Саша Кнежевић: Зашто је Европа непријатељ?

Света Русија
,,Историја почиње тамо где врхови вертикале власти доносе егзистенцијално-историјску одлуку, а то значи – гледајући право у очи смрти.“
Александар Дугин
У књизи Н. Ј. Данилевског Русија и Европа једна глава се зове: Зашто је Европа непријатељ Русије? Он наводи низ упечатљивих примера када је реакција Европе према Русији била строго непријатељска, премда су се аналогне ситуације прихватале потпуно мирно ако се радило о западноевропским државама, а понекад се непријатељство испољавало, чак, насупрот интересима европских држава.
Објашњење он види у томе што нас „Европа не признаје за своје. Она види у Русији, и у Словенима уопште, нешто што за њу не може бити само једноставан материјал из кога би она могла да извлачи своју корист, као што извлачи из Кине, Индије, Африке, великог дела Америке итд. – материјал који би било могуће формирати и обликовати по своме нахођењу.
И поред тога што се показало да је горњи, спољашњи слој Русије растресит, мек, да је изветрио и претворио се у глину, Европа ипак схвата, или боље речено инстиктивно осјећа да испод те површине лежи јако, чврсто језгро, које се не може ни расточити, ни самлети, ни растворити – које дакле она не може асимиловати, претворити у своју крв и плот, које има снагу и које претендује да живи својим независним, самосвојним животом.
И дакле, по ма коју цену, ако не крстом онда топузом, ако не милом онда силом, не треба дозволити том језгру да још више очврсне и да се развије, да пусти корене и гране у дубину и у ширину.
Не дозволити – то је заједничко дело свих оних који себе осећају Европом. Ту се за савезника може узети и Турчин и чак му се предати застава цивилизације.
У почетку се антипатија Европе према Русији објашњавала антилибералном владавином Николаја I, али после либералних реформи, говори Данилевски, однос се само погоршао. (Потпуно исто запажање износи Тјутчев у једном писму.)
Свет је препун егоизма и острашћености, да би се њиме овладало, нужно га је страхом и силом покоравати. Он је сам по себи, једна саморушилачка стихија, и једино га каква таква, па била то и присилна хијерархија, може у том општем расулу обуздати.
Зато је сваки велики владар морао бити сурови жалац непокорних, чији је жезал проносио обуздавалачку присилу над стихијом безличних.
Не треба само кривити тиранију владајућих, она је по свему судећи само једна последица.
Сетимо се само, како је невиђену „Радосну вест“ проповедао Христос, али, опет Га је овај горди свет безумља и лажи разапео, изабравши оне које увек по слабости бира, оне које су од овог света и који „сами за себе сведоче, оне који траже славу и суде“.
Зато овај свет не заслужује ништа више до општу тиранију, још ако би се нашао који имало савеснији владар, таква „тиранија“ над овим непослушним светом би била велики благослов. Таква „благословена тиранија“ би онда имала изгледа да постане тиранија свега што је лоше, онда би она у очима „мракољубивог света који у злу лежи“, изгледала као невиђени терор светлости која пржи очи сваке буљине, навикнуте на таму.
Такав „терор“ над мракољубивим светом би био доиста спасоносан, они би свим силама покушавали да га помраче, само да не исијава и расветљава њихову тиранију таме. Велики православни мислилац Иван Иљин у свом есеју ,,Бекство од сјаја“ је писао: ,,Из пораста (сјаја) расте завист која глође душу, завист према свему што јесте сјај, према свему што носи сјај, што лучи светлост и ужива у сјају. Завист и мржња рађају похлепу освете; а освета позива на убиство. Трагедија ноћника умреженог зрацима сјаја, горка је и дубока. Он нити прихвата сјај, нити може да се врати у пређашњу таму.
Не преостаје му ништа друго, него да устане против сјаја, да иступи у потпуности свог погрешног уверења и демонстрира сву моћ свог непријатељства према свету. Тако он ступа на пут палог анђела. Одједном, не може да прихвати сјај, жуди да постане „владалац таме“, јер ноћ, такође, има своје властелинство и снагу.
Сада је основно – утврдити се и бацити изазов Богу, и свету, и сјају, и вољеном извору истине, и читавом човечанству.
Сада је главно – узвисити таму и оправдати порок , чак и више од тога – сјај развластити и, по могућству, где то пође за руком, угасити, да га не виде, да не буде оних који га проносе и који се купају у њему.
Сатанска стихија се тада угњежђује у тамњаку и лишава га мира: он, и против своје воље, постаје противник Свевишњег Бога.“ Наведени Иљинов пасус се може применити, не само на појединце, него на целе декадентне („мракољубиве“) цивилизације.
Дакле, свет који „сав у злу лежи“, тражи просторно подобије, у које би могао слободно испољавати своју злобу и изопаченост. Содомске земље (које само за своју осуду се називају хришћанским) и њихове неопаганске културе које тиранишу све што је добро, стварају за изопачен свет одређени привид противприродне слободе, у којој се може испољити сав гнуснобни порок. Мракољупци оваквих светова, бивају ушушкани у своје безумље, добровољно подвргнути злочиначком хипнозом, оних прогонитеља свега што је добро, који увек владају таквим земљама – они су њихов нужан израз.
Међутим, сваки хилијастички приступ ововременој будућности је осуђен на разочарење, немогуће је потенцирати земаљски идеал. (,,Ми чекамо Христа, а не боље време.“) Дакле, трезвеност је неопходна, јер овај „свет сав у злу лежи“, али неопходно је из њега извући оно најбоље што нам може осигурати континуитет опстајања, колективног (духовног) индетитета.
Пут до слободне личности је трновит и неизвестан, он је поплочан унутарњим војевањима, међутим хришћанин не би требао да буде равнодушан према спољашњим збивањима у свету.Оно спољашње, увелико одређује путању сваког од нас, зато је најбоље ако се ти путеви подударе ка истом ванвременском циљу.
Благородна је та земља која има ту могућност општења, здраве релације између народа, државе и Цркве, све је онда заокружено битијскојм целином Свевишњег. Изнад такве земље се у зениту уочава купола, са које је надгледа Пантократор.
Данас једина хришћанска држава која има такав потенцијал је из пепела васкрсла –  Света Русија.
Она се после свих страдања, чудом одазвала на божански позив, она је управила своје стопе на путевима Господњим и кренула у спасоносну мисију грехом посрамљеног света.
Она је позвана да засија у мраку, овом „свету који сав у злу лежи“, и није узалуд од давнина, наслућена наследница оборене Византије, и неразориви столп Православија.
Свака сила има своју присилу и оно што је чини силом, а то је њена допуштена моћ да влада спољњим.
Евроатлански савез се групише око ниских циљева задовољавања голе плоти, плот је њихово божанско, а њено задовољење превасходство. Божјим допуштењем, они тиранишу све што је добро, међутим постоји благословена тиранија свега оног што је лоше. Такву тиранију, почиње спроводити данашња Русија, она је подстакнута вечитим добром и неизбежно води ка њему.
Није онда, нимало чудно, зашто је данас Русија за западни свет прожет вавилонским духом, једна ужасна и херметична тврђава, на чији сами спомен се „бацају и пене“.
Дуго је Русија проносила своју свету идеју и вером осећала у својим дамарима, богомдани позив свеправославног бедема, који ће светлити у богоборној тами „духа овог света“. Од Светог Кнеза Владимира, Невског, Радоњешког до благочестивог Цара Ивана Силног до последњег зверски убијеног Цара Мученика, па преко најдивнијих боголиких умова и пророка што је православна руска „родина“ дала у уметности, музици, философији касније филму. Они су изњедрили руску философију утемељењу на православној мисли као антитезу контаминираној нихилистичкој – филозофији мрака – западног света.
Тај „Трећи Рим“ је осећао да је позван на једну неусловљену, неоубохватну, Божанску мисију „зато се Русија аршинима није могла измерити – зато се са небом граничила, и у њу се само могло веровати“ како је стихотворио Тјутчев. Она је била и остала тајна, одбојна и недокучива неверним рационалистичким умовима.
Али, руска аристократија се почела крњити, свим тим безумним реформама које су подражавала западни свет плоти, она је утрла пут њој, тој себи несвојственој ујдурми у лику безбожничке револуције. Трагични апсурд је начинио од Русије антирусију, која је постала најгори плагијатор западних револуција, огрезлих у крви и општем хаосу.
Предосећало је то лирично срце Русије, много прије него што ће је заиста задесити. Достојевски је у ,,Нечистим силама“, упозоравао будућа поколења на велика искушења која долазе у ликовима демонизованих револуционара у том ремек делу.
Они су сви однарођени и обучавани на западу, којим доктринама да разоре руску боголикост.
Још је Љермонтов у песми ,,Предсказање“ скоро век прије крвавог пира над светом царском породицом и Православном Русијом пророковао:
,,Доћи ће дан, Русији црни дан,
Кад пашће чак и царски престо сам,
И љубав та, кад биће руљи страна,
И крв и смрт, кад постаће нам храна.
За децу кад, и за невине жене,
Не може мач ни закон да покрене;
Кад кужни смрад од усмрћених тела
Обиђе сам сва наша тужна села,
На сваки миг, да жртве му се дају;
Хараће глад по нашем драгом крају.
Кад румен та обоји воде река,
Сусрешћеш ти и моћнога човека –
Кад познаш га, разумећеш ту драму
И схватићеш његову страшну каму:
И држи се! – твој плач и твоји крици
Мамиће смех у очајничкој бици.
И мрачно све, знај, биће тад толико,
Ко његов плашт са узвишеним ликом.“
Игор Шафаревич је добро уочавао;
,,Ако се прихвати да Русија није била препрека тешко схватљивом “прогресу“, већ конкретно – ширењу технолошке цивилизације, биће разумљивија иначе загонетна појава да су социјалистичку револуцију у Русији финасирали капиталисти!
Западни финасијски свијет је досљедно саботирао зајмове руској влади, жртвујући повољне уговоре – а у исто вријеме његова кеса је била широм одрешена за руске револуционаре. Русија на почетку XX вијека је изграђивала властити пут развоја, алтернативан индустријској цивилизацији. Револуција је била најефикаснији начин да се она скрене са тог пута.
Новац је долазио и од најкрупнијег америчког финасијера Јакова Шифа, као и од њемачког генералштаба (најмање педесет милиона долара бољшевицима). Познати револуционар Валентинов говори у својим сјећањима да је њихову организацију финасирао кијевски милионер Бродски; Валентинов га чак назива: “великим револуционаром“. Револуцију је обилно финасирао милионер Сава Морозов.
 У Сетоној књизи описана је запањујућа историја о финасирању руске револуције од стране банкарских кућа Вол Стрита. На примјер, у тренутку октобарског преврата у Русији се налазила америчка делегација “Црвеног крста“, која је заправо била састављена од крупних политичких и финасијских представника. А већ 2. фребруара 1918. године један од њених руководилаца, веома крупни амерчки финасијер В. Томсон проследио је  бољшевичкој влади милион долара, при чему је ово учинио по наредби Џ. Моргана чији је најближи сарадник био. А затим се плански вршио притисак на владу САД и западноевропске земље да не помажу бијелима и да признају бољшевичку владу, при чему су притисак вршили финансијски и политички дјелатници повезани са банкарским кућама Моргана и Рокфелера.
У исто вријеме ти људи се понекад појављују као сарадници “Бироа за пропаганду“ Карла Радека или као совјетски финасијски агенти на Западу.
Ако се на револуцију гледа као на начин да се Русија скрене са њеног самосвојног пута  развоја и да се укључи као један дио у систем технолошке цивилизације, онда ће дјелатност западног капитала бити схватљива, оправдана и као она која је оправдала себе.“
Седамдесет година које су уследиле иза револуције представљају епоху разарања управо оних структура  које су чинили основу руског друштва. – то су по Игору Шефаревичу – прије свега сељаштво и друга основа Русије коју је имала Православна Црква. Сви ових седамдесет година наступи жестоког прогона Цркве (Лењинов, Стаљинов, Хрушчовљев) смењивали су се с периодима лаганог притиска и њеног потискивања из живота.
И на крају, срушена је вјера у постојање Русије као неке посебне историјске индивидуалности.
Сва њена предреволуционарна историја се представљала као царство таме и заосталости (у духу идеологије прогреса).
Међутим такав прогрес је само био финиш краја, и како је Николај Фјодоров пророковао, упозоравајући, блудне синове који су ниподоштавали, презирали и најнеморалније потискивали своје очеве; „Наше време, међутим, при даљем прогресу може доћи дотле да сасвим напусти све што се односи на претке и успомене на њих, тако да ће човек, пошто изгуби само осећање и појам сродства, престати да постоји као морално биће, тј. достићи ће потпуно будистичко бестрашће. За њега тада више ништа неће представљати вредност, а друштво ће у правом смислу бити мравињак који је, уосталом, такође показао да је способан за “прогрес“!“
Тај злочиначки пројекат, потурен христоносној Русији је уништио њен темељ, снага руског медведа је била спутана, западни човек је ликовао, мислећи да је Русија неповратно угушена. И гротескно омађијан „другоруски свет“, као у Булгаковом фантастичном роману („Мајстор и Маргарита“), је почео да буде обмањиван и слуђен од стране незнаних посетиоца.
Међутим, руска душа није у том духовном вакуму уништена, она је буктала у том неприродном потиску. Тек када су двери руске душе отпечаћење, она је показала (прагматичном и неверном) свету непојмљиву јачину.
Људи снују, Бог одлучује!, после вековног страдања и горког покајања, Русија је у Христу васкрсла, и јавила се свету никада јача и искуснија, западни свет је остао запањен и у недоумици, каквим је то чудом могуће. („Богу је све могуће!“)
Сходно њеној визионарској  мисији и откривању свету, Бог ју је у најбољем тренутку даровао једним савесним владарем, који, не носи случајно, име Светог Кнеза Владимира који је крстио Русију. И он је схватио руски пут и истински руски смисао и значај Русије за цео свет. Схватио је и цео угњетаван свет значај и божански Промисао који је изњедрио једног Путина данашњој Русији.
Имали смо прилике да недавно видимо светогорске старце, који га величанствено дочекују на Светој Гори, и додељују му почасну стасидију, на којој су само могли да седе византијски цареви. Док грчком премијеру и америчком председнику, забрањују улазак и дижу црне заставе протеста, исказујући да не желе антихристе на светој земљи, овамо целом Светом  Гором звона свечано брује, и у радости дочекују, не идола у Путину, већ све оно што Путин данас за свет представља. Расуђивање светогораца је опомена за све православце које траже „длаку у јајету“ и не виде у лику Путина (са свим манама и гресима који сваки човек поседује, мада овде није толико о личном колико о општем), богомданог хришћанског вођу који представља једну земљу која је главни бедем православне Васељене.
Русија данас ступа на божански пут, са којег ако истраје у вери, неће нико моћи да је покори („јер је са њом Бог“), и остварују се оне речи које је говорио Достојевски, као и многи други о руској мисији у свету, прекинутој перфидном утопијом коју је Бог допустио (богоборном револуцијом), да би Русија искушана као огњено злато, засијала у пуном сјају, када је то апокалиптичном свету најнеопходније.
,,После решења словенског питања, Русији очигледно предстоји коначно решење Источног питања.
Задуго још неће разумети садашњи Словени: шта је то Источно питање! Баш као што ни словенско уједињење у братству и слози неће разумети још врло дуго.
Објашњавати им то непрекидно, делом и великим примером, биће свагдашњи задатак Русије у будуће.
Но запитаће неко: ради чега све то? и зашто да Русија узима на себе такав посао?
Ради чега: ради тога да би живела вишим животом, великим животом, да би светлила свету великом некористољубљу и чистом идејом, да би оваплотила и створила, на крају крајева, велики и моћан организам братског савеза племена, да би створила тај организам не политичким насиљем, не мачем, већ убеђењем, примером, љубављу, некористољубљем, светлошћу; да би уздигла, најзад, све ове мале до себе и до разумевања њеног материнског опредељења.
Ето то је циљ Русије, и то су њене користи, ако хоћете да знате.
Не буду ли нације живеле вишим, некористољубивим идејама, и вишим циљевима служења човечанству, већ буду само служиле својим „интересима“,те ће нације несумњиво пропасти, следиће се, обеснажиће се и умреће.
Виших циљева за Русију нема других до ових које је поставила себи служећи Словенима некористољубиво, не тражећи од њих захвалност, служећи њиховом моралном (не само политичком) уједињењу у велику целину. Само тиме ће Словенство рећи своју нову исцелитељску реч човечанству…
Већих циљева нема на свету.
Значи, и ништа „корисније“ не може бити за Русију сем да увек има пред очима те циљеве, да их све више и више објашњава себи самој, и да се све више и више уздиже духом у том вечитом, непрекидном и врлом свом раду за човечанство…“
Русија је данас свесна циљева које Достојевски наводи. Све словенске земље би требале да знају да немају већег пријатеља (нити ослонца у борби за свој, пре свега духовни опстанак), у овом богоборном свету које је све своје канџе усмјерио ка Светој Русији, па и преко тих обманутих (сепаративним и проевропских) словенских народа, од данашње Русије.
Поготово би то требао да зна српски народ, који је до саме своје сржи орођен, кроз сву своју историју са Русијом. 
 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!