Остоја Симетић: Зашто Срби постају Хрвати, а Хрвати не постају Срби

Нација, још од француске буржоаске револуције, престаје да буде етнички, већ постаје културни феномен. Припадност одређеној нацији, осећа се као таква, услед прихватања култрног обрасца који је та нација створила. Осећај припадности природно рађа и родољубље, те слогу у народу, што су кључни предуслови напретка и развоја било које државе, односно, њеног народа (нације).

Тако су неке нације успеле да се очувају и у врло тешким временима, па иако су етнички потпуно прекомпоноване, оне су задржале оригинални национални осећај и државотворну свест. Као одличан пример, може нам послужити случај хрватске државне идеје и националног поноса. На нашу несрећу, ова национална идеја се, кроз историју, остваривала на рачун српског националног интереса, а неретко, уз обилну помоћ неких Срба.

Слом државе на Косову, 1389. код нас је имао за последицу погибију елите, а с њом и праве националне свести, која би обезбедила државотворни осећај, те након ослобођења у српској револуцији, такво понашање новостворене елите које би народ везало за државу, јер би схватио да она постоји и делује како би њему, народу, обезбедила сигурност и оптимлне услове за развој и напредак. Уместо тога, устаничке вође само преузимају положаје свргнутих ага и бегова, и у истом ритму настављају да тлаче и хандре народ. Оснивају хареме, отимају и обљубљују девојке и удате жене, муче народ наметима, отимају му тешко стечени, бедни иметак, узурпирају државну моћ и чине све што и Османлије, па народ, природно, схвата да и ова држава представља непријатеља и грабљивца од кога се мора бранити. На тај начин, пропуштена је прилика да се развије у народу прави осећај љубави према својој држави. Он је постојао и постоји у некој мери, у смислу да се жели слобода и да се одупире спољном агресору, али недостаје оне праве родољубивости која би условљавала да се лични интерес тражи само кроз остварење општег интереса и никако друкчије. За сваку љубав је потребно двоје, па тако и за љубав према отаџбини. Ако вам та отаџбина ништа не даје, ако вам није мајка, већ маћеха, сасвим је сигурно да је нећете волети дивољно да бисте се за њу жртвовали. Жртву овде не помињемо у коначном смислу, као давање живота на бојном пољу. Тврдња коју овде разматрамо иде за тим да савремени србин углавном није спреман да жртвује чак ни илузију о бољем животу у ЕУ зарад очувања територијалног интегритета земље. У савременом добу, губи се чак и онај осећај потребе да се одупре дезинтеграцији земље који нам је раније био иманентан. Тако имамо индиферентност према тзв. независности Косова и Метохије, муслиманским намерама у Рашкој и сепаратистичким тежњама у Војводини.

Код Хрвата, с друге стране, нема фатализма. Они хладнокрвно прихватају ситуацију и теже да из ње извуку максимум, имају јасне планове и циљеве од којих никада не одступају. Природно је било за очекивати, да ће након пропасти на Гвозду из 1097. хрватска елита, тј. њихово тадашње племство бити истражено, што би лагано довело до претапања хрватског етникума у угарски или германски. Међутим, њихова елита, с јасним осећајем припадништва хрватском културном језгру, и у намери да учини све како би задржала, макар и привид државности, иако поражена и понижена, узима себи за право да понуди своју круну угарском краљу, коју је овај већ ионако добио на сабљу.  Коломан Арпадовић бива крунисан у Биограду на Мору 1102. Ово замешатељство пролази, па се хрватско државно и историјско право ипак очувало, премда у инфериорном положају у односу на освајача. Ипак, опстаје нека квази државна организација код Хрвата која чека погодан тренутак да се еманципује и узлети.  Ту се успињу одређене хрватске великашке породице попут Франкопана и Шубића. Они нису лојални угарском краљу, већ теже да га ограниче и повећају свој утицај у чему постепено и успевају, па чак, у етапама, доминирају и суседном Босном. Стварањем Краљевине СХС, први транзиторни циљ хрватске елите бива остварен, а комплетан циљ испуњава се распадом СФРЈ и формирањем нове хрватске државе на стаништима Срба, који остају у статусу националне мањине која се убрзано претапа у католичко и хрватско становништо. Вековима, наше комшије показују завидан асимилациони потенцијал. Они, екстремно чврсто држећи до значаја своје националне особитости, успевају да неке милом, а углавном силом, претапају друге етничке заједнице у Хрватство.

Опет на несрећу, међу овима је највише Срба који се касније измећу у највеће српске крволоке, али не треба заборавити ни Јосипа Јураја Штросмајера ни Људевита Гаја, који нису били хрватског етничког порекла, већ словеначког и германског. Ово успева због просте чињенице да Хрватско вођство настоји да унапреди положај сопственог народа, а да лично богаћење оствари на рачун других етничких група, док код Срба, нажалост, постоји тенденција горег понашања српске елите према сопственом народу неголи према било ком другом.

Хрватска држава чврсто следи идеје своје елите и не преза ни од најобичнијих и најочигледнијих историјских фалсификата и небулоза како би хомогогенизовала и кроатизовала своје укупно становништво. Тако настаје, у најновије време, самозвана Хрватска православна заједница с Николом Теслом и манастиром Крка на насловној страни свог интернет сајта. Они својатају ову личност и ову светињу. Колико год то тренутно изгледало безопасно и комично, на дуги рок се рачуна по оној Гебелсовој о стотину пута поновљеној лажи. Њима, и свим другим озбиљним државама, битно је у прво време у да у своју националну идеју убеде сопствени народ, а он ће сам касније у њу уверити остатак света. У истом маниру, рахметли Туђман је увео награду „Вук Мандушић – хрватски витез“ (sic!). Памтимо и хрватске спортске репрезентативце српског порекла браћу Петровиће, Аријана Комазеца и друге. Комазецовом стрицу, активисти једне српске политичке странке, чак је и кафић дигнут у ваздух, али то Аријана није спречило да одступи са победничког постоља у моменту доделе златне медаље у Атини нашим кошаркашима. Да ли је икоме непознат хрватски патриотизам етничких Срба, Радета Шербеџије, Арсена Дедића и Ђорђа Новковића? Како то да код нас нема сличних примера? Њихове власти не покушавају да воде интернационалистичко, мондијалистичко, политички коректну политику, већ да на сваки начин максимизују хрватски национални интерес.

Таквом политиком, не само што не можемо заинтересовати друге за прихватање српства као националности, него не можемо ни Србе сачувати. Неактивношћу и незаинтересованошћу допуштамо да променом вере, Срби мењају и нацију. Формирања Муслимана као народа под комунистима, а раније њихово однарођивање од сопственог српског порекла, последица је те српске неактивности и незаинтересованости или бар недовољне ватрености у борби за очување своје нације. Ми смо допустили да потурчени Срби и њихови потомци, иако дубоко свесни свог српског корена, постану наши најљући душмани. У време владавине Милоша Обреновића, главна политичка личност у Босни је Хусеин капетан Градашчевић, познат као Змај од Босне. Он је жестоки мрзитељ Срба и Србије, као и његов народ (босански муслимани словенског порекла). Кад овај властелин у жељи да очува привилегије босанског беговата и одупре се реформама султана код сматра издајником вере, крене војску из Босне да прими одсудну битку на Косову против великог везира, тај исти муслимански живаљ га испраћа песмом:

„Ми идемо на Косово равно,
Где нам стари славу изгубише,
Стару нашу славу прађедовску.
И ми ћемо на пољу Косову
Ил’ изгубит вјеру и јунаштво,
Или ћемо, ако Алах даде,
Душманина свога побједити,
И у Босну вратити се славно.”

Јасно је да они знају ко су били њихови стари и које је царство на Косову изгубило славу 1389. Ипак, и поред тога, ми допуштамо да се ови људи потпуно одроде од српства и постану му крвници.

Завидан асимилаторски таленат имају и наше северне комшије Мађари. После присаједињења Војводине Србији, у Мађарској остаје приближно једнак број српског становништва као и мађарског у Србији. Сада у овој новопеченој чланици ЕУ има око 5000 Срба, од којих српски језик солидно говори тек неких 3000. Код нас данас живи око четврт милиона етничких Мађара. У Сент Андреји не живи више од три српске породице, односно оних који се још увек осећају Србима. У Кошутовој револуцији, у мору младих живота, угасио се и живот изузетно талентованог песника српског рода, али маџарског националног осећаја, Петефи Шандора, рођеног као Александар Петровић. Овај народ, успео је да се хиљаду година одржи са свих страна окружен Германима и Словенима захваљући својој култури коју је увек уздизао и помоћу ње градио национални осећај свог становништва науштрб националног осећаја других етникума на том терену.

Наша, тзв. елита, и није у правом смислу национална елита, не само због својих скромних интелектуалних и духовних домета, већ у првом реду због изостанка свести о неопходности рада на остваривању српског националног интереса, те заштити и просвећивању народа. Ови полуинтелектуалци из круга двојке постају довољни сами себи, а жељни пажње и признања са стране, нарочито са запада или бар из Загреба, Сарајева или Приштине. Подижу спомен плоче бану Јелачићу, планирају изградњу споменика Отоманској војсци, проглашавају сопствени народ геноцидним и злочиначким резолуцијом о Сребреници занемарујући крвави пир насера орића (свесно малим словом) над српским живљем годинама раније.

Чак и у популарној култури, некритички прихватају сав шунд и кич са запада, разне Мадоне, 50 центсе, Бритнике, Спајсице и полуписмене афро американце који у прешироким хокејашким дресовима кукају што им полиција не допушта да слободно продају хероин на улицама Њу Јорка. Хип хоп се узима као израз културне просвећености, док се српски десетерац посматра као симбол балканске крвожедности и патријархалне затупљености. Разни ди џејеви, који добро свирају грамофон, се дочекују као месије културне авангарде, док се интерпретатори наше изворне музике маргинализују и поистовећују са пијаним посетиоцима шатора и конзументима свињске кожуре.

Њихова мисија није изградња националног поноса код народа који би се онда јединствено борио за остварење свог националног интереса, већ насупрот томе, огађивање свега српског самим Србима, како би се они демотивисали да учине ишта што би заштитило и Србе и Србије. Они који би хтели да се назову културном и просвећеном, еврореформском елитом, не смеју ни да помисле, а камоли да кажу или учине нешто што би ишло у прилог или макар јасно дефинисало српске националне интересе. Они се не усуђују да прихвате као легитиман интерес овог народа да Република Српска напусти БиХ и присаједини се Србији, да се КиМ задржи у саставу Србије, да Срби из РСК добију макар аутономију у оквиру Хрватске, да се укине аутономија Војводине, да се не успоставља тзв. Санџачки регион…

Остоја Симетић

Нарочита кривица за постојеће стање пада на плећа политичких играча у нашој земљи. Ови људи, било заоденути у плаштеве лажног патриотизма или агресивног мондијализма, све што чине, чине само у личном интересу, трудећи се да се на сваки начин што пре и што више обогате. Државу посматрају као хијене полуиструлелу лешину неког гнуа. Гледају да пождеру што више док не наиђу лавови који ће их од исте одбити. Овим путем, поштени људи се не укључују у рад странака, а када то и учине, брзо схватају да је немогуће провести своја начела и идеје, јер у партијама владају хохштаплери које никакве идеје не занимају сем оних које би им могле у џепове стрпати још коју шаку долара. Будући да политичари свих странака, нису учинили ништа за добробит ове земље и њеног народа, терет усправљања Србије и Срба остаје баш на том, измученом, али још живом народу.

Лек је у нама самима. У нашем друштвеном активизму. У самоорганизовању. У српским патриотским организацијама и њиховом међусобном повезивању, те заједничком деловању на сузбијању моћи и утицаја странака и корумпираних политичара. Ми смо ти који својим комшијама морамо отварати очи, који не смемо посустајати, ни жалити напора и средстава да путујемо Србијом и разговарамо са народом. Да га храбримо и соколимо, не да једноставно издржи и претрпи муке, већ да јасно и гласно каже не својим тлачитељима. Ако је тај народ рекао НЕ Хитлеру и кајзеру, може ваљда да загрми на разне чиновничиће, бедна пискарала, вечите студенте и демагоге који су окупирали државне функције и моћ коју оне творе.

Какав да буде тај друштвени активизам? Па према знању и способностима сваког од нас. Он мора бити такав да створи ново национално одушевљење и нови национални понос код Срба. Најважније је да својим животом сведочимо угледање на Христа, поштење, рад, породичан живот, родољубље и бригу за ближњег. Да тако себе учинимо људима општеприхваћеног кредибилитета на које би други желели да се угледају и чијим би речима веровали. Морамо радити, радити и радити на подизању нивоа националне заинтересованости у сопственом микро окружењу. Неки организују трибине, округле столове и предавања, праве Српску мрежу од патриотских НВО које стају у фронт насупрот сорошевским филијалама и медијима. Други демонстрирају против многих неправди и политичких ујдурми антисрпских снага, не хајући за хапшења и шиканирања. Трећи, опет, чисте паркове и улице. Неки пишу текстове, неки их читају и препричавају својим комшијама, пријатељима, родбини. Они који умеју да пишу књиге, организују ТВ емисије с родољубивом тематиком, аналитички се баве новинарством или православно мисионаре, на тај начин доприносе оздрављењу народа.

У сваком случају, морамо сами изнедрити нову националну елиту и тако се изборити за, другим народима тако природну ситуацију, у којој се елита једног народа бори за остваривање максималних интереса тог народа и његове државе.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!