Жарко Јанковић: Како је пала напредњачка влада Милутина Гарашанина

КАКО ЈЕ ПАЛА НАПРЕДЊАЧКА ВЛАДА МИЛУТИНА ГАРАШАНИНА

 

У историји Србије, на жалост, често је био случај да када неко дође на власт мисли да ће тамо остати до краја свог овоземаљског живота, а можда и дуже. Један случај током 19. века нарочито је интересантан, јер он показује сав наказан и идиотски менталитет и став отуђене и однарођене политичке квази-елиоте и њену наопаку представу о сопственом народу и његовим потребама. Последице овог догађаја биће далекосежне, политичке поделе и нетрпељивост са сукобима постојали су и раније, али после ових дешавања нетрпељивост, поделе и унутрашња трвења временом ће се само убрзавати све док није дошло до тешких политичких заблуда и националне трагедије у 20. веку.


Почетак парламентаризма и парламентарне демократије у Србији у 19. веку био је трновит. То само по себи није било ништа необично и друге земље су пролазиле кроз сличне, неке и теже проблеме од нас по том питању. У самом народу, а и међу образованим и ученим људима преовладало је мишљење да Србија мора да крене овим путем и да је то цивилизацијска тековина слободних европских народа који на путу стварања модерних националних држава морају да стекну политичку зрелост и тиме преузму судбину у своје руке. Да би народ постао политички мора бити просвећен, образован, учен и заинтересован за јавно, опште и национално добро како би могао да се развија и хвата корак за развијеним и богатим земљама света. Једно од основних политичких питања тога времена била су ограничење краљевског апсолутизма, увођење општег права гласа, локална самоуправа, доношење демократског Устава и др. Почетком 80-тих година 19. века незадовољство владавином и политиком Краља Милана Обреновића и влада које је он подржавао достизало је свој врхунац. Догађаји су се смењивали као на траци. Потписивање Тајне конвенције са Аустро-Угарском 1881. године и то на Видовдан како би понижење било још веће, којом је Србија постала потпуно зависна од Беча у политичком и економском смислу. Избијање Тимочке буне 1883. године због одлуке Краља Милана да распусти народну војску, уведе стајаћу и крене са прикупљањем пушака у народу, изазвало је велики револт у народу, јер је поседовање пушке у то време значило бити слободан човек. Уследила је Сливница и пораз од Бугара 1885. године, који су завршени без тежих последица и губитка територије, али осећај да је Краљ Милан марионета Беча којом се Аустро-Угарска послужила ради својих интереса, рат који је доживљен као братоубилачки довео је до још већих разочарања и унутрашњих политичких сукоба и трвења. Радикали су били на удару режима још од Тимочке буне, после које је Пашић пребегао у Бугарску, а у одсуству осуђен на смрт. Цео главни одбор им је био распуштен, а главни страначки прваци похапшени и процесуирани. Друге две странке, напредњаци и либерали, били су у коалицији и без већег упоришта у бирачком телу, али и поред тога биле су у власти. Нарочито напредњаци Милутина Гарашанина су готово за сваке изборе виђени као чланови владе. Изборни резултат није ни био битан. Пошто су радикали тада били у немилости Краља, напредњаци се нису много секирали због непопуларности у народу. На нивоу срезова и сеоских општина ситуација је била још гора, јер су и режимски кадрови били много гори од оних у Београду. Иако су им пуна уста била парламентаризма, Устава, напретка, улагања, модернизације, индустријализације, народних интереса, у стварности највећи део напредњачког ангажовања одлазио је на очување власти и извлачење личне користи и богаћења. Како је тада сеоско становништво у Србији чинило око 95% укупне популације оно је највише било на удару државних бирократа и чиновника, који су своје положаје доживљњавали као прилику да се лично обогате и подигну на друштвеној лествици до тзв. “елите“. Пошто у Србији није било земљопоседника, чиновничка бирократија је постала главни непријатељ сељаштва. Још су либерали Јована Ристића спроводили реформу која је требала да омогући укидање традиционалног задругарства на српском селу које је било засновано на јаким и великим патријархалним породицама из којих би се касније акумулацијом средстава омогућила и индустријализација и развој, за почетак, лаке индустрије и трговине. Уместо тога, псеудо-елита је на сопствени народ гледала као на безрепу стоку која је недостојна да било чиме управља, а да они, образовани интелектуалци, морају да се муче са таквим примитивцима и то за бедну чиновничку плату. Још нису прежалили зашто Кнез Милош није дозволио спахилуке угледним породицама, него сад морају да се муче. По њиховом резоновању, Србин сељак се осећао сувише слободним, независним и гордим баш зато што је имао своју земљу и имање, зато је бунтован, не поштује државу, власт и њене одлуке, и као такав самозадовољан је, примитиван и себичан. Због таквог народа и његове свести Србија не напредује довољно брзо да ухвати корак са Европом. Зато се власт и на Западу школована “напредна и либерална елита“ својски трудила да српског сељака држи за перчин и да му, често и силом, заврће шију и обара главу. Од председника општине, управника среза, па до сеоског кмета, није било чиновника који није брутално, зеленашки, покварено и корумпирано пљачкао сељака, којег су сматрали глупим и неписменим. “Шта је бре марво, стоко безрепа, ти ћеш да ми се бавиш политиком. Ту су учени људи да се тиме баве, а не ви гоље. Има да слушаш власт и да гласаш за оног за ког ти се каже и буди срећан због тога“, било је често размишљање среског начелника, полицијског или бирократског чиновника. Западне колонијалне силе тај проблем су решавале високим и скупим изборним цензусом, тако да сиромашнији слојеви нису ни могли да плате учешће на изборима. У Србији је цензус био релативно низак и у то време Србија је имала процентуално једно од бројнијих бирачких тела у односу на број становника са правом гласа у Европи . Покушали смо одмах да будемо веће демократе од западних, али недовољно спремни за све што то носи. Српски писци из тог времена написали су бројна дела о Србији тог времена и после романтизма већ се закорачило у реализам као правац књижевности. Обичан народ је на пошаст чиновника гледао као на турске аге и бегове и сличне изелице који живе од пљачке народа уместо да раде за тај народ. После свих поменутих ломова и неуспеха политике Краља Милана сам Краљ и Влада донели су нови Устав 1888. године, који је био поприлично слободан за то време. Краљева власт је ограничена, а Влада и Скупштина добили су значајна овлашћења. Иако су били миљеници Краља Милана и уживали власт управо због чињенице да су били дворска странка, Милутин Гарашанин и његови напредњаци јавно су се залагали за парламентаризам и ограничење Краљеве власти. Овај став, као и многи други, био је лицемеран, јер су тиме видели шансу да приграбе још више власти и овлашћења. Али, Краљ Милан им је приредио непријатно изненађење. Гарашанин је остао кратких рукава што се тиче мандата за састав владе, а владу су формирали радикали и либерали са председником Савом Грујићем. Широм Србије почело је свенародно славље услед пада напредњака са власти. У самом Београду дошло је до масовних манифестација и славља које су биле и провокативне испред куће Милутина Гарашанина. Народ је пад Гарашанинових напредњака славио као ослобођење о Турака. У једном тренутку Милутин Гарашанин излази из куће пред окупљени народ са цигаром у устима и колтом у руци, попут револвераша на Дивљем западу, и почиње хладнокрвно да пуца у окупљени народ док није испуцао свих шест метака из добоша. Право је чудо да је само двоје било рањено и само захваљујући брзој интервенцији жандара окупљени народ није линчовао Гарашанина и упао му у кућу. У унутрашњости Србије напредњачки кадрови нису били те среће. Те 1889. године наступила је Вартоломејска ноћ за напредњаке. Народ је масовно кренуо наоружан вилама, мотикама, секирама, ножевима, срповима да се обрачуна са чиновничким крвопијама. Ватрено оружје готово да није ни коришћено, углавном су севале оштрице ножева, секира, српова и ударци моткама и сличним тупим предметима. Напредњачки управници, кметови, председници срезова, градоначелници, бежали су да спашавају голе животе. Маса народа кренула је у лов на њих, сустизала би их и онда их пребијала, утуцала, убадала и секла и на крају би убијеног напредњака бацили у неку рупу, јендек, канал и сл., а забележен је и један случај да је напредњачки функционер био набијен на колац и окренут на ражњу. Укупно је убијено око 140 напредњака и њихових присталица док се гнев народа није стишао. Сама Напредна странка се никада после овог пада са власти није опоравила. Једно време је још постојала, али је после неколико година распустила саму себе. После Мајског преврата 1903. године, 1906. године Стојан Новаковић поново обнавља њен рад враћајући се изворним начелима либералног конзервативизма на којима је странка и основана. У Краљевини СХС она је била једна од оних које су ушле у састав Демократске странке Љубомира Давидовића.


Што би рекао Милан Гутовић:“ Ја сада не знам зашто сам Вам све ово испричао, али у сваком случају не може да шкоди. А оно што не шкоди може само да користи.“

Жарко Јанковић, Нови Сад

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!