је најодвратнија фукара на свету, која се не може зајазити ничим што би јој се понудило. Ја сам дубоко уверен да се ми са њима нећемо усрећити. Ти су људи, сви одреда, прозирни као чаша, незајажљиви, и у таквој мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи… Не заборавите, височанство, моје речи“

Ко би се после свега што се десило од 1919, кад је велики војвода наводно изговорио ове речи, изненадио? Све је човек видео, знао, предвидео и говорио „масону Александру“, и хтео да спречи све ово што нас је задесило, али није хтео „зликовац монархофашистчки да слуша, хтео велику државу и Југословенство.“

Међутим, опет ако идете трагом извора, овај текст – не постоји. Историчар Драгољуб Живојиновић, према текстовима на интернету негде тврди да је краљ Александар послао војводу Мишића у мисију извиђања стања у Хрватској 1919. А онда је војвода после тога водио двочасовни разговор са краљем у ком му је све ово рекао, а записао Мишићев ратни секретар Милорад Павловић Крпа, коме је Мишић тај разговор накнадно препричао. И иако овај текст можемо наћи углавном на безвредним порталима типа Телеграфа, налази се и на озбиљнијим као што су Mondo.rs или Видовдан.орг. Међутим, на оба сајта као пресликана стоји реченица:У неким текстовима објављеним на интернету тврди се да је Крпа записао следеће реченице“!!!!!

Нема текста, нема записа, нема трага, већ се цитирају „неки текстови објављени на интернету“!!! Боже ме опрости, да није покојни Мишићев секретар писао те текстове по интернету? Зна ли се ко је уопште? И како се ико може позивати на „неке текстове на интернету“ као извор за нешто из 1919. године? Које, какве и чије текстове? Па ето, видимо да може.

Видех на једној фејсбук групи малтене свађу о овоме – ко се усуђује да тврди да тај документ није постојао и ко тврди, нек докаже да није!

Запис наводно постоји у Архиву Србије, штампан је и у неким књигама, али оригинал никад нико нигде није објавио.

Али то не смета „фејсбук патриотама“ да прогласе за издајника сваког ко се усуди да помене да тај извештај баш и није доказана историјска чињеница.

Наравно, све би било лако доказати приказом оригиналног записа из Архива – али тога нема.

Још једна ствар је – смрт цара Душана. Дошла је изненада, рано, и у историји је донекле мистериозна. Постоје теорије да су га отровали папини изасланици јер је одбио унију са католичком црквом. Међутим, ако лутате беспућима интернета, наићи ћете и на следећу верзију – Душан је уствари радио на унији с католицима, и зато га је, као издајника, убила православна Црква. Не постоји апсолутно ниједан историјски извор за ову будалаштину – али постоји будала, која ће прво, на основу својих фантазија, написати овакво нешто, објавити и протурати, а онда псовати мајку свакоме ко се усуди да помисли да то није истина. Ово је један од најлепших примера лудости квазиисторичара. Уопште, неуравнотежено понашање, псовање, вређање и претње по интернету одлика су квазиисторичара. Можемо само замислити каква би то патриотска сила била да сви они некад изађу на улицу, одрже какав патриотски протест или шетњу. Али због неког разлога неће.

Натпис на некој немачкој цркви (Келн, Аугсбург, Дизелдорф… ) који каже „Сачувај нас Боже куге и Хрвата“ – нигде није виђен, усликан ни документован. Засад, признајем, ко зна убудуће.

Велика Србија по Лондонском уговору – на интернету можете наћи и карте територија које су Србији нуђене Лондонским уговором 1915. Истина – Лондонским уговором Србији није нуђено ништа. То је био уговор између сила Антанте и Италије о ком Србија није ни обавештена, тако да јој њиме ништа није било могуће понудити. Такође, Лондонски уговор није испоштован. Током Првог светског рата постојале су разне иницијативе, понуде и идеје, које су укључивале одустајања од дела Македоније од стране Србије, који би били дати Бугарској, а Србија би била компензована на западу. Међутим, ништа од тога се не може назвати конкретном и дефинитивном понудом све до Версајске конференције о миру.

Круна српских заблуда је Витешки Краљ Ујединитељ, Александар I Карађорђевић.

Замислимо српског владара који је поред тога што је био владар уједно био и војник и војсковођа у највећим победама српске војске од средњег века – у Првом и Другом балканском рату и у Првом светском рату. Замислимо победника над Турцима, ослободиоца и осветника Косова и Метохије. Замислимо победника над Бугарима и ослободиоца Македоније краљева Вукашина и Марка. Замислимо победника над Мађарима и Аустријанцима и ослободиоца Српске Војводине. Замислимо ујединитеља Србије и Црне Горе. Замислимо ослободиоца Босне и Херцеговине, Војне Крајине, Славоније, Далмације, Хрватске и Словеније. Замислимо ујединитеља свих српских и југословенских земаља. Замислимо победника над Турцима, Бугарима, Албанцима, Мађарима, Аустријанцима и оним Хрватима и балканским муслиманима који су им служили. Замислимо владара који после четири или пет векова доноси слободу и уједињење српским и јужнословенским земљама.

Па зар то не би био највећи владар у историји српског народа?

Е па не може. Јер тај краљ замерио се српском идолу и црвеном цару, аустријском поднареднику Јосипу Брозу и звао се Карађорђевић. И био је захвалан Светом Цару Николају Другом за спас Србије у Првом светском рату, примао је руске беле емигранте и сузбијао комунистичко зло у својој земљи.

Такве ствари весела Србадија изгледа не опрашта. Комунистичку безумну мржњу према свима онима који су се борили за српску слободу, посебно Карађорђевићима успели су да преруше у нешто друго – мржњу према Александру јер није створио Велику Србију 1918. и тако решио све наше садашње проблеме.

Па тако не мрзи Србадија Александра из комунистичких већ из „патриотских разлога“. Џаба му све што је урадио, није предвидео 1990. Или 1941. Није спречио долазак Хитлера и Стаљина на власт, и њихове нападе на Југославију. Како мислите био је мртав већ 1934? Па то је још један чин издаје, како је смео да умре!

Није Србима нико крив, ни Хитлер који је стигао до Москве, Египта, Данкерка, севера Норвешке, ни Стаљин који је владао половином света, крив је Александар јер их није спречио.

Нису криви комунисти за своје АВНОЈевске границе и цепање српског народа и Југославије, дома за све њене народе.

Није криво 50 година комунистичке диктатуре. Није криво неспособно српско комунистичко вођство, Крцун и Ранковић су „српски хероји“, Милошевић ту и тамо, али све је то Александар, мртав већ 56 година требао да предвиди и спречи.

А поврх свега, највећи грех код сваког интернет патриоте – био је и масон!

И џаба мој краљу освета Косова… попљуваће те свака полуписмена будала на фејсбуку.

Ако вас интересује историја браћо и сестре, читајте озбиљне и научно засноване књиге.

Не глумите кловнове по интернету.

Да би се уништио један народ, треба му отети, уништити и омрзнути његову културу, традицију, веру, историју, јунаке, претке.

Али најгоре је кад нам помуте памет.

 

3 коментара


  1. Аутор каже „Нема озбиљног школованог српског историчара који га подржава. Што је наравно само доказ више да је у праву, јер и они су део завере, продали се Бечу и Берлину“.Аутор очито није добро обавештен.Тачно је да Деретића јавно није подржао неко од „људи од науке“.Али је такође тачно да су многи дошли до истоветних или сличних закључака као Ј.Деретић!Пок.проф.Пешић истраживао је Винчу и нашао велику сличност нашег савременог писма и писма становника Винче.Проф.Србољуб Живановић је истраживао костуре прастановника Балкана и нашао да су истоветни савременим Србима.Иначе наш најбољи антрополог.Пок.проф.Ђорђе Јанковић (наш најбољи археолог) доказао је присуство Срба по Босни у 4.веку.Није ли Нетанијаху недавно пред Вучићем и камерама рекао да су Јевреји и Срби пријатељи још од Римске републике!!Наравно да од лаж историчара страдају сви они који се усуде да оборе тезу о досељавању Словена.Па макар били и најстручнији у својој области.Надамо се да ће истина ипак на крају победити и да ће се у школама проучавати права историја Срба и Словена.

     
    Одговори

    1. Не видите ништа спорно у томе да „нико није подржао Деретића“ иако су дошли до истих закључака?
      Да би се нека теза доказала као тачна, мора наука да је прихвати. Ово набацивање имена са све звучним титулама и њихових закључака је баш та катастрофална тактика квазиисторичара – затрпа те именима и титулама, подацима које не можеш да провериш, и то је као аргумент у корист његове тврдње.

       
      Одговори

  2. Истина је да наша историја, па уопште историја словенских и германских народа због недостатка писаних извора има пуно „рупа“ у смислу да не знамо ништа значајније о Илирима, Сарматима и Словенима, осим онога што је штуро записано код римских историчара. Ту чињеницу користе разни „деретићи“, те повест попуњавају својим маштаријама. Било би свима боље да се та енергија искористи нпр. за археолошка откопавања. Био сам сведок агресије коју испољавају при изношењу ставова кад сам обратио пажњу на коментаре на налаз генетичара са сајта Порекло.рс који је упоређивањем ДНК узорака, што је наравно далеко поузданије од упоређивања облика лобање, узетих за костију пронађених чини ми се на Лепенском виру открио да се становништво током дугог временског периода пар хиљада година мењало и да су те хаплогрупе на ипсилон хромозому данас ретке или непостојеће код становника Србије. Наравно, тако нешто није лепо прихваћено код „стручњака“.

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.