Статистике у служби родне (не)равноправности

Када феминисткиње кажу равноправност, оне заправо мисле равномерност, али само на позицијама моћи. Када маскулисти (заступници права мушкараца) кажу равноправност, они желе да се изједначе са женама у важним областима у којима оне имају већа права, као што су родитељско право, право на институционалну заштиту, право да не морају да привређују да би били вољени, да не морају да отимају (легално или нелегално) да би били поштовани, право да живе нестресне животе исто толико дуго као и жене (сада живе 5 година краће). Да феминисткиње заправо не желе истинску равноправност, видимо јер не теже да се изједначе по броју са мушкарцима у тешким, стресним и ризичним пословима, оним који се обављају напољу и по екстремним температурама и временским условима, који су слабо плаћени.

Погледајмо неке најважније статистике које истичу једни и други. Леве представљају феминистичке жалопојке, са сајта Координационог тела за родну равноправност (www.rodnaravnopravnost.gov.rs), а десне су прављене према публикацији „Жене и мушкарци у Републици Србији“, Републичког завода за статистику, 2014., и представљају маскулистичку перспективу:

 

Феминисткиње тврде да мушкарци и жене треба да буду подједнако запослени, па како то није, то је по њима показатељ дискриминације над женама. Наравно, лако је наћи и друго објашњење за разлику од 13.34%, рецимо у чињеници да су жене чешће него мушкарци у прилици да буду добровољно незапослене, односно издржаване, било да су мајке, или љубавнице, док мушкарцима то много ређе полази за руком. Са друге стране, маскулисти се не слажу да мушкарци треба да чине 95% свих осуђених за насиље у породици, пошто је насиље обострано, само оно које жене чине према мушкарцима често остаје непријављено, психичко и емотивно насиље статистике не броје. Да су маскулисти у праву говоре и бројеви жена и мушкараца убијени у породичном насиљу, службене статистике су 30так жена и 20так мушкараца годишње, али код мушкараца у бројке нису уврштени они који су изгубили главу по налогу жена, нити они који су отровани а да то није откривено, па су бројке заправо изједначене. Такође, феминисткиње не жели ни да се помене да је мушко насиље над женама често последица дугогодишњег насиља тих жена према мушкарцима насилницима, само се модрице лакше доказати него психичко малтретирање, а по феминизму све женске жртве су невине, а мушкарци су монструми.

 

Феминисткиње када говоре о запослењу, најчешће мисле о руководећим положајима, па желе ту да се изједначе са мушкарцима, једне године тражећи да их буде трећина у парламенту, а само пар година касније да се то подигне на 40%. Наравно, ни ту није крај њиховим захтевима, растуће квоте наследиће паритет (50% или можда 51.8 колика је заступљеност жена у популацији), са циљем „ородњавања“ (gendering) целокупне политичке сфере, односно корените и потпуне „феминизације политичког простора и институција“ (Колин и Чичкарић, 2010 : 112). Звучи као неки орвеловски сценарио тоталитарног друштва где ће женска половина посланика и владе водити ’женску’ политику, односно политику заступања специфичних интереса жена (Мршевић, 2007: 41). Наведене ауторке су истакнуте српске феминисткиње, па видимо да оне ни не крију своје аспирације за доминацијом над мушкарцима. Маскулисти са своје стране имају много скромније циљеве, а то је да у будућности мушкарци не чине 90% свих осуђених пунолетних лица (међу адолесцентима та бројка је чак 95%) као што садашње статистике показују.То ће се свакако десити ако у будућности не буду морали да као сада отимају да би дошли до новца и положаја који ће им обезбедити (женке за) продужење врсте, да будем еволутивно бруталан. Интересантна статистика на светском нивоу, која није приказана на горњим графиконима, је да су историјски гледано чак 80% жена продужиле врсту, док је то успело само 40% мушкараца, што показује да само одабрани мушкарци успевају да својим генима обезбеде будућност, док је то за жене много лакше јер контролишу сам процес репродукције својим изборима и пристанком.

 

Видимо да су феминисткиње женама системом квота, а не на неки други начин (стручношћу, залагањем, или податношћу) обезбедиле трећину како у републичкој скупштини, тако и на локалном нивоу, у скупштинама општина и градова. По овим бројевима Србија је дошла на 5. место у Европи, но како смо видели српским заговорницима родне равноправности то није довољно, оне хоће да ми будемо на првом месту, изнад Шведске и Финске (42 – 43%)! Са друге стране имамо црне статистике да 3 / 4 свих смрти у саобраћајним несрећама, самоубиствима и насилних смрти чине мушкарци (75%). Наравно, маскулисти се залажу да се у будућности уведе родна равноправност и у овим областима, тако што ће мушкарци да мање возе, мање буду љути и под утицајем алкохола и осталих средстава за смањење стреса који иде уз њихову заштитничку полну улогу, што би смањило и број самоубистава и насилних смрти.

 

Ево сада и два графикона који су наизглед слични, јер је готово идентичан проценат жена и мушкараца и на левом и на десном. Разлика је у томе што се жене жале да их нема довољно на руководећим економским и законодавним позицијама (претходни графикони су показивали стање у политичкој власти), а мушкарци што чине преко 70% свих повреда на раду. Из овога је евидентно да мушкарци иако представљају више од двотрећинске већине у врховима економске сфере, такође представљају и више од двотрећинске већине у најнижим нивоима исте, тј. раде на најризичнијим, и обично слабо плаћеним пословима, често на отвореном. Жене се задржавају у средње плаћеним канцеларијским пословима, који гарантују социјалну и здравствену сигурност, и лагодан рад ослобођен стреса и ризика. Према томе равноправност је већ постигнута, посебно што феминисткиње не траже да се жене изједначе по броју и на тим тешким и мало плаћеним пословима, већ само на позицијама „руководилаца, функционера и законодаваца“. Само нам треба још жена законодаваца, и овако нам је феминистички лоби прогурао многе штетне и накарадне законе, са сагледивим негативним последицама (распад породице, сукоб полова и демографско одумирање нације).

 

Ако је постигнуто да жене буду скоро 35% народних посланика, незадовољство је феминсткиња што их је само 25% чланица Владе Србије. Наравно не помињу да у правосуђу чине чак 70% судија, а о проценту судија које суде у породичном праву и да не говоримо (последица тога по мушкарце ће бити јасна у следећем графикону).

 

Ближимо се и крају статистика, примећено је од стране феминисткиња да иако чине трећину одборника у скупштинама општина и градова, нису довољно успеле да се нађу на позицијама председника општина и као градоначелнице. Та амбиција им је још неиспуњена, но паралелно њој је црна статистика да очеви после развода екстремно ретко могу да добију старатељство над својом децом, у ређе од 10% случајева, обично само ако је мајка незаинтересована јер се преудала (па јој та деца сметају код новог мужа), или је неподобна јер је наркоманка, у затвору или некој другој институцији затвореног типа.

 

Највећа неравномерност односно неравноправност је у томе како се третирају проблеми жена а како проблеми мушкараца у Србији. Проблеми жена се преувеличавају („насиље, насиље, неравноправност“), о њима се стално говори и пише, постоје бројне институције и владина тела која се њима баве, и преко 100 НВО које ничу као печурке после кише, заливане озбиљним финансирањем из иностранства. У оштром контрасту, о проблемима мушкараца се веома ретко говори, не постоји ни једна НВО, институције незаинтересоване или чак дискримишу мушкарце под утицајем феминистичких семинара које су прошле, а и медији су прилично затворени за ове теме, као да су табу. Феминистичка доминација медијима не дозвољава простор за мушке проблеме, јер би то смањило простор и ресурсе које држава одваја на женске „проблеме“.

 

сваке среде за СКК пише Михаило Алић

http://www.ultrahome.in.rs/muska

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!