Остоја Симетић: Тучем жену, пијем пиво и гледам фудбал, јер сам српски домаћин

Синоћ сам кратко расправљао на твитеру с једном феминисткињом, иначе недавном гошћом СКК, која је укрстила аргументе с Владиславом Ђорђевићем.

Повод је била фотографија мушкараца који гура дечја колица. Та је слика понукала помињану даму да се иронично запита зашто колица гура „српски домаћин“, а не жена, те примети да ваља бранити патријархат.

То ме је навело да промислим како нас, традиционалисте виде либераши, нарочито милитантне феминисткиње. Оне, изгледа, верују да је дефиниција или бар пракса „српског домаћина“ наслов чланка који читате.

Ја сам га, наравно, доделио тексту иронично. Ми, традиционалисти, конзервативци, домаћини, родољуби, националисти… (зовите нас по вољи), нисмо у бихевиоралном, интелектуалном, карактерном, политичком… смислу тако уско омеђени како мисле феминисткиње. Искрено сам био запрепашћен што госпођа мисли да патријархалац не проводи време са својом децом. Ја сам обојицу синова чувао, хранио, купао, пресвлачио, успављивао… од кад су се родили. Нисам због тога почео да подржавам захтеве родног феминизма, ЛГБТ агенду нити пожелео да прославим рођендан кера Саше Јанковића. Дакле, остао сам нормалан, јер је управо поменуто сасвим нормално понашање.

Наравно, ако неки брачни пар живи другачије, то  је њихова ствар. У суштини, конзервативци се залажу за приватност породичног живота, док либоси траже да нас држава натера да живимо како они хоће.

Мери Дејли (Mary Daily)

На СКК је детаљно објашњено како је суштина радикалног феминизма борба за моћ и власт, али не свих жена, ма шта оне рекле, већ управо њих, професионалних феминисткиња. Жене нису друштвена група. Разне жене, као и сва људска бића, имају различите појединачне интересе, афинитете, ставове и нико, нарочито не агресивне феминисткиње, не може да говори у име свих жена нити да претендује да их јавно заступа и представља. Дакле, радикалне феминисткиње говоре и иступају само у своје властито име и боре се искључиво за своје интересе. Оне у тој борби виде све мушкарце, који не прихватају њихово учење, као непријатеље. „Рат“ мушкараца и жена је амбијент који им паше, јер само из ратова и револуција излазе велике промене.

Напротив, ми „мушки шовинисти“ не маримо ко је ког пола, већ колико је способан, радан, колегијалан, честит, речју – квалитетан. У каријери сам имао и шефице и шефове, такође, руководио сам и женама и мушкарцима, али ми никада то није било значајно. Било је времена када је супруга зарађивала више и времена кад сам више приходовао ја. Свеједно. Ми смо породица. Све је заједничко. И паре и деца.

Муж и жена су, са својом децом, заједница – домаћа црква. Икона Цркве Христове.

Враћајући се на основну тему, рекао бих да, иако мушкарци и жене јесу једнако важни, они нису исти. И не треба да буду. Како кажу Французи „Vive la différence“. Ако би се изједначили до непрепознатљивости традиционалних полних разлика, једни другима би престали да буду значајни, потребни. Ако мушкарац допусти да буде попапучен до мере да и сама жена, која је на томе радила, престане да у њему види мушки принцип, освајача, на добром је путу до одбацивања и рогова. Што рече Џон Вејн „A man’s gotta do what a man’s gotta do.“ У то свакако не спада батинање супруге, ождеравање и бескорисно дреждање у кладионицама. То што је мушкарац глава породице није привилегија, већ дужност, обавеза и одговорност. Дужан је да воли своју жену као што Христос воли цркву. Породица, састављена од мужа, жене и деце је најближа људска заједница и у њој је љубав највећа. Што негде постоји патологија, не значи да је то правило. Насиље сваке врсте је већ инкриминисано нашим кривичним законодавством. Инсистирањем на посебним називима закона који би подвлачили насиље међу супружницима има за циљ да компромитује породицу као место уобичајеног насиља, често с фаталним исходом. Ко би онда и хтео да ступа у брак и рађа децу?

Мушкарци и жене су пре свега људи. Зашто би било важно ког је пола функционер, директор, професор, лекар, адвокат, судија? Ваљда су друге особине ту пресудне? Оне од којих зависи квалитет рада, а не хромозомски пар. Лично не бих имао ништа против да 100% посланика у скупштини чине жене, ако су то баш 250 најквалитетнијих људи за тај посао, као што би било у реду и да сви буду мушкарци. Нису традиционалисти ти који би да деле друштво, нити да дискриминишу било кога. Па свакога је родила мајка, људи се жене, имају кћери, сестре, пријатељице… воле их. Ко би пожелео својој ћерки или сестри да буде обесправљена или пребијана у браку? То је обична подметачина либерашко феминистичких кругова који имају интереса да прибаве себи привилегије и олакшају успон у политици и привреди или да од заштите људских права лагодно живе. Више поштујем оне ретке искрене залуђенике, него људскоправашке профитере.

Уопште узевши, либераши су у жестокој офанзиви. Заузели су истакнуте положаје у политици, култури, медијима, образовању, судству итд. па покушавају да правним насиљем забране и мишљење, а камоли иступање које се разликује од њихових интереса или опредељења. Заплашени њиховом агресивношћу, али и могућношћу позивања на одговорност по законима људскоправашких фанатика, обични људи, који мисле слично овоме чланку, не смеју да се бране од јакобинског напада, па се повлаче, ћуте и препуштају простор окрволоченим либосима.

Политичке странке, чак и оне које би требало да заступају, условно, конзервативне ставове, кукавички ћуте, улагујући се феминистичко, ЛГБТ, либерашкој, НВО и медијској фаланги, како не би добиле етикету фашиста, ксенофоба, хомофоба, мизогиниста итд. Једна велика лаж постаје истина.

Пре неколико година, изгледало нам је будаласто што се појављују неке боркиње, педагогиње, секретарке итд. па нисмо ни помишљали да смо ми и наш начин живота угрожени. Тако смо, попут куваних жаба, дошли у ситуацију да потенцијално робијамо због савременог вербалног деликта, тзв. говора мржње.

Овај чланак настаје из моје жеље да ободрим моје саборце, да без страха заступају своје традиционалистичке, или тачније здраве животне ставове, јер у њима нема ничега лошег, напротив они су стваралачки, људски и на ползу заједнице.

 

 

1 коментар


  1. Већ дуже време пишем и на СКК објављујем чланке из ове тематике, углавном Владислав Ђорђевић и ја. Но овај Остојин чланак се тако високо издиже у овом „жанру“, да сам га одмах ставио у сачуване, да би када се буде штампао зборник домаћих аутора на ове теме, а већ постоје планови за то, овај чланак обавезно ушао у њега и био сачуван за следећа покољења.

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!