АЛЕКСА МИЈАИЛОВИЋ: ДАНАШЊИ „АНТИФАШИСТИ“ И „ФАШИСТИ“

Сви фашистички покрети у Европи настали су у првој половини 20. века у грађанским, либералним, такозваним демократским тј. капиталистичким државама, капиталистичким системима, као што су, на пример:
– у Италији Мусолинијеви “Фашисти“,
– у Француској “Француска акција“,
– у Немачкој Хитлерова “Немачка националсоцијалистичка радничка партија“,
– у Британији “Савез британских фашиста“ сер Освалда Мослија,
– у Шпанији “Франкисти“,
– у Аустрији “Хајматвери“,
– у Белгији “Националсоцијалисти“,
– у Фламанској “Националсолидаристи“,
– у Данској “Националсоцијалистичка партија“,
– у Норвешкој Квислингови “Насјанал Самлинг“,
– у Естонији “Савез бораца за слободу“,
– у Финској покрет “Лапо“,
– у Мађарској “Стреласти крстови“,
– у Румунији “Гвоздена гарда“,
– у Хрватској Павелићеве “Усташе“,
– у Србији Љотићев “Збор“,
– као и профашистички режими Пилсудског у Пољској, Салазара у Португалији и Александра I у Југославији.
И данас, када у Европи већ дуги низ година не постоји више ни једна једина комунистичка земља нити било који значајнији комунистички покрет или организација, постоје многобројне и сваким новим даном све јаче и јаче профашистичке организације.
Што једно капиталистичко, грађанско друштво тоне у све већи глиб модерног либерализма који уништава породицу, морал, веру, нацију и државу поспешујући и чак пропагирајући све врсте неморала и разврата тиме ствара основе за јачање десничарских организација, а међу њима и профашистичких.
Што је више неслободе, неправде, неједнакости, осиромашења, корупције, криминала, лажи, медијских манипулација и идиотизације народа, националног понижавања, превара, финансијских малверзација, неоправданог богаћења, незапос-ености, више права маргиналним групама а на терет већинских група, хаоса, то су веће шансе за јачање фашизма.
Једном речју, што је већи и доследији либерализам испуњен до својих крајњих могућности, крајњих граница, то је и погодније тло, терен за фашизам.
Па где је онда ту комунизам јер је до скора био укорењен став да је фашизам настао као реакција на њега. Очигледно је да га нема нигде. Дакле, има фашизма и без комунизма јер њега рађа либерални капитализам а не комунизам а такође је данас очигледно да су својевремено идеолози либерализма покушавали да фашизам употребе као гвоздену песницу у својој борби против другог за њих много опаснијег покрета тј. комунизма. Први може да им преотме „само“ власт док би им други засигурно преотео и имовину. И то све под претпоставком да им животи не би били угрожени.
Дакле, протекло време и друштвена стварност, збиља, непобитно су потврдили да фашизам није настао као противтежа комунизму, као реакција на њега, већ као реакција на капиталистичко грађанско друштво, какво је било и каквим се претпостављало да ће да буде. Тако је на пример Хитлерова тврдња да му је највећи непријатељ бољшевизам била најобичнија лаж, која му је пре свега служила као оправдање за напад на СССР, а са превасходним циљем освајања нових територија, тла, животног простора.
Фашизам и комунизам јесу деца капиталистичког грађанског, либералног, “демократског“ друштва. Из њега оба проистичу а не један из другога као што су својевремено многи тврдили. Тиме што су понудили супротна, опречна решења за излазак из кризе тог друштва и за његово уређење у будућности очекивано су одмах по сучељавању ступила у међусобну немилосрдну, смртоносну борбу, али један другог нису условили. Такође, историјска је чињеница да је комунизам настао 70 година пре фашизма.
Због свега напред реченог, данас када у Европи скоро и да нема комунизма, несумњиво је да и те како има фашизма. Зато што га има има и организоване, оркестриране, снажне медијске борбе неолибералног света против њега, борбе са обележјима паничног и хистеричног страха. Чак су у том свом антифашизму данашњи либерали и либералне демократе почели да глуме нове, распојасане, резуларене левичаре и разгаћене антифашисте.
Наиме, не тако давно били смо сведоци како су у Београду хомосексуалци и лезбејке организовано полагали цвеће на споменик жртвама фашизма у II Светском рату тј. обешенима на Теразијама иако настрадали нису имали амабаш никакве везе са њиховим склоностима. Дакле, видели смо на делу и педерски антифашизам.

17.августа 1941. године на Теразијама су обешени:
– Милорад Покрајац – ученик 7. разреда гимназије
– Ратко Јевић – земљорадник из села Дрлупе – Срез Космајски
– Велимир Јовановић – земљорадник из села Парцана – Срез Космајски
– Светислав Милин – обућарски радник из Београда
– Јован Јанковић – кројач из Београда

Да ли из тог њиховог поступка може да се закључи да смо сви ми који смо против њихових настраности и против њиховог парадирања уствари фашисти?
Свакако да нисмо иако они покушавају на све могуће начине користећи пре свега себи наклоњене масовне медије и западњачке центре моћи да свима нама који се не слажемо са њима, залепе ту етикету. Нас старије етикетирају, а млађе генерације, које веома слабо познају историју сопственог народа, контрапродуктивно просто гурају у профашистичке воде, у профашистичке ставове, опредељења и уверења.
Поново, по ко зна који пут, једна крајност рађа другу крајност. Једно зло рађа друго зло.

Алекса Мијаиловић

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!