Горан Гаврић: Боље Вучић него другосрбијанци и интернет патриоте

Свакакве смо гадове и ђубрад сматрали савезницима који се боре за нормалну Србију док смо се борили против Милошевићеве комунодиктатуре и већ од 93. отворено издајничке владавине.
Међутим, док се српски национализам кретао стихијски, у неколико колона, игноришући многа битна поља за сваки народ, две структуре су јако организовано радиле. Прва да преузму српску културу, интелигенцију, медије, супкултуре, омладину, студенте, медије, науку, а друга да их задржи комунистичком, анационалном и антисрпском. Те две групације су америчке службе са својом „меком моћи“ у много колона (Сорош, НДИ, УСАИД, фонд овај фонд онај, амбасада ова амбасада она) и остаци старих комунистичких структура, неретко неокрзнути краткотрајним Милошевићевим квазипатриотизмом, најчешће следбеници поражене струје са Осме седнице и фанатични следбеници комунистичког антисрпства, и даље дубоко усађени у све поре српског друштва и државе.
Нешто близу катастрофе настало је кад су се те две структуре нашле, препознале и ујединиле на истом задатку. Новац и бешћашче црвених квислинга мало по мало преузели су најважније полуге српске престонице која је полако почела да постаје свет за себе, одвојен од своје земље осим кад је регрутовала провинцијски пролетаријат жељан прихваћености у престоници.
Појавила се луда каста која је постала свет за себе. Причали су о бајном Призрену (очишћеном од хиљада Срба, Петар Луковић), дивили се приштинској хип хоп сцени (не помињући десетине хиљада протераних Срба), дружили су се по Сарајеву са издајником и злочинцем Јованом Дивјаком водећи с њим дуге разговоре о уметности (Драган Бјелогрлић), носили мајице са ликом убица српских војника (Сергеј Трифуновић), доносили су резолуције о Сребреници, „суочавали“ су нас са злочинима почињеним „у наше име“, плакали су за Сарајевом, Тузланском капијом, хвалили баклаве и севдалинке… док су нас из азијатског мрака орвеловским методама водили у јевропску земљу Дембелију.
Сва силесија критичара Милошевићевог режима за најмању ситницу била је слепа, глува и нема на све гадости проеуропских власти, режећи на „деведесете“ и Коштуницу који се усуђивао да скрене са ЕУропског пута повремено у „српско мрачњаштво“. Ни пљачкашка приватизација ни амбасадократија ни уништавање економије и провинције (кога брига за провинцију) ни уништавање медија, ништа није сметало, све се опраштало, најгоре свињарије ранга Мобуту Сесе Сека пролазиле су у име „еуропских вредности“.
Јер, они су „своји“, себе су прогласили за „пристојну Србију“ (још давно је то причала Мира Бањац пре патетисања Саше Јанковића) која има за циљ да победи у вишевековном сукобу азијатског источноправославног варварства и западноеуропског просветитељства. Ту није било места за критику међу „својима“, све је било дозвољено у беспоштедном рату против зла. „Бити на другој страни од шљама јесте понекад тешко, поготову у временима када он исплива на површину, али је то дужност сваког поштеног човека.“ – каже Горан Марковић у једном интервјуу.
Часни изузеци у њиховим редовима игнорисани су, рецимо извештај Верице Бараћ о томе како су преузети и уништени медији под жутом влашћу потпуно је одигнорисан, а исти они који су били актери тих радњи данас се представљају као алтернатива Вучићевом режиму.
Добар део чланова ДС и сателита, посебно оних који су у странку ушли ради личне користи, а таквих је било поприлично, пре или касније, прешао је у нову владајућу странку. Перјанице ДСа које су лицемерно кукали над судбином „мајки Сребренице“ (Јелена Триван) брзо су прешле у нову власт због новца и посла. У земљи у којој је чланство у странци услов да се ради, живи и једе није чудо што су чланови владајуће странке, и саме лоповске и без икакве идеологије осим власти и личне користи, брзо променили дрес.
Али нека група је остала непомирљива. Ђаво ће га похватати ко ту све спада. Фанатици који Вучићу не могу да опросте „деведесете“, глумци који умишљају да су врховни ауторитети за све и свашта ако пљују и лапрдају (Трифуновић Дивјаков јаран и Којо Херцеговац који се гади небеоградских гусала), некакве инстант списатељице (Биљана Лукић), водитељке треш програма на Пинку (Татјана Војтеховски, питала жртву силовања да ли је доживела оргазам кад ју је отац силовао),

Борка Павићевић

вечити НВОаши и културни радници који контролишу културну сцену деценијама (Борка Павићевић, силесија режисера), човек који је самоиницијативно ишао на доделу Нобелове награде кинеском дисиденту противно интересима државе, који форсира да је у Сребреници био „геноцид“, непогрешивост Хашког суда, пљује ђенерала Владимира Лазаревића (Саша Јанковић), симпатична шминкерка која је постала глас отпора (?!) (Јелена Маћић), војвођанерски антиСрбин (Александар Оџић), дежурни „антисрпскофашисти“… а поље окршаја постале су друштвене мреже, и председнику Вучићу необично драг – твитер.
Ту су и разочаране патриоте, Ђорђе Вукадиновић, Сандра Рашковић-Ивић, Двери… који су се по рецепту ДОСа зближили са снагама Друге Србије „само да макну диктатора“.
Ту су непомирљиве интернет патриоте из остатака СРС и део ДСС (онај који ваљда није уз Вучића за разлику од оног дела који му је пришао).
И створена је, будимо поштени, антиВучићевска хистерија. Бог ће знати какви све опскурни ликови стоје иза тога, одавно су снага и моћ у Србији пребачене на особе које простом народу из провинције у који и сам спадам нису познати нити их је кад бирао нити за њих гласао, тј није знао да је за њих гласао. Лако је могуће објашњење да великим силама не одговара власт у Србији коју не би могли да смене, без опозиције, па је пустила своје Кербере као средство дисциплиновања, трагови новца и избор медија су битан показатељ. Има ту и непомирљивих фанатика који воде своју Кампф већ деценијама, има ту и добронамерних људи наравно који се не слажу са неподопштинама власти.
Нема средине, или си Вучићев бот или си хистерични мрзитељ који бесомучно цитира Коју, Трифуновића и „пристојну Србију“, или хвалиш Вучића или пљујеш „безуби и крезуби“ народ који му аутобусима довозе на митинге и који га гласа.
Са Вучићем се спрдају и вређају га, смеју му се и згражавају се, постоји апсолутни консензус међу том екипом да је Вучић зло неопевано, неспособан, смешан, неко за спрдњу и згражавање… а тај Вучић опет добија преко 50% гласова на изборима.
Нешто се ту не уклапа. Ђорђе Вукадиновић гледа гостовање Вучића на Хепи ТВ и на твитеру коментарише како је то лудачка емисија и лудачко понашање. А да ли ће ЂВ добити више од 1%, односно његова политичка опција ако је изабере и кандидује се?
Проблем са тим подсмевањем је што све више изгледа као на силу, вештачки и неискрено. Као да им није остало ништа друго осим тог подсмеха. Као да су чврсто одлучили да се смеју Вучићу, да се спрдају с њим, да га пљују и блате, и шта год да уради то се неће променити.
Сва она „елита“ која је избегавала било какву озбиљнију критику претходних режима бесно режи, иде се до „пишања по гробовима“, самозвана елита призива Зидане Мостове и Кочевске Рогове, прете лустрацијама, одмаздама, казнама… према Вучићу је све дозвољено. А то није понашање нормалних особа. Све и да се не ради о којекаквим Трифуновићима, Војтеховскама, Лукићкама, Ђуричку, Борки Павићевић, Салету Сребреничком… такво понашање не би било прихватљиво.
Јер ако сам против Вучића, то је због тога шта он ради, а не због тога што је београдска отуђена самонаметнута елита изгубила своје позиције и тргла пену на њега. Зато што га део друге Србије (за разлику од Чанка или Чеде) мрзи јер није довољно прешао на страну српских непријатеља као они. Јер они нам продају свој бес, али ако га смене и они се врате, нећемо сви делити новце, послове, положаје и утицаје, само ће се вратити стопостотно и учврстити тамо где их је ДОС ставио 2000. Читава Србија ће радити само да би београдска квазиелита убирала плодове. То смо већ пробали, хвала лепо, то нам више не треба.
Друга страна су интернет патриоте.
Обично су то симпатизери СРС, ДСС, Двери или неке ситније организације. Није проблем критика, односно не би требало да буде у нормалној земљи, проблем је опет лицемерје. Проблем су поприлично високи стандарди који се пред Вучића стављају. Јер, кад ништа не радиш, кад само причаш или пишеш, немаш никакву одговорност. Можеш само да тврдиш да нешто није добро, да би ти то боље урадио (опет без обавезе да то и докажеш), а богме, и да кажеш да је Вучић крив за оно што је наследио. Није битно што патриотске странке нису успеле да буду више од разбијених кловнова (СРС), постале пропале комби странке (ДСС) или остале вечите странке у покушају и превирању (Двери), а камоли да ураде нешто на државном плану, што подразумева и сукоб са светским играчима. ДСС је имао прилику да се окуша, и амбасадорске снаге су их поцепале, разбиле и отеле им државу док си рекао „Тијанић директор РТСа“. За време владавине ДССа другосрбијанци су харали и практично заузели српску престоницу и битне друштвене и културне области, помели су под патриотским снагама. ДСС није био у стању да се носи са Борисом Тадићем и Наташом Кандић, да не помињемо велике силе. СРС је постала и остала циркус странка, за доскочице у скупштини и србовање по кафанама. Двери су вечити покушај странке, мада им се мора одати признање за издавачку кућу Катена Мунди, нешто чега се ДСС није сетио ако се не варам.
Стандард у српском патриотизму је постала – прича, а не дела. Не види се никакав проблем у томе што се нечије делање своди на испразну причу, већ се сматра изразито лукавим неумерено и основано без икакве одговорности критиковати, јер је то поприлично лагодна позиција. Па ћеш лепо критиковати Вучића за све српске проблеме у претходних 100 година. Био крив, не био, могао нешто да уради, не могао. При томе ћеш глумити бескомпромисност – јер прича нема последице, прича ни за шта није одговорна. Народ је свакако глуп, не сећа се шта смо ми и како радили, па ћемо га неком оштро интонираном демагогијом вратити у наше редове, да нам удели цензусе и синекуре, у којима ћемо уживати и којима ћемо трговати.
Пун је интернет ловаца на издајнике. Нема патриотских медија, портали и сајтови су спрдња, интелектуалци су посвађани и невидљиви, удружења су купљена или пропала, странке су испод цензуса или на граници цензуса, нема протеста, нема демонстрација, нема акција, нема кампања, нема реаговања осим саопштењима на страначким сајтовима… ван интернета малтене нема ничега. Али има брзине да те бескомпромисни интернет борци очас просла прогласе за бота и издајника.
При том нема реалне свести о стању и положају Србије данас, интернет патриоте су става да смо нуклеарна сила у најмањем, па према томе треба и да се понашамо. А ми смо осиромашена разбијена опкољена полуокупирана полуколонија.
Прелива се неки стаљинистички фанатизам друге Србије где стално мораш доказивати своју правоверност, не дај Боже реално сагледати ствари, шта је урађено и шта је могло бити урађено, мораш добро да се покажеш на „пет минута мржње“ или ето ти очас посла етикете.
Ружна су времена дошла, времена вике и дерњаве, патетике и демагогије, лагања и петљања, да се опљује Вучић и кад је крив и кад није. То јесте резултирало групицама фанатика, најчешће на друштвеним мрежама, које би стрељале и тукле, лустрилале и пишале по гробовима, слале у Сибире и на Голе Отоке, који ће ваљда изгласати десетак процената Саши Јанковићу, по који проценат преосталима, али то је таквом идиотском понашању крајњи домет.
Јер како год Вучић да води државу – народ још мање верује „алтернативама“ да ће знати боље.

Шутановцу, Тадићу, Чедомиру Јовановићу, Шешељу… народ не верује, показали су се. ДСС, Двери… се боре да опстану као странке. Радуловић и Јанковић као „дечаци који обећавају“ такође нису остварили ништа спектакуларно. Народ није луд, глуп, неписмен, прљав, необразован… како га његова страначка деца виде. Народ се понаша врло рационално. Не, не верује ДСу да ће решити економију, подићи стандард, направити државу западноевропског типа… видели су их како то раде. Не верује ДССу да ће решити Косово, РС, ЦГ, довести Русе… видели су их како то раде. Јанковићу, Радуловићу, Обрадовићу… не верују да могу нешто да ураде. Виде их да нису у стању пристојне странке да направе. И то лажна бескомпромисност и високи стандарди које у критикама имају оштри критичари неће променити.
Владе ДОСа имале су експерте светске банке, па су уништили привреду.
Владе ДССа имале су велике патриоте, па прстом нису мрднуле да се са косовске политичке сцене и као саговорници елиминишу терористички лидери осумњичени за ратне злочине, нити су прекинуле дипломатске односе с једном државом која је признала тзв. Независну Државу Косовску.
И једни и други пустили су хорде друге Србије да овладају српским друштвом.
Њихова мржња према српским интересима, српској држави и српском народу постала је гора од оне у Сарајеву или Загребу, Приштину се још труде да достигну.
Да ли је Александар Вучић, какав је да је, ипак успео да смањи утицај друге Србије после дванаест година терора?
Да ли смо од укидања улице Милана Тепића у Новом Саду дошли до Булевара хероја са Кошара у Београду?
Ма какви били Вучићеви кадрови, од другосрбијанских намерних штеточина гори не могу да буду. Ако је Вучић бар у некој мери почео да их демонтира, после 12 или 17 година, да ли је то мала ствар? Сузбијање компрадорске елите и колонијалних квислинга?
Како веровати критичарима кад критикују Вучића за мали економски раст, субвенције странцима које је Тадић започео, лоше стање у медијима, издају Косова, преговоре са Тачијем и Харадинајем, које ЕУ прихвата као непроблематичне партнере у редовима албанске заједнице? Ко ће им веровати да ће опоравити српску привреду извозом на руско тржиште?
Ко ће им веровати било шта? Ко ће их уопште чути, који су то ауторитети српског патриотизма и где их је могуће чути? По трибинама које прекидају девојчице из Иницијативе младих за људска права, које само што не шамарају Момчила Крајишника и Милутина Шљиванчанина? Постоји ли интернет портал, дневни лист, недељник… на коме би се чуо глас патриотске Србије? Ако неко није у стању такво нешто да организује, како ће водити државу?
Ко ће замерити Вучићу лоше кадрове и у држави и на локалу после свих експерата и генијалаца пре њега? Коме поверовати да има боље после свега што су урадили и по квалитету који имају у странкама?
Ко ће веровати економским експертима било шта, после Тадићевог лапрдања да је „криза наша шанса“ а онда објашњења да је „као психолог хтео да нас ободри“. Јер данас по српској провинцији ипак никне покоја фабрика, по местима за које београдске елите нису ни чуле честито. Кад се то десило у последњих двадесет година? „Само двадесет хиљада плате“, вичу из београдских кула од слоноваче, не знајући шта је 20.000 динара у Баточини, Рачи Крагујевачкој, Житорађи или Грделици.
Да, погрешан је концепт давања милиона странцима како би давали минималце нашим радницима, али где је био тај исправни концепт претходним владама? Зашто га нису спровеле у дело?
Ко ће веровати слугерањама свих досадашњих режима кад критикују Вучићев и одједном глуме независне аналитичаре, новинаре, интелектуалце и уметнике а до јуче су били ДОСовски лижисахани?
Најјача странка у Србији после СНСове коалиције је – Дачићев СПС.
Кад мало боље размислим – питање је ко и шта у Србији данас може да понуди као алтернативу Вучићу? Можда и није чудо што је фанатизам против Вучића толики, можда они који га форсирају ништа друго немају да понуде?
И како човек другачије да схвати сву ту антиВучићевску повику него као – пустите нас уместо њега. Не знамо можда боље, али смо вољни да будемо на власти.
Иначе, за иоле мислећег човека од интегритета је да буде сматран телетом које нема право да мисли већ мора да мисли и прича оно што му се говори. Данас је то изгледа у Србији горе него икада, или мислиш као власт или мислиш као опозиција, да мислиш својом главом, да мишљење формираш на основу чињеница од ситуације до ситуације, то ником не треба. Не чуди то од Вучића, колико од оних који тврде да су другачији од њега и који би да га замене. Јер, чему да га мењаш ако си исти или гори? Ко да вас бира ако нудите да своје присталице и гласаче третирате исто као Вучић, као незрелу недотупавну руљу од које сте ваљда много бољи и паметнији? Ако је све што си научио за ове деценије „демократије“ да си ти савршен, а народ глуп и туп, јер не зна твоје савршенство да препозна?
Довела нас је та „интернет“ и „медијска“ агресивност да нико не зна никога ко гласа за Вучића, осим неке егземпларне луде комшинице, крезубог идиота или, по старом добром рецепту, „избјеглице који воли Вучића“ (јер су они наводно и Слобу држали на власти, иако без права гласа ономад).
До Вучића нас је и довео такав ментални склоп – не ментални склоп српског народа који ће врло брзо и врло лако попљувати као „стар и необразован“ и Ђорђе Вукадиновић и Весна Пешић и интернет мудраци и твитер критичари – већ ментални склоп самопроглашене елите и управљача. Менталитет одсуства било каквог критичког промишљања, одсуство слободе мишљења, одсуство анализе и плана, одсуство мерења резултата, одсуство аналитике и критике. Менталитет чопора које су изградили, послушности, казна и награда, штапа и шаргарепе, чекања на део плена уместо активног деловања, менталитет свезнајућих неупитних вођа, менталитет који је довео до тога да тад најјача странка у држави на чело свог београдског одбора, одбора у ком је сконцентрисан ваљда крем и цвет интелекта и елите, доведе ватерполисту без речи побуне или критике.
Менталитет људи који слушају и чекају награду, а не људи који размишљају и делају из убеђења. Тај менталитет који су „прошли“ створили АВ је искористио – понудио им је више. Понудио им је да стечено под одређеним условима задрже. И они су то у великом броју прихватили. А они који нису изгледају не као да се љуте на АВ што је тај систем наставио, већ једноставно – зато што за њих нема места у том систему. Јер основу понашања не мењају, ни у односу на Вучића ни у односу на претходне власти. Само су одлучили да свој улог ставе на неке друге бројеве и чекају да они изиграју, не планирајући да донесу никакву промену друштву и народу осим промене актера и промене своје позиције у друштву.

У Светом Писму пише – ново вино у нове мијехове. А често ови који се представљају као алтернатива Вучићу не нуде ни ново вино ни нове мијехове, већ старе људе, старе навике, старе путеве и начине, само што би да буду калиф уместо калифа.
А доводити старе људе да би спроводили исте навике је бесмислено. Кажу да је једна од дефиниција лудила понављати исте поступке и очекивати другачији резултат, по томе би гласачи Србије били итекако паметнији од своје самопроглашене елите.
Није луд народ што вас не гласа, луди сте ви што се не мењате, што не радите на себи, што не градите странке, медије, клубове, кругове, што не радите ништа. Што очекујете да ће вас само „строга и бескомпромисна“ критика власти довести на власт.
Ту школу је народ платио већ једном, кад је поверовао да сви они који су критиковали Милошевића због ствари које је радио знају или желе да реше та питања боље или другачије.
Да они који критикују низак стандард знају да доведу до већег. Да они који критикују због издаје знају да заштите народ.
Сада имамо парадоксалну ситуацију – да они који су уништили привреду тврде да ће је водити боље од Вучића, а народ треба да им верује на реч.
Да они који су гледали како одлазе Косово и Црна Гора тврде да ће боље бранити националне интересе од Вучића, а народ треба да им верује на реч. Да поново треба да нас зајаше друга Србија чији је стисак тек можда мало почео да попушта?
Ту школу смо прошли, у ту реку смо већ једном загазили.
Мењајте се, заслужите поверење. Изградите себе да би народ видео да ћете знати да изградите државу. Покажите да сте нешто ново и другачије.
Није довољно бескомпромисно критиковати, морате показати да је ваша критика реална, више од пуке демагогије, да би народ поверовао да иза речи стоји и спремност на дела и стварна могућност да се делује.
Не шаљите народу своје кербере да их вређају и доводе у ред, то Вучић већ боље ради.
Немојте да третирате народ као идиоте којима се не сме дозволити да мисле својом главом. То већ имају код Вучића, и он то тренутно боље плаћа.
А онe које не плаћа очигледно не привлачи ни да их неко сматра малоумним будалама.

 

1 коментар

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!