Драгана Трифковић: Посрнуће без имало достојанства и памети

Сатанистичка модна ревија у цркви у Лондону

Негативна селекција је сигуран пут за успостављање охлократије, која води ка самоуништењу. Овај облик владавине који има свој утврђени систем вредности, је нешто што Запад последњих деценија покушава да наметне као свеопшти образац „идеалне демократије“. До пропасти комунизма, демократизовање по мери Запада је било ограничено утицајем СССР-а, што је у великој мери контролисало и негативне процесе унутар тог сиситема. У периоду Хладног рата, западни систем није попримао изражене негативне карактеристике, иако је имао тенденцију ка њима. Након „победе“ САД у Хладном рату, долази до нагле трансформације западног система и његове експанзије на Исток. Током периода биполарног светског система, Запад је истицао потребу да се одбрани од „мрачног комунизма“, не наводећи потребу наметања своје идеологије остатку света. Сада се са сигурноћу може рећи да је циљ већ тада био одређен, и да Запад није примарно тежио одбрани од комунистичког Истока, већ наметању либерализма остатку света. Када су се остварили услови ремећењем равнотеже, Запад је брзо кренуо у остваривање својих планова. Култура Кола-Коле и Мекдоналдса, брзе хране и јефтиног провода, са својим материјализмом и одбаченом религијом, површних и краткорочних погледа на свет, потрошачким менталитетом, је вапила за освајањем нових пространстава, као дивља звер пуштена са ланца.

Драгана Трифковић

Посрнуће Запада траје већ дуго година, а ово што се данас дешава је вероватно последња фаза. Данас је више него актуелна књига Освалда Шпенглера „Пропаст Запада“ у којој је он 1918. године врло песимистички предвидео многе догађаје који су данас актуелни. Та књига је написана у једној другој епохи, али је њен писац ослањајући се чврсто на законе природе, смело предвидео оно што тада није могло да се наслути. Европа је данас обезглављена, обездуховљена, дехристијанизована, индивидуализована, умртвљена. Друштво које је за време Хладног рата живело у благостању, почело је да се бави дегенеративним идејама као што су права сексуалних мањина, радикални феминизам, мултикултурализам, ЛГБТ заједница и сл. Након Хладног рата ове идеје бивају „употпуњене“ агресивном спољном политиком која се манифестовала распростирањем демократије бомбардерима, социјалним инжењерингом, обојеним револуцијама, агресијом, насиљем, пропагандом, информационим ратом, фалсификовањем историје. Западна друштва су наметањем феминистичког и ЛГБТ терора својој заједници, довела до урушавања традиције и културе, система вредности, депопулације становништва, обездуховљења и коначног зомбирања људи. Да ли је нормално да једна држава не подстиче наталитет и не промовише важност ове идеје за опстанак сопствене нације, већ издваја средства за организовање јавне промоције дегенеративних склоности појединаца (што директно промовише смањење наталитета)? Да ли је нормално да једна држава не помаже младим људима да заснују породице, већ организује социјалне програме за прихватање избеглица из Африке и са Блиског Истока? Какву будућност могу да очекују државе и народи, који спроводе овакву самоубилачку политику?

 

 

Да се Русија није опекла западном демократијом деведесетих година прошлог века, можда би и она данас равнодушно посматрала параду шарених заставица, сматрајући то сасвим нормалном појавом? Уместо тога, Русија је забранила организовање таквих подвала на територији своје државе, наредних 100 година. Сваки покушај кршења овог захтева, завршава се хапшењем егзибициониста. И то не би смело да буде „недопустиво“ како Запад тврди, јер свака држава треба да спроводи своје законе.
Недавно сам присуствовала прослави Дана града и Дана победе у руском граду Брјанск. То није био први пут да присуствујем таквој прослави, сличне манифестације се организују често широм Русије (1). Протокол је углавном сличан и своди се на топли пријем гостију од стране организатора (у овом случају градске администрције), заједнички одлазак на прославу и затим свечани ручак.
Прослава је често организована у више фаза и подразумева полагање цвећа на споменике, свечане говоре, дефиле: деце, студената, професора, научника, радника, инжењера, мајки, спортиста, лекара, математичара. Једном речју свих оних који својим делом и залагањем доприносе опстанку, развоју и угледу читаве заједнице. Да ли постоји нешто нормалније него да се друштво поноси медаљама својих спортиста, успесима својих студената и свакодневним вредним радом својих рудара, и да им на томе одаје признање? Да ли постоји нешто лепше него да улицама ходају достојанствени људи са заставама своје земље и срећом на лицу? Да ли постоји већи залог за будућност, него да деца и омладина одају признање херојима своје отаџбине и да им свечано обећавају како ће памтити њихову жртву и наставити њиховим путем?
Русија је у очима Запада због тога крива, и дужна да трпи изливе беса и мржње охлократије чији су идеали развратност, пљачкаштво, бездушност, криминал. Морамо да се запитамо шта су у последњих четврт века урадили чиновници и такозвани интелектуалци као што су Мадлен Олбрајт, Бернар Кушнер, Збигњев Бжежински, Хилари Клинтон, Бернар Анри Леви, Џорџ Сорош, разни безимени банкари, НВО активисти и сви следбеници ове политичке и интелектуалне „елите“ која би се пре могла назвати хордом зла. Каквим су добром они задужили човечанство, осим што су посејали хаос по целом свету? Какав сиситем вредности су они желели да наметну целом свету?

Врхунац демонстрације западног посрнућа огледа се у манифестацијама попут модне ревије у лондонској цркви, где модели ноншаланто шетају са роговима на глави и пентаграмом на челу (2), или церемонија отварања тунела у Швајцарској уз присуство политичког руководства ЕУ и свештеника Католичке цркве, на којој се појављују зомбији, рептили, јарчеви, вештице и разна друга чудеса. Незапамћен случај тако отвореног и званичног испољавања сатанизма (3).
Нажалост, у исто време док се у Брјанску одржавала тако свечана прослава Дана града, у Београду је по ко зна који пут насилно одржана такозвана „Парада поноса“ која је постала обавеза такозваних демократизованих друштава, која су прихватила све понижавајуће и безумне идеје посрнулог Запада (4). До које мере је Запад постао неурачунљив, говори чињеница да су се амбасадори западних земаља посебно ангажовали око организовања овакве манифестације, на којој између осталог и инсиситирају, и да су обавештавали медије о свом учешћу и кретању на овој шаради.
Гледајући сам тај циркус, сваки нормалан човек може само да констатује како је достојанствено у данашње време не припадати западном свету и не учествовати у ваљању по блату. С друге стране људски је разумети и оне који по том блату морају да се ваљају, али је ипак жалосно да уз то што морају да се ваљају, треба да говоре како је то фантастичан доживљај. Мањина која свесно или несвесно служи остваривању политичке агенде, која се крије иза „слободе, демократије и борбе за људска права“ сигурно има своје разлоге због којих учествује у таквим манифестацијама, било да су они материјалне или идеолошке природе (што је редак случај).
На западу нигде више не можемо да видимо дефиле рудара, спориста, научника, професора и ђака. То једноставно није више популарно. Све оно што је популарно, довело је до многобројних проблема. Али за проблеме постоје решења, па тако за депопулацију проузроковану погрешном политиком и наметањем погубих идеја, мудри чиновници Запада нуде решење. Једноставно идеја је подмлађивање популације емигрантима из Африке и са Блиског Истока. Због чега би Немачка рецимо направила социјалне програме за младе брачне парове, када може да прихвати породицу са Блиског Истока која већ има шесторо деце? То је далеко једноставније. Можда ће то сутра решити проблем наметнутих „Парада“, јер се њима сигурно неће свидети таква идеја, па ће се борити против ње. Европљани више неће морати ни за шта да се помуче, а неће морати ни да постоје. Притом ни једну ружну реч не смемо да упутимо на рачун емиграната, чије су домове срушили баш они на чија врата куцају. Они нису ништа криви.
Шпенглерова логика се очигледно показала као исправна и западном свету се не смеши светла будућност. Поред оних који су преокупирани дугиним бојама, ријалити програмима и свим осталим благодетима које нуди Запад, постоје и они којима тешко пада стезање омче око врата.
Будућност свакако припада само онима који су спремни да се за њу боре.
Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије

Satanic Fashion Show Inside a Church at London Fashion Week



http://www.blic.rs/vesti/drustvo/beograd-u-duginim-bojama-jelena-karleusa-otvorila-paradu-ponosa-setnja-kroz-grad/8sbvd0m

 

 

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!