Симо Крајишник: Мисао о Небеској Србији као последњем бастиону слободе

Земља у којој живимо је озбиљан болесник. Тај болесник лежи на самртнoj постељи већ дуги низ година, непокретан, измучен, блед, изгубљен у времену и простору. У току болести, овом мученику су извађени многи унутрашњи органи, ампутирана му је нога, а ни са нервним системом не стоји баш најбоље.

Управа болнице, и сама прилично упитног менталног здравља, негира ово драматично стање и тврди да наш болесник није болестан, него да пуца од здравља, да је снажан и да је само питање дана када ће померити планину. Управу болнице, постављају шефови и административци са Запада. Они нашој управи дају сву логистичку, економску и административну подршку за ову шокантну замену теза у којој се самртни ропац, представља као најлепша мелодија или симфонија неког од композитора класичне музике.

Жалосно је што ни сам болесник, није свестан своје болести. Над њим се систематски врши ментални инжињеринг, који болест проглашава за благостање, а ампутације и вађење органа, као занемарљиву жртву у односу на оно што следи као награда. А, о тој награди, о тој илузији, над илузијама, томови књига би се могли написати. Иво Андрић је својевремено рекао ,,Заразити неког чекањем, то је најсигурнији начин владања њиме, то значи учинити га непокретним и безопасним потпуно и заувек, и та обмана чекања тврђа је од сваког затвора и јача од најјачих букагија, јер се, са много среће и вештине, из затвора може побећи и окова се може човек ослободити, али те обмане – никад ни довека“

Ова Андрићева мисао у потпуности осликава однос управе болнице и њених западних ментора према српском болеснику. Везан за кревет, он је стално у неком ишчекивању. Шта конкретно чека, не зна ни он сам.

Када се пацијент на моменат пробуди из те својеврсне коме у којој га држи управа, и упита нешто о свом здравственом стању, управници га засипају читавим арсеналом презира и гађења. Управа сматра да је овај пацијент живео погрешним животом од самог рођења, да има мрачну прошлост, и да у име светле будућности, мора заборавити своју историју и потпуно променити свест и културни образац. Тек када одбаци све што је аутентично, традиционално, српско, све оно што га спутава на путу у боље сутра, управа ће моћи извршити хируршке захвате којим ће болесника усправити на колена. Српски болесник ће морати схватити да је природно и једино стање за тако погане народе, клечање пред нашим менторима, а не пркосно стајање на ногама високо уздигнута чела, са погледом који пуца у висине, у Царство Небеско.

Мисао о Небеској Србији као брана колонијалној свести

Како би се клечање наметнуло као једини прихватљив вид постојања, пацијенту се из свести мора елиминисти мисао о Царству Небеском. Царство Небеско стоји ван сваке материје и зато је оно највећа сметња нашим хирурзима. Онај Србин који се држи начела Светог Лазара: ,,Земаљско је за малена царство, а Небеско, увек и довека“, неће прихватити преумљење и ,,истине“ које креатори најновијег светског поретка намећу бомбама и крстарећим ракетама. Он неће продати веру за вечеру, неће се савијати пред сваким ветром који дуне са Запада и неће заборавити своје славне корене, како би се претворио у једну безличну, слузаву масу којом из даљине управљају мрачне силе.

Исто тако, парола  којом су се водили највећи међу нама, била је ,,за крст часни и слободу златну“. Материјално отеловљење ових начела је Косово поље, његови манастири, цркве и њихови чувари. ,,Само је Косово поље, остало су пољане“, рекао би Матија Бећковић. То Поље, међутим, није само материјални израз наших духовних начела. Оно се  већ одавно вазнело у небеса заједно са нашом Грачаницом и Дечанима, Богородицом Љевишком, Пећком Патријаршијом, Светим Савом, Лазарем и Милошем. Што нам их  бесрамније отимају овде, на земљи, то смо све јаче везани за њих, тамо, у вечности.

Када Србин зарони у колективно сећање свог рода, он ће у лику Светог Саве препознати утемељивача српског пута, духовника, звезду водиљу и оца народа, у кнезу Лазару, пример јунаштва, страдалништва, браниоца вере и небеског ратника, у Карађорђу вожда и бескомпромисног борца за слободу, у Синђелићу идеал војника-хероја, у Његошу, највећег песника и државника, а у Видовдану највећу српску славу.

Ове армиране темеље и путоказе, треба заменити анонимним, безличним, лихварима, лоповима, безумницима, компрадорима, отпадницима и осталим бескичмењацима који се константно намећу као некакве моралне вертикале. Те протуве, ти духовни инвалиди, бестидно ће пљунути и исмевати идеју Царства Небеског, не схватајући његову суштину,  не схватајући његову метафизичку нит и повезаност са српским национом, показујући при том необјашњиво висок  степен малициозности и духовне празнине.

Велики српски владика Николај Велимировић, овако је говорио припадницима нашег народа који презиру Косово и клицу коју оно у себи носи :  ,,Они који се мрште на Косово; који га подништавају, осуђују, мрзе, или сматрају несрећом и пропашћу, они гледају очима, а не духом, и цене технички, а не морално. Такви или нису прави Срби, или су још под клетвом честитога кнеза због тога што преци њихови не дођоше у бој на Косово или ако дођоше бише у табору великога господина Вука под Голеш планином. А клетва гласи: ,,Рђом кап’о док му је кољена!“

Мисао о Небеској Србији је дакле, мисао о сопственим коренима и традицији, свест о томе да историја не почиње од нас, нити се завршава нашом смрћу. То је колективно сећање на наша највећа имена, на њихове животе, дело и страдање. То је спона, кохезија, између сваког Србина, ма где он тренутно живео. Србина из Книна и Србина из Крагујевца, Србина из Бањалуке и Србина из Чикага, Србина из Никшића и Србина из Париза,  Србина из Линца и Србина из Сиднеја, као и све Србе из свих других држава и градова света, могу повезивати само Свети Сава и Косовски мит. Они су јачи од географских граница које нас деле, јачи од свих стега и катанаца којим нас вежу. Тело се може везати зато што је пролазно и слабо, али везати дух који је вечан и свеприсутан, још ником није пошло за руком.

Зато је избацивање Небеске Србије из наше колективне свести, најважнији задатак западних шефова и њихових домаћих послушника.

Земаљска Србија као безалтернативно одредиште и противтежа Царству Небеском

Алтернативу тој поносној, Небеској Србији која се на небо вазнела са Косова, представља земаљска Србија. То је ова данашња, модерна, мала, јадна и бедна Србија. То је Србија у којој се историја сматра теретом и сметњом на безалтернативном путу ка Европи.

При том, наше квази-елите никада нису успеле направити разлику између Европе и Запада. Ту разлику, Мартин Хајдегер је објаснио сасвим једноставном максимом: ,,Запад нам је смртња претња, а Европа је наш живот“. Запад је убица европског логоса и духа. Његово родно место није Ламанш, него Атлантски океан. Човек може истовремено да воли Европу, и да презире Запад који је од савремене Европе направио једног псеудолибералног, буржосаког, лихварског, административног, политички коректног мутанта који уништава све аутентичне европске вредности.

Европа Гетеа, Игоа, Хајдегера, Камија, Балзака, није иста као Европа административних продаваца магле из Брисела. То су суштински различите ствари. Ипак, наша псеудоелита хрли управо у тај административни кошмар, у амбис, стерилну скупину која негира природне законе и све народе претвара у масу безличних потрошача и аполитичних зомбија.

Упоредо са овим појмовним разграничењем, треба разликовати и појмове Европска унија и Европа. Наш пут, дакле, није пут у Европу, него пут у Европску унију, а Европска унија је ништа друго до  колонијално заморче Запада и његовог ујака, популарног Сема.

Земаљска Србија је она Србија која без поговора прихвата отимање Косова, продаје државну имовину странцима, води ,,унутрашње дијалоге“, милује руку Тонију, мази са Билом, смешка са Хашимом, изручује своје држављане на Видовдан, подиже споменике немачким окупаторима, потапа српске манастире, сече храст од шест стотина година старости, приватизује стратешка државна предузећа, извињава се својим касапима, одриче се Срба у Црној Гори, саплиће Србе у Републици Српској, препушта трговински монопол хрватским тајкунима. Да ствар буде тужнија, све се то обавља под фирмом неке велике историјске храбрости.

То је и она Србија која уместо улагања у културу и национални културни програм има ,,Ноћ књиге“, она Србија која уместо музеја као епицентара колективног сећања српског народа има ,,Ноћ музеја“, то је и она Србија у којој се дипломе купују на бувљаку, и Србија у којој Национална служба за запошљавање, младим, способним  Србима и Српкињама налази послове у иностранству, јер су на њихова места позапошљавани страначки војници најгоре сорте.

Она је дакле, све оно чега се Небеска Србија истински стиди. Основна разлика између ове две Србије је у томе што земаљска не зна ни за шта друго, осим вулгаристички схваћеног појма материје. Једина њена идеологија је идеологија долара и њој сродна идеологија трбушине. Њени заговорници и присталице су редом, рајинског менталитета.

Стеван Сремац их је својевремено описао овом луцидном реченицом: ,,Кад Србин хоће да буде напредан, он прихвата мишљење својих непријатеља“. Из ове мисли, јасно ишчитавамо позиције српских квазиелита, од вајкада, а нарочито после петооктобарских промена. Презир према сопственом народу и заступање  ставова који су у највећем делу, у оштром сукобу са српским националним интересима.

У овом контексту потребно је споменути и запажања професора Ломпара о самим изворима те познате, отворено антисрпске идеологије у сфери културне политике, која је полазна тачка и за све остале врсте антисрпског деловања.

Извори тог антиспрства, налазе се у титоизму, а отеловљују се, између осталог у крлежијанској, кроатофилној  тежњи да све оно што је српско сведе на србијанско. На тај начин, ван српског културно-историјског наслеђа остају сви они ствараоци који су стварали ван географских граница данашње Србије (Његош, Андрић, Селимовић, Бошковић, Десница…). На темељима овог и сродних србофобичних постулата, у Србији се оформила читава доктрина мишљења коју проносе прваци и ,,мајке“ земаљске (Друге) Србије. Та доктрина је увек на линији ,,истина“ које у лице сасипају осведочени српски непријатељи и крвници. Та доктрина, озбиљно доводи у питање право Срба на постојање, не само у културолошком, него и у физичком смислу.

Србофобија је историјска константа титоизма, његових следбеника, као и његових  лажних дисидената. Та србофобичност јасно је исказана још на Четвртом конгресу КПЈ из 1928. године, на коме се она и свечано легитимисала као ,,борба против великоспрпског хегемонизма“. Та флоскула, имаће у каснијим годинама врло истакнуто место у оправдавању најбестијалнијих антисрпских дивљања.

Земаљска Србија је, дакле, просто говорећи, она Србија која колонијални статус прихвата без икакавог отпора и која сматра да све оне који показују неку врсту отпора, треба елиминисати из јавног дискурса.

Прваке земаљске Србије, њене идеологе, агенте и кербере, финансира и поставља Запад, путем комично-фарсичних представа које данас називамо избори. Тако формиране и постављене псеудоелите карактерише патолошка мржња према народу из кога потичу. Психолошки гледано, ритуална мржња према свом народу, може се објаснити тиме што се псеудоелите постављају из редова оног најгорег људског материјала, а народ као апстрактну категорију, чине све оне врлине и вредности које тај народ стиче на историјским испитима.

Отпадници су свесни те разлике, и зато се мржња према бољима јавља као логична последица  свести о сопственој ништавности.

На гробу ће изнићи цвијеће за далеко неко покољење

За разлику од агоније у којој се налазио Србин у првом светском рату, агоније која је била праћена неизвесношћу, очајем, страхом али и јасним оријентирима, вођством, циљем и заветом, агонија у којој се данас налазимо, праћена је потпуном конфузијом катаклизмичних размера.

Лажне месије, агенти, бескичмењаци, полтрони и дилетанти, толико су збунили наш народ, да он више не зна ни ко је, ни куда иде, ни ко су пријатељи, ни ко су крвни непријатељи. Потрошачки и безлични менталитет, апатија и ситничарење, удвориштво, недостатак интегритета, укратко, тај грозни рајински менталитет, ушао је у све поре српског друштва.

Зато је свети циљ нас и наших потомака да пронађемо изгубљени компас, како бисмо се вратили на прави пут. Основни предуслов за повратак на тај пут јесте одбацивање рајинског менталитета и његових идеолога, те повратак ономе најбољем што је српски народ створио кроз векове свог постојања.

Генерације које долазе морају се искрено суочити са заблудама нашег народа, морају се супроставити глобалном систему који их претвара у безличне послушнике, морају се чувати лажних пророка, морају одбацити наметнуте тезе о колективној српској кривици и морају свој културни образац градити на темељима који је већ одавно изграђен  и који нам је остављен у аманет.

Градитељ тих темеља се налази ван материје и чулног света, али је повремено слао своје изасланике да српском народу покажу пут којим се мора ићи. Пут спасења српског рода је управо у разликовању истинских изасланика правде и њихових светлих примера, од изасланика оне друге, нечастиве стране.

Владика Николај, као један од  српских, Божијих намесника на земљи, оставио нам је моћно оружје, којим, уједињени у Христу, можемо тражити спас од сила мрака које се вековима надвијају над нама:

МОЛИТВА ЗА СРПСКИ НАРОД

Спаси, Господе, народ свој, и спаси мене.Ако не спасеш народ Твој и мој, а спасеш мене, ја ћу се у Рају осећати у туђини. Услиши, Господе, молитву праведника Твојих Саве и Немање, те грешни народ спаси Твој, иако је грешан. Како си спасавао Јерусалим од незнабожаца и кривоклетника, тако спаси и Београд од безверника, да се гласи спасење од Тебе, а не од људи. Изнеможе народ Твој од чекања, не кушај до краја стрпљење његово, Господе. Господе, изнеможе народ Твој од чекања. Сва се земља покри труповима верних Твојих, не можемо да копамо, а да мотика не звекне о кости сродника наших и не одјекне болно у душама нашим. Нема њиве која није гробље, нити дрвета које није надгробни споменик. Сва је српска земља гробље. Смилуј се, Господе и спаси народ свој, са мном или без мене.

Амин

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!