Бранко В. Николић: КАКО ПОБЕДИТИ НА ИЗБОРИМА У БЕОГРАДУ

Изборна азбука за праве опозиционаре

1.Затомиити сујету, завист, егоманију и ситносопственичку „филозофију“, имати објективан увид у могућности и величину свога „лика и дела“.

2. Бити реалан, критичан и одговоран према себи и другима; као и према српскоме друштву, народу и држави.

3. Научити да је циљна представа сразмерног изборног система (СИС) и његова главна социополитиколошка карактеристика то да се гласови бирача шта је то год могуће сразмерније (еквивалентније) претварају у посланичке или одборничке мандате, те да шта мањи број гласова бирача не суделује у расподели посланичких или одборничких мандата тј. да остану неискоришћени те симболички речено да „пропадну“.

3.1. Шта је изборни цензус виши а број посланичких или одборничких мандата који се расподуљују у изборној јединици мањи, то више СИС изневерава своју циљну представу и приближава се циљној представи већинског изборног система и тиме постаје мање сразмеран односно смањује своју могућност да шта сразмерније претвара гласове бирача у посланичке или одборничке мандате, а последица тога је да се за странке које на изборима у просеку добијају хипотетички „средњи“ број гласова бирача те оне странке које у односу на изборни цензус добијају „гранични“ број гласова а то значи негде између 5 и 7 одсто, повећава најмањи број гласова бирача који њихова изборна листа мора да добије да би могла да освоји један мандат, као и то да ће да се повећа број гласова бирача који због високог изборног цензуса неће моћи да суделују у расподели мандата те да ће да остану неискоришћени односно да „пропадну“.

4. Две или и више изборних листа (тзв. „колоне“) праве опозиције на предстојећим изборима за одборнике у Скупштини града Београда, повећавају растурање гласова бирача правих опозиционих политичких странака те смањују њихову могућност да освоје већи број одборничких мандата; и паралелно такође повећавају могућност да већи број гласова бирача него шта би то био да су обједињени на једној заједничкој изборној листи правих опозиционих странака, неће моћи да суделује у расподели одборничких мандата тј. да ће да остане неоскоришћен.

5. Две или и више изборних листа (тзв. „колоне“) праве опозиције психолошки неповољно делују на потенцијалне бираче тих опозиционих странака. Откривају им и потврђују политичку, друштвену и образовну чињеницу да председници и вођства неких опозиционих странака немају нити елементарно уставноправно и политиколошко знање о сразмерном изборном систему; и ка томе да су сујетни, егоцентрични и суревњиви као и шта су друштвено, политички и национално неодговорни. У томе контексту све то потенцијалне бираче правих опозиционих странака деморалише и демотивише, тера у бирачку апатију и дестимулише да уопште изађу на изборе и гласају! Две или и више изборних листа (тзв. „колоне“) правих опозиционих странака збуњују њихове потенцијалне бираче и доводе их у дилему („избор пре избора“) за коју листу да гласају.
Наиме, ти бирачи имају толико демократске политичке културе, знања и одговорности па добро знају да постоји ризик да се њихови гласови растуре на више изборних листа те да због тога остану неискоришћени; или ако изборна листа и пређе изборни цензус да у расподели неће моћи да освоји онолико одборничких мандата колико би максимално могла да их добије када би ти исти гласови били обједињени на једној заједничкој изборној листи правих опозиционих странака!

СРАЗМЕРНИ ИЗБОРНИ СИСТЕМ, ИЗБОРИ И ФУДБАЛ

Политички избори нису фудбал а да би могли да се буквално пореде, али условно и уз мало маште извесна међусобна аналогија ипак може да се нађе. Тренер фудбалског тима тактику игре за утакмицу планира и креира према карактеристикама игре и квалитету противничке екипе и њених играча, правилима фудбалске игре као и условима у најширем смислу у којима ће утакмица да се игра. Аналогно томе, „тренер“ односно председник праве опозиционе странке тактику за изборну „утакмицу“ треба да планира и креира према:

Вучићеви батинаши

1. Противиничкој „екипи“ а то је како се то стручним политиколошким речником каже хегемон странка СНС, њени коалициони партнери, сателитске странке и колаборационе опозиционе политичке странке.

2. Правилима изборне „игре“ а то је сразмерни изборни систем који овде конкретно има специфично висок изборни цензус од 5 одсто добијених гласова бирача по једној изборној листи, и за тај и толики изборни цензус релативно мали број од 110 одборничких мандата у изборној јединици.

3. Условима у којима се одржава изборна „утакмица“, а то су: а) политички процес у држави који је по многочему ван и насупрот стандардима демократске и правне државе; б) изборни процес који ће према искуству са досадањих избора вероватно да буде ван и насупрот демократских стандарда, далеко од компетитивних избора у којима су позиција и права опозиција равноправни медијски, финансијски и инфраструктурно; и у којима државна управа те јавне службе као и „дубока“ држава нису директно и индиректно логистичка база и подршка владајућој странци/коалицији у изборној кампањи и изборном процесу. Већ и за просечно образована и друштвено одговорног човека кога још служе здрав разум и интелигенција, то би заиста требало да буде довољно да може да одабере политички и друштвено те за праву опозицију и демократију најбољу изборну тактику за скупштинске изборе у Београду. Но, да ли су претходно наведени уставноправни, политиколошки, политички, друштвени те и емпиријски са досадањих избора аргументи и индикатори довољни председницима и вођствима неких опозиционих странака да одаберу логичну, ефикасну и најбољу тактику за изборе у Београду? Судећи бар према њиховим јавним изјавама, предлозима те планираним и склопљеним коалиционим споразумима, добија се утисак да нажалост – нису!

ПРЕД-ДЕМОКРАТСКО СТАЊЕ И ИЗБОРНЕ КОАЛИЦИЈЕ По

свему ономе шта видимо и знамо, Србија се данас неоспорно налази у политички и друштвено пред-демократском стању! Због тога су неосноване оцене и јавно изнети ставови о идеолошки и политички нелогичним односно некомпатибилним изборним коалицијама, тзв. непринципијелним коалицијама и томе слично. У условима пред-демократског стања у којем не постоје икакве могућности за истински демократске изборе те са сразмерним изборним системом који има високи изборни цензус и релативно мали број одборничких мандата у изборној јединици те који је због тога више већински него сразмерни систем, не само да не постоје идеолошке, политичке, друштвене, културолошке и моралне препреке за изборну трансидеолошку сарадњу свих правих опозиционих странака; него штавише постоји демократски императив за коалиционом сарадњом свих правих опозиционих странака у најширем идеолошком и политичком спектру! Логично, уз директно учешће грађанских иницијатива и удружења, невладина сектора односно удружења цивилнога друштва, верских заједница, слободних и друштвено ангажованих интелектуалаца и уопште свих којима је демократија односно демократски политички и друштвени поредак пре свега и изнад свега. Шта значи да критеријуми за формирање демократске изборне коалиције нису уско идеолошки и и политички, него широко програмски на платформи општедруштвеног и заједничког политичког изборног циља, а то је успостава демократског политичког и друштвеног стања у Србији! Због тога, у демократској изборној коалицији могу а ако су друштвено и национално одговорни и морају да суделују: ДС, ПСГ, СДС, ДЈБ, ПзП, ДПС, Левица Србије, Нова странка, Покрет за спас Србије – Нова Србија, Двери – Здрава Србија, будућа Јеремићева странка, „Не да(ви)мо Београд“, „Покрет 7 захтева“, „Протест против диктатуре 2017“ и друге грађанске иницијативе и удружења. 

ИЗБОРНОГ ЛЕГИТИМИТЕТА НЕМА БЕЗ ПРАВЕ ОПОЗИЦИЈЕ!

Победнику избора легитимитет даје број гласова бирача које је добио у односу на укупан број бирача који су гласали као и у односу на бирачко тело. Но, легитимитет победнику даје и чињеница да су избори били демократски, а то значи да су на њима суделовале и праве опозиционе странке. И управо због потоњег већ и само суделовање правих опозиционих странака на изборима, није тек формалноправни акт без директних и далекосежних политичких, правних и друштвених дејстава и последица! О чему се ради? Политички избори нису олимпијске игре на којима је према пароли њихова модерног оснивача Пиера де Кубертена прије свега важно учествовати. Наиме, већ и само суделовање правих опозиционих странака на изборима само по себи даје изборима атрибут – демократских, те шта је готово још важније те по ту исту демократију потенцијално још опасније и штетније, даје победнику демократски политички легитимитет. Без суделовања правих опозиционих странака на изборима они не могу да буду демократски, и шта је једнако политички значајно, хипотетски победник нпр. СНС са коалиционим партнерима неће моћи да добије демократски политички легитимитет нити ће интернационална политичка заједница да им га призна! Шта значи да је права опозиција (а не Вучићева колаборациона!) СНС-у и коалиционим партнерима важна и потребна јер без њеног учешћа на изборима они не могу да буду квалификовани као демократски, нити победник ма ко то да био може да добије интернационално признат демократски политички легитимитет. Па када је то тако а заиста јест тако, то значи да права опозиција има валидне и интернационално релевантне и прихваћене демократске политичке аргументе на основу којих може да постави и реализује императиван демократски захтев, да у свему и у свим деловима изборног процеса буде потпуно равноправна са СНС-ом, њеним коалиционим партнерима, сателитским странкама и колаборационим опозиционим странкама! А не да се понаша мазохистички и дозволи да буде објект и жртва монструозних манипулација, хистерије, подвала, хушкања, линча, сатанизације и перманентног јавног проказивања и приказивања као реметилачког фактора друштвене идиле и хармоније, нужног али непожељног друштвеног зла те државног непријатеља и издајника број један! Права опозиција не сме да суделује на изборима ако нису остварени сви услови за равноправно изборно такмичење владајуће коалиције и колаборационих опозиционих странака са једне стране демократског рубикона, и правих опозиционих странака са друге стране. У противном, права опозиција ради сама против себе, против демократије, те и против српског друштва, народа и државе! Свако онај ко ће под било којим и каквим изговором и „високим“ принципом да суделује на изборима на којима нису обезбеђени сви услови за равноправно такмичење позиције и праве опозиције, не може за то да има икаква ваљаног демократског аргумента и оправдања сем лажног позивања на демократију да би се безуспешно прикрила истина да је то директна опструкција, издаја и удар на ту исту демократију! Ко суделује на недемократским изборима а то су они избори на којима позиција и права опозиција немају равноправне све услове у такмичењу за гласове бирача, био тога свестан или не, знао то или не знао те хтео то или не хтео; директно учествује у подривању демократије, издаји те исте демократије и сâм је колаборант и пета колона СНС-а, њених коалиционих партнера, сателитских странака и колаборационих опозиционих странака!

БУДИМО НАДРЕАЛНИ, ТРАЖИМО УТОПИЈУ!

Као шта је то јавности познато, неки су председници опозиционих странака предложили као изборну тактику да опозиција на изборима у Београду иде у „две колоне“, „три колоне“ и томе слично. Због тога морамо да се подсетимо да се у колоне најчешће сврставају војници, полицајци, ватрогасци, затвореници, заробљеници, робови итд. У времену Римског царства и Средњем веку, колони су били сељаци-полукметови. Да ли је идеја о „колонама“ реминисценција из времена некдашњег министра војног или деривација кметског менталитета, сазнати вероватно никада нећемо? Деца сунца, светла и ветра, утопостички љубавници демократије и верници слободе, не сврставају се никада у две, три или и више колона. Него као слободномислећи и друштвено одговорни људи бирају и примењују само један и једини критеријум у одабиру изборне тактике за београдске изборе: ону изборну тактику која је најбоља и најкориснија за демократију те српско друштво, народ и државу! Вратимо се у историју да нам садашњост и будућност не (п)остану недемократска прошлост, будимо надреални, сањајмо утопију и захтевајмо немогуће – демократију на Балкану! А само је корак до и преко црте утопије зване демократски снови, демократска чежња и демократска јава – да се праве опозиционе странке удруже на изборноме програму успоставе политичке, друштвене и економске демократије; те да на изборе у Београду изађу са једном заједничком изборном листом!

 

2 коментара


  1. Нажалост, не могу да замислим да носилац листе уместо Бошка Обрадовића буде Јанковић признавач геноцида у Сребреници, који то никако није! Онда заиста не бих имала за кога да гласам!

     
    Одговори

  2. Скидање Вучића да би се на власт довели признавачи „геноцида“ и друга Србија? Зар то нисмо пробали 2000?

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!