Остоја Симетић: 1.9.1977-1.9.2017. мојих 40 година

Родио сам се пре тачно четрдесет година. Тај јубиларни рођендан се поклапа с даном у коме пишем своју недељну колумну, па нека ми буде допуштено да је мало приватизујем.

О свођењу својих личних рачуна, досађиваћу вам само утолико што ћу рећи да, Богу хвала имам дивну супругу и двојицу сјајних синова (од којих је старији био мој рођендански поклон 2011, па му данас славимо шести рођус, док је млађи „беба“ од три годинице), да смо захваљујући изузетно пожртвованим родитељима и њиховом целоживотном одрицању стамбено збринути и да, Богу хвала, нико није јако болестан, сви радимо и ето, таљигамо некако.

Зато, нећу кукати о тешкој материјалној ситуацији у Србији нити о свом новчанику.

Хоћу да сведем своје политичке и националне рачуне.

Остоја Симетић

Наиме, памтим да ме је политика живо занимала још из времена ирачко иранског рата, дакле у основној школи. Убрзо након његовог завршетка, уследио је грађански рат у СФРЈ, потпаљен споља. Тада сам схватио да сам српски националиста. У кући је владало мишљење да комунисти криви неповољан положај Срба у Југославији, а такође и за недостатак патриотизма код актуелног нараштаја. Родитељи су, од његове појаве, гласали за Војислава Коштуницу, па сам и ја, 1999. постао члан Демократске странке Србије. Тада страначко ангажовање нисам схватао као борбу са другим партијама око запоседања власти, већ као дебатни клуб, где је могуће разговарати о политици, идеологији, националном интересу итд.

Убрзо након мог учлањења, десило се да је странка ушла у ДОС, а ја сам решио да је, због те сарадње с велеиздајницима, напустим. На наговор пријатеља, који ме је у ДСС и довео, Срђана Рогача, остао сам у чланству.

Своје активно страначко деловање памтим као вечити извор мањег или већег незадовољства. Ни сама ДСС није никада била онолико национално тврда колико би мени одговарало. Било је ту, нарочито у Београду, много оних којима је лоше схваћено грађанско било изнад националног.

Велики број чланова се здушно залагао за улазак Србије у ЕУ. По сведочењу једног угледног универзитетског професора, сам Војислав Коштуница и Самарџић су били уверени да без приступања Унији, Србија нема повољну будућност.

Није никада било већинске воље да се предложи укидање Војводине, што је један од мојих главних политичких циљева. Никада нисмо смогли снаге да заузмемо чврсте конзервативне позиције и створимо доктрину која би створила фронт за сузбијање штетних друштвених процеса у култури, образовању, јавном моралу, медијима, породичним односима, мушко женским релацијама итд.

Био сам љут што Коштуница, као председник СРЈ, није на републичким изборима повео ДСС самостално пред грађане, уништавајући тако, грађаноидски ДОС и змију предводницу, Демократску  странку. Радосно сам, зато, дочекао ескалацију сукоба са Зораном Ђинђићем и његово противуставно избацивање наших посланика из скупштине. Веровао сам да је то прилика што ће омогућити затирање аутошовинистичких политичких организација. Не лези враже, прва Коштуничина влада је истина озваничила кидање да жутаћима, али је у себе укључила још гори шљам, ММФ-овско мафијашки Г17+, озлоглашеног Млађана Динкића. Нашло се ту места и за натовског лобисту Вука Драшковића. Бејах убеђен да би за Србију било боље да смо власт склопили да радикалским примитивцима и превртљивцима, него што смо оставили у животу и на буџету љигавце и антинационалне компрадорске пацове поменуте нешто раније у тексту. Та одлука страначког руководства ме је прилично фрустрирала.

Она је означила и почетак константног пада рејтинга партије. То је довело до још глупље, а по странку и, важније, државу, штетније одлуке, да друга Коштуничина влада буде склопљена са Демократском странком која је имала у њој већину, док је Коштуница био скоро па Јован Без Земље. Шутановац, Петровић, Крле, Чомићка, Мићун… то је застрашујућа концентрација другосрбијанштине на малом простору. ДСС је својевољно загазила у такву жутокречину иако је имала прилику да направи владу са СРС и СПС, што би врло вероватно значило да СНС никад не би настао. Но, ми смо препустили контролу над медијима Тадићу и братији, замерили се национаним гласачима због тога, а изложили се бесомучној контрашкој пропаганди аутошовинистичке ордије о совама, необавештености и сл.

Правили смо и тешке политичке грешке. Највише руководство није схватало да нам је ЕУ политички противник све до проглашења тзв. независности лажне наркодилерске државе Косово, па је странка чак имала кампању „Изводљиво је“ која је алудирала на добијање Студије о изводљивости. Пошто није могуће бити мало трудан, национални гласачи су нас отписали као западоиде и издајнике, а прозападни као трибалистичке мрачњаке. Ни баба ни девојка. Неспособност да се одреди себи јасан идеолошки и вредносни профил, коштала нас је стрмогавлог пада популарности и поверења.

Сваки следећи избори, за мене лично су доносили тешка разочарења, не само због губитка утицаја ДСС-а, већ из због све јасније исказаног немара нације према територијалном интегритету Србије и спремности огромног процента становништва да се одрекне било ког дела земље или елемента националног достојанства зарад 1000 динара или килограма свињске кожурице, за колико се често продавао глас.

Терор другосрбијанаца у култури (у ужем смислу), медијима и образовању се појачава без престанка. Уводи се вербални деликт под фирмом „говора мржње“, а у школе се убацује ЛГБТ пропаганда. За њом не заостаје ни шиптарско, НДХ-азијско, муслиманска ратна пропаганда која наилази на разумевање разних одбора за штампање нашиох историјских уџбеника.

Након слома на изборима, Коштуница је поднео оставку на место преседника странке, а онда ј еуследио двобој, уз много рђавих речи, између анемичног Милоша Алигрудића и екстремно амбициозне Санде Рашковић Ивић, која ми је, у том тренутку, изгледала као много боље решење. Нажалост, њено претходно чланство у Мићуновићевом Демократском центру, није било случајно и убрзо смо видели да председници роднофеминистичка и грађаноидска агенда нису предалеко од срца. Уследило је ново осипање, одбијање председнице и неких посланика да поштују одлуке председништва, ситносопственички интереси по београдским општинама локалних преседничића и странка је доживела дебакл на изборима.

Негде у том периоду, добили смо и кандидата, а касније и изабраног новог председника др Милоша Јовановића. Коначно лидер, идеолошки гледано, по мојој мери. Тврд националиста, близак некој још јачој одредници тог типа. Спреман на борбу, образован и без комплекса према самозваној елити чији представници умиру од среће кад их неко из Загреба или Приштине помази по ушима. Нажалост, мислим да он не жели да схвати како је бренд Демократске странке Србије неповратно потрошен. Тешко је повратити поверење. Много теже неголи га придобити за нешто ново. Поверење се гради годинама, а губи у секунди. Важно питање је: зашто би ико ко се у нас разочарао још у време Коштунице, поново почео да нам даје свој глас? Нарочито, где наћи 5% таквих да бар изборимо статус парламентарне странке?

Србија је у тешком стању. Не само што је сиромашна и изложена претњама са свих страна, те окупацији јужне покрајине, већ је њен народ сломљеног духа. Срби се понашају као претучени пси, обамрли од бола и страха, савијених ушију и згрченог тела, препуштен силнику од кога очекује само нов ударац, без жеље да се бори, па чак и да избегне шибу. У прилог томе, управо сведоче горњи примери багателно распродатих гласова на неколиким претходним изборима. Људи живе из сата у сат, не мислећи уопште о стратешким националним интересима и вредностима. За иузију о радном месту за сина или о пет евра већој социјалној помоћи, спремни су да круже изанђалим аутобусима по Србији ригајући желуца измученог најгором саламчином из бајатих кифли, почињући да верују у будалаштине које са многобројних бина и подијума изговара, падајући у транс комплексашког лутеранског месијанства, човек кога би независно судство, да у Србији постоји, одавно лишило пословне способности.

Срби у окружењу су у бедном стању. У Македонији скоро да их нема, у Црној Гори су ловина Штедимлијиних идеолошких ученика с мафијашким варијацијама, у Хрватској се систематски обесхрабрују у одржавању националног идентитета, а млађи потомци обају српских родитеља се похрваћују и католиче да не би били прогоњени. Република Српска је на удару мусиманских шовиниста из Сарајева потпомогнутих од Империје. У Мађарској се одржало свега око 3000 њих.

Бошко Обрадовић

Осим ДСС-а, још једна странка има начелно добре идеје и намере. Двери. Но и та се партија, откад је то постала, суочава с унутрашњим трзавицама, а њен лидер Бошко Обрадовић, заменио је ранији наступ народног трибуна за слабо маркетиншки осмишљен манир политичког ријалити стара, па га сад можемо видети с кесама са пијаце, како испија пиво у друштву старих пријатеља, гледа позоришну представу или цепа баби дрва за огрев. Неко га је убедио да треба да објасни народу како је и поред статуса народног посланика остао обичан човек па се негади да ради оно што ми, обични људи, најнормалније чинимо сваког дана. Ни Милош није имун на тај види борбе за медијску пажњу па с времена на време, кроз разне шпијунке бивамо обавештавани о његовом стрељачком хобију или созерцавању у миру Свете Горе. Но, то би им се и могло опростити ако буде више суштине у деловању, а изостане кокетерија било с издајничком влашћу било с издајничком опозицијом.

И тако, српски националиста нема чиме да буде задовољан у овом моменту, а време пролази. Када сам почео да пратим политику, био сам још код учитељице и крадомице прислушкивах разговоре старијих, а сада ни сам нисам више млад. За све то време, нама је само горе.

Да нема оног Његошевог стиха: „На гробљу ће изникнути цвијеће, за далеко неко покољење“, давно бих од нас дигао руке. Но, остајем у арени, било као посматрач или активни учесник, па молим и вас, драги читаоци, да колико ко може – не диже белу заставу.

 

1 коментар


  1. Све је ово тачно,али пада у воду због не изношења чињенице да је Вучић преузео ДСС преко Аца Поповића и да сада ДСС тако рећи и не постоји.

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!