Никола Кобац: ПРОТЕКТОРАТ

Докон, замишљен, помало и разочаран након „обиласка“ Завода за запошљавање шетах данас Бања Луком. Лијепо вријеме. Мисли вјековима лутају…

Босна и Херцеговина, 1878. година.
Игре без граница. Завршен Берлински конгрес. Лоптање људским главама. Турске трупе (власт) у немогућности да даље одржавају ред, Босну и Херцеговину препуштају Аустро-Угарској. Не само због стратешког положаја. Треба умањити утјецај Србије на други дио не само Срба са ове стране Дрине већ свих јужних Словена. Босна и Херцеговина остаје и даље (формално) под Турском влашћу али под стварном јурисдикцијом Аустро – Угарске.
*****
Дејтонски споразум, 1995. година.
Босна и Херцеговина у четвртој години крвавог грађанског рата. Предност Српске војске и морала се топи. Снаге Босанских муслимана помјерају линије проширујући териториј док Босански Хрвати чуче и чекају. Срби из Хрватске већ су стигли углавном у Србију, неки и у Аустралију. Трагови смрти на сваком кораку… трагедија без премца.
Границе исцртане много раније. 1993 или 1994 године. Не гробовима него робовима. Вође знају за те мапе. Ни да чују за мртве. У Загребу, Београду и Дејтону се „праве луди“.
Из рата 1991 -1995. година нико није изгубио. Хрвати се диче „величанственом побједом“ а Бошњаци „величанственом политиком“. Срби својом историјом.
Споразуму у Дејтону је темељен на Берлинском конгресу. Умјесто Аустро-угарске војске у Босну и Херцеговину умаршираше НАТО снаге. Умјесто старих кметова на сваком кораку нови политичари. Први су се бранили од неимаштине живота, а други од неимаштине памети. Пуста земља оставља трагове.
Босна и Херцеговина 2017.

Једино мјесто на свијету гдје не вриједе ни природне ни друштвене науке. Измијешали се Берлински, Дејтонски, Московски, Београдски, Загребачки, Бечки и ‘ко зна какви све конгреси и какве све политике?

Предњаче грлати и они који су од народа узели новац. Не паметни!
Ако се случајно народ успава Власт организује референдум. Оцјепи се, припоји, прогласи, држи, не дај… ако народ треба пробудити онда „законодавна власт“ суспендује ДА и за важеће прогласи НЕ. Ако се народ ужели летења почнемо градити аеродром на ливади жеља.

Кад све напријед наведено није довољно дијелимо се на „патриоте и издајнике“.
И паметан би овдје пошандрцао!
На јавним медијима сваку вече парастоси, опијела, мисе, ђеназа-намази… када понестане датума из овог сјетимо се Другог свјетског рата. Ако и то није довољно нове, свијеже „историјске“ снаге доводе нам Гаврила Принципа. Једни жале Надвојводу, понеки себе, нико рају…

Лажемо се од Косова па на амо…

У задњих годину дана биљежимо успјехе на свим пољима. Производња нам „скочила“ 100 %. Прошле године фабрика у Фочи срезала двије букве, ове године четири. Бруто друштвени продукт је међу највишим у Европи. Да ли је већи у Кантону Сарајево или у читавој Српској – к’о да је то важно? Сигурно је мањи него у једном омањем индустријском градићу Њемачке. Статистика је показатељ слијепима.

Расту и ничу странке. У паузама између Избора се престројавају људи и организације. Трговина до бесвијести. Највише гласова имају они који најбоље плаћају. Мозга свуда недостаје. Истина, најчешће натрчим на „поховани“. А странку изнова формирати је исто као заорати бразду послије оволике суше, бацити сјеме и чекати – можда никне.

Показатељи глупости нису мјерљиви. Модерна наука није измислила „блесиметар“ којим би вагала промашаје, заблуде, лагања, оптуживања, оговарања… нека.

Зато имамо „јавни сервис“ који мјерка власт и послушно извршава захтјеве Вође. Ако немају правог саговорника на РТРС доведу „млађаног“ Туђмана (сина Злодуха број 1. како рече проф. др. Ливада за његовог оца Предсједника) који јавно оптужи и испљује српски народ за оно што је чинио и што није чинио. За то вријеме водитељ му смијеши. Па се ти Никола врати у Хрватску?
Домаће „инвеститоре“ сакривамо „Сорошевим новцем“. Памет извозимо, увозимо обећања.

Спрема се нова Анексија БиХ.

Политичари у Републици Српској изазивају Свијет тврдећи да је, рецимо Амбасадор Америке у одласку. Ако јесте онда за Вашингтон путује преко Бања Луке. Данас дође у Бања Луку, одржа предавање, очита нам свима лекцију и врати се у Сарајево.

Што у Сарајево, ако одлази? Што не оде одма’ својој кући?
Чини се мени да је овдје народ у нестајању, а млади у одласку. Пакујем се и ја. Још да ми је наћи кофер у који би стале све моје успомене и сви моји погледи? Имовине немам, изгорјела у Хрватској, а пепео се не може уновчити.
Ех, када би се Србима из Хрватске платила невино проливена крв и неправедно уништена имовина били би најбогатији народ на овом Свијету превара.
Нисам истраживач, нисам ни историчар, ни публициста, ни јавни радник, ни вук самотњак, ни комплетан књижевник, ни политичар… незапослени сам грађевинац са школом која се није могла купити, са искуством које се није могло преко ноћи стећи, са дугим директорским стажом, са резултатима иза себе… ко те за то овдје пита?

Али нисам слијепац!

Наставили се у БиХ усаглашавањем мишљења на „босански начин“ наша неминовност је ПРОТЕКТОРАТ. Узеће нам Српску без „зрна барута“. Једноставно, немамо ни трунка памети. Ма колико жалили због тога морамо се у очи погледати и признати да ни до сада и никад другачије у Босни и Херцеговини није ни било.

Велики су овдје границе цртали и државе формирали. Мали су дизали буне, страдали и служили интересима. А кад би наишла смутна времена сами су своју кућу палили…

У овој 2017. години формирали су се двије „балканске силе“. Прва је Република Хрватска, а друга Република Српска. Њихова снага није у богатству појединца већ у безобразлуку владајућих олигархија. Завољела се два народа у Дејтонској творевини. Шта ће нам ова љубав донијети?
Храброст сам замијенио страхом.

Да се вратим ПРОТЕКТОРАТУ. И није проблем само у томе. Са Аустро – угарском власти овдје је стигла писменост. Признајмо. Гледам карте, мапе, парцеле, катастар… и без најновије технике прецизне мјере. Мјерило 1:1440 или 1:2880. Модерни сателити им нису равни. И данас се возимо цестама и путевима који је босанска раја силом довођена на мобе – градила. Том цестом су завојевачи бесплатно одвозили рудна, шумска и сва друга богатства овог краја. Тамо далеко. Тим цестама су стизали војници, окупација, техника, зло… али и бјежали поражени, руку на срце.

Тим цестама су нам Странци „вратили домаћу памет“ и харач већи него у Османлијско доба. Које „добро“ сада према нама путује?
Наставили се овако у Српској, Србија ће опет бити колатерална штета. Велики и моћни у рукаву имају своју „Младу Босну“ и кад год затреба Дрина им није препрека за нове оптужбе и нова бомбардовања. Опет ће цестом и небом сила путовати, а народ српски гинути?

Власт је чудо. Али и сласт. Све док живих кметова има властодршци се „боје“ за народ. Тобож „чувајући га“ оптужују друге, оне који нису власт или у другог Бога вјерују. Само овдје је власт Богом дана. Непромјенљива. Час се испне на брдо обмањивања, час се сакрије у бункер надања.
И шта ће се десити када не буде Републике Српске. Хоће ли позиција и опозиција служити неким новим господарима? Размишља ли неко о томе?
Ја не!

Збогом памети – одох ја у Светозарево!

 

1 коментар


  1. Да су га из Сарајева наручили, текст не би био гори и јаднији…

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!