Атељеов ЛГБТ првенац

У четвртак, 21. септембра 2017, премијерно је у Атељеу 212 изведена представа „Моја ти“ актуелне ЛГБТ ауторке Олге Димитријевић. Просечан гледалац ће је оценити као шармантну, забавну, емотивну, и надасве допадљиву представу.

Њена претходна, „Радници умиру певајући“, класификована је као „социјално ангажовани мјузикл“, али и као „дидактичко позориште“, оба атрибута се могу применити и на најновију представу. Као никада задовољна феминисткиња, о својој представи „Народна драма“ ауторка изјављује: „Ни лезбејске теме ни фолк музика нису присутни у институцијама културе, из различитих разлога, али рекла бих да одсуство обе ствари има везе са структуралним конзервативизмом. Савремена Србија је изузетно патријархална држава. Верујем да патријархат није систем вредности у ком се 90 одсто осећа фантастично, далеко мањи број људи се истински осећа сјајно играјући улоге које је наметнуло нешто толико стравично као што је патријархат. Наравно, њиме су апсолутно највише погођене жене, али увек треба скренути пажњу и на то колико је патријархат суштински погубан и по мушкарце“. Да је родни експерт потврђује и МА теза „Тело народне превачице на српској Естради: конструкције националних идентитета после 2000. године“, коју је одбранила на одсеку Родних студија Централноевропског универзитета у Будимпешти.

Но вратимо се најновијој представи, која је већ добила награду Стеријиног позорја за савремени домаћи драмски текст. Као феминистичка представа, 90 одсто њених стваралаца су жене: ауторка, редитељка, асистенткиња редитељке, сценографкиња, костимографкиња, композиторка, организаторка, инспицијенткиња и суфлерка, као и четири глумице и пијанисткиња. Једини мушкарци су драматург и један глумац који има четири улоге, све су негативне или услужне (грамзљиви син партизанке, корумпирани судски писар, предузимач који узнемирава пензионерке буком са грађевине, радник који спушта и диже завесу повлачењем ужета). Наравно, иза сцене су многи „невидљиви“ мушкарци без којих извођење представе не би било могуће, тзв. техничка занимања: декоратери, столари, бравари, техничари разних врста, реквизитери, мајстори светла, али они се ретко помињу.

Из званичног описа о представи сазнајемо да „се бави проблемом старосне, идеолошке и сексуалне, те родне дискриминације. Протагонисткиње су старице, неке од њих партизанке, лезбејке, мајке, свакако жене које су у доба либералног капитализма принуђене на борбу са најразличитијим мушким културним родним нормативима и примерима идеолошке деградације вредности за које су се цео живот бориле“. Централну улогу носи Светлана Бојковић, као жена која је 50 година живела са „другарицом“ која јој је оставила стан преко уговора о доживотном издржавању. Детаљно сазнајемо како су се њих две „упознале“ у вечери чију су романтичност зачинили месечина и снег који је падао, одлазак у биоскоп, па на колаче и пиће, па на још једно. Заплет почиње када другаричин грамзљиви син покушава да јој стан узме, али је неке друге другарице саветују је да му се супротстави на суду, а и солидарно иду са њом да га истерају из стана на крају представе. Дидактичка страна представе је што нам се открива важан правни детаљ, а то је да се уговор о доживотном издржавању може оспорити на суду уколико се не поседује и уверење да је он сачињен када је давалац стана био у присебном стању. Син у сарадњи са корумпираним судским писаром покушава да прикрије овај доказ његовим вађењем из списа, но на сцену ступа пензионисана комшиница која уценом и срамљењем писара тера да исти врати. Да би цела мелодрама била још бајковитија, „другарица“ партизанка васкрсава и на кратко долази међу живе да се симболично обрачуна са сином, и одигра опроштајни плес са Светланом. Еманципација жена је код нас почела још у НОБ-у, па се у представи користи песма „Млада партизанка бомбе бацала“, а нашироко се говори и како су жене изградиле свет социјализма, а мушкарци се и не помињу као да их није ни било. Са Википедије сазнајемо: „Жене су се масовно укључивале у Народноослободилачки покрет – као делегати, политички комесари, командири и команданти, референти санитета, болничарке, борци, пушкомитраљесци, бомбаши, партијски и скојевски руководиоци и одборници Народноослободилачких одбора“. Да ли је ово феминистичко писање или реалност, тек можемо из горњег описа пребројати да су и тада жене бирале руководеће позиције, горе их има бар 7, а мање оне извршне и опасније, којих има 4 – то вам је родна равноправност НОБ-а.

Представа траје 70 минута (за разлику од просечне представе која је преко 100), што је одговарајуће кратко за овај памфлет, односно идеолошки клип који је припремљен да се у форми мјузикла лако (про)гута. Она је директна инструкција женама, корак по корак, како да сачувају некретнине наслеђене или отете од мушкараца (или „освојене у борби“, како лепше звучи), а и пропаганда истополних веза које нам се приказују као пуне љубави, да би се лакше нормализовале и постале прихватљиве широкој публици по аналогији са хетеросексуалним везама.

Одмах након завршног аплауза, редитељки Саши Милавић Дејвис из Лондона уручена је награда „Љубомир Муци Драшкић”. Коктел који је уследио био је такође нешто богатији од уобичајеног.

 

сваке среде за СКК пише Михаило Алић

http://www.ultrahome.in.rs/muska

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!