Ђорђе Ивковић: КОЛИНДИНА УСПРАВНИЦА

Бит Усправнице

Замешатељство око Колиндине Усправнице је изврстан пример како функционишу гео-политике, где је његово величанство „себични интерес“ неприкосновени судија; где искрени непријатељи могу истовремено још искреније да сарађују ако је добра пара у питању а традиционални савезници да се слободно испод стола туку по цеваницама ако се осете финансијски угрожени од милог пријатеља. И однос снага – слабији може само да гунђа.

Чињеница је да је ЕУ на прагу потпуне дисфункционалности. Чланице које се налазе на политичком рубу ЕУ, дубоко су незадовољне односом Бриселске администрације. Концептуално, Колиндина Усправница је неформална платформа која би требала ојачати Средњу Европу. Декларативно, циљ иницијативе је да се успостави политички оквир који не би био контраиндикативан постојећим интеграцијама, него би служио оснажењу сарадње на подручју енергетике, транспорта, дигиталне комуникације и привредног сектора држава с младом демокрацијом. Обухваћено подручје представља око 28% територија ЕУ и 22% становништва Еуропске уније, али такође представља тек око 10% БДП-а ЕУ. Иницијатива наводно има и амбицију да укине разлике између “старих” и “нових” земаља чланица и тако доврши интеграције у Европској унији. То је званична интерпретација. Мање званична верзија је да се Колинди Усправница „јавила“ још док је била службеницом у НАТО, којом згодом је у Варшави 2014-те Барак Обама дао директиву да се „Русија мора зауставити у ширењу енергетских инвестиција на граници која је сада постављена“ и како „она не смије пријећи осовину која се сада протеже од Балтичког до Јадранског мора“.

Према неким америчким виђењима, Немачка на Усправницу не гледа благонаклоно, оцењујући да се иза свега крије намера САД (чија политика вечито има „дупло дно“) да преко Хрватске и Пољске разбију ЕУ. Иако се Иницијатива представља као оживљавање енергетске повезаности европског севера и југа, у Берлину сумњају да је посреди нешто што је непријатељско према Немачкој. Немачка је, пише амерички Економист, већ забринута због кинеске иницијативе 16 + 1 с државама средње и источне Европе, као и низа кинеских инвестиционих пројеката у регији, а преко којих би јачали и свој утицај. Трамп (супротно свом најјачем савезнику у Европи, Немачкој, и, пазите(!) тачно на гео-стратешкој линији Барака Обаме, мада се у предизборној кампањи клео да ће ту стратегији разорити до темеља) снажно подржава Иницијативу и зајамчио је опскрбу америчким течним гасом, или како Хрвати кажу „укапљеним природним плином“ (ЛНГ) који би гасоводом пролазио од Балтичког до Јадранског мора. Пољска је отворила свој први терминал на Балтичком мору 2015. године, а први амерички терети већ стижу. Трамп је подржао и брз завршетак ЛНГ терминала на Крку. Због свега у Немачкој разматрају могуће одговоре на ову ситуацију, а један би био нови европски инфраструктурни фонд, како би се видело јесу ли Пољска и њени савезници заинтересовани само за улагања или је „Иницијатива три мора“ (нешто касније о томе) заправо покушај геополитичког балансирања”, пише Економист.

Таквим приступом је остварена реална претња интересима Немачке и Русије због могућности развоја лука Ријека и Плоче те Копер, чиме би се скратио пут роба из Кине, Јужне Кореје, Јапана и Индије за најмање 10 до 15 дана те би значајно биле угрожене северно-европске луке Ротердам и Хамбург.

Такође изградњом алтернативног гасовода немачке и руске компаније, власници гасовода Северни ток 1 и 2, би изгубиле на транзиту гаса у средњу Европу чиме би довели у питање исплативост тог пројекта. Хрватске су процене да би изградњом алтернативног гасовода Крк – Гдањск капацитета 42 милијарде м3 били осигурани тржишни услови за одређивање цене гаса која би са садашњих 400 до 600 €/1000м3 пала на прихватљивих 200 до 300 €/1000м3.

Да ли је ова калкулација тачна, препустићемо економистима да процене. Такође, оставићемо Хрватима да се ослоне на америчку тврду веру да неће подићи цену свог „укапљиченог злата“ чим учврсте позиције. Али, за Хрватску би без сумње ово предузеће постало моћно средство господарског напретка, вероватно не онолико пробитачно колико меде Колиндини дворски новинари, али свакако врло исплативо. Енергетска независност увек побољшава привредну конкурентност.

За нас је важно сазнање зашто су из ЕУ (= Немци) тако оштро против изградње „Јужног тока“ који би свакако донео општу корист народима Европе и зашто су Руси тако лако одустали од првобитне верзије овог пројекта. Русима се не исплати да се завађају са Немцима због „Јужног тока“ и тако изгубе више него што би добили новом трасом гасовода, чак и да су кадри да „избоксују“ овај план.

Председник Комитета ДржавнеДуме за природне ресурсе Валериј Јазев наводи да је одустајање од пројекта принудна одлука донета због става Европске уније, јавља Танјуг.

Јазев је рекао да би „по мишљењу свих експерата ЕУ“, „Јужни ток“ повећао енергетску безбедност. „Али, политички мотиви су претегли – бојазан Европе да ће коначно сести на руску иглу“, сматра Јазев.

Привредна комора Србије истиче да ће Србија остати без 300 милиона прихода годишње од таксе за транзит гаса.

Штета је већа од поменутих 300 милиона прихода (евра, вероватно, ценимо да динар није опција) јер у нашем случају могућност енергетског снабдевања из два правца не представља повећање зависности већ, напротив, велико олакшање. Европска унија не дозвољава Србији никакво олакшање, по цену смрзавања дела становништва.

Са друге стране, ЕУ врши снажан притисак на Србију да уведе „санкције“ Русији како би се „уклопила у заједничку европску спољњу политику“. И наша „државничка“ елита покорно слуша, не би ли нас можда примили на тулум у четири ујутру. За сада, не чине то отворено већ бирократским завитлавањем наших извозника, за шта руска страна нема ни стрпљења ни потребе за стрпљењем. Полугладна Србија треба да се одрекне извоза шљива и малина у Русију да би је економски уздрмали и приволели „европским вредностима“ ?! Истовремено, трговинска размена између Немачке и Русије несметано цвета. Руски председник Владимир Путин не крије да Немачка остаје водећи руски економски партнер упркос санкцијама, додајући да је трговинска размена две земље повећана за више од 40% од почетка ове године. Према путиновим речима, Немачка је највећи купац руског гаса, који покрива скоро 35% немачких потреба.

Што се ЕУ тиче, тзв. „европске вредности“ којима су пуна уста свих Бриселских бирократа, сада добијају изглед и садржај затворске кибле, а на површину те седиментиране кибле испливава голи и сурови финансијски интерес горњих земаља и њихових веберовски набилдованих твртки.

Битка за војарне дубоког газа

Хрватска политика (уз патронат САД) многима у „плинском бизнису“ не одговара. У Хрватској се води тихи коруптивни рат око изградње пројеката важних за економије средње Европе од Јадрана до Балтика. Али и за Америку. У том смислу имамо медијску промиџбу афера у којима је главни актер нама непознати Анте Котромановић у вези проглашењем неперспективном војне луке „Ковчање“ на Лошињу како би се предала Русији на управљање, а из које се могу сметати догађања на острву Крку око изградње (укапљичених) ЛНГ терминала. Ради се о војарни с дубоким газом која је била од великог значаја како за време Југославије тако и у Новој Хрватској. Такође, под велику су сумњу бачени приватизацијски пројекти којима је руководио Младен Пејновић, шеф DUUDI-ја (Државни уред за управљање државном имовином), који би омогућили предају важних војних објеката руским тврткама као што су Купари. Осим продаје Купара, ДУУДИ је имао у задаћи и продају Голог Отока. Но, насупрот почетне халабуке ДУУДИ је продао само три (мање значајна) објекта од стотину громко најављиваних. Остало је њихова држава блокирала због „несређених власничких папира“. Можемо само шпекулисати да ли би се папири сами средили да Голи Оток и Купаре хоће да купе Американци? За сада је такође пропао и руски покушај да купи „унуку“ ИНА преко „кћерке“, мађарског МОЛ.

Можемо ли у овом контексту разумети руску продају својих војних кршева Хрватској уз несумњиви дискретни бонус хрватским посредницима? Шта Србија може да понуди Русима као много јачем партнеру, сем могућности да се изазове светски рат у коме Руси сигурно катасрофално губе? Да, купили су мали НИС, и за то се на светској ветрометини одужују. Како би се понашали да је НИС купила нека западна фирма не треба пуно памети да се зна. Да се Монтенегрини нису кукавички пишманили, могли смо Русима сложно понудити да затворе „Врата Јадрана“ и тако би имали конкретно чиме да тргујемо.

Занимљиво је понашање Немачке у овом сукобу око јадранских војарни дубоког газа. Не оглашавају се као да их се не тиче. Али не брините, ту су они. Увек су ту.

Такође, интересантно је и хрватско виђење надгорњавања око гасних токова: опасно је и недопустиво руско уплитање око гасовода Крк-Гдањск, а добро је и здраво спречавање изградње „Јужног тока“.

Чему заправо служе секундарне интеграције

Почетком јула о.г. Варшава је била домаћин самита Иницијативе „Три мора“ на којем су се окупили лидери дванаест европских држава. Циљ иницијативе је јаче повезивање земаља које излазе на Балтичко, Црно и Јадранско море. Иницијативу „Три мора“ чине Чешка, Словачка, Мађарска, Литванија, Летонија, Естонија, Аустрија, Румунија, Бугарска, Хрватска и Словенија. Тако је Колиндина носталгична идеја Усправнице Mitteleuropе преуређена у предратни пољским план „Три мора“. Колико год се трудила, Хрватској не успева да се отргне од словенских држава, те је „усправници“ (реч која пре Колинде није постајала у „Хрватском ријечнику“) добила и алтернативни правац према Бугарској, која је у нервознијем делу хрватскога тиска колоквијално назван „лежећа усправница“.

Уз лични благослов саветовању присутног Трампа, Пољска је добила задаћу да штити Балтичке земље од руске тврде и меке моћи, док Хрватска треба да штити ЈАНАФ ( Јадрански нафтовод) и Јадран од руског утицаја, у одређеном смислу и Црно море, јер задатак којег се Хрватска прихватила гласи да заједно са земљама Црноморског базена отежа активности Руске црноморске трговачке и ратне флоте. Пољска, потпуно на америчкој линији, кивна је на Немачку због идеје о изградњи Северног тока 2, нарочито због наговештаја јаче економске сарадње Немачке с Русијом. То је потпуно у супротности с пољским очекивањима да Немачка постане главни конзумент америчког течног гаса. Поред сарадње са Словачком, Румунијом, Бугарском, Словенијом, Аустријом и Чешком, Пољска посебно повезивање тражи са Балтичким земљама и Украјином, како би се савезом земаља „међуморја“ на потезу Балтик – Црно море, формирали различити коридори кроз које Русија не би имала пролаз.

Ту је и несретна Бугарска, која је највећи губитник због прекидања Јужног тока. Али, Ујка Сам је ударио шаком о сто и рекао „not!” А фрау Меркел хладно рече „Nein!“. Да је у питању укапљичена варијанта, друга прича, овако Бугари изгуташе. Истина, од кад су ушле у НАТО, Бугарска и Румунија су постале екстремно интересантне за страна улагања са свих страна. Но, ако се присетимо искуства Грчке, знамо како ће се и ова инвестициона епизода развијати у познијој фази. Само врло лакоми људи то неће да виде.

Постоји једно специфично виђење гео-стратешког смисла формирања асоцијације „Троморја“, по коме она представља тампон зону којом се спречава претерани Немачки утицај ка југоистоку Европе и излазак на Блиски Исток. Истовремено, спречаваће руско ширење моћи у супротном смеру. Није то тачно. Истина, и САД и Велика Британија зазиру од превелког раста Немачког џина, али сами су га пустили с ланца у Лондону 1953., па је ред да мало кусају што их је Аденауер „превеслао“. Ова „тампон зона“ је дизајнира по систему „клапне“ – за Западне акције и пројекте нема препрека, за оне са истока брана је скоро херметички затворена. Како је једном приликом објаснио Геншер политику ЕУ: „…све је до тога да се лимес постави што источније, па је правац Запад – Исток био онај који није трпео никакве препреке на путу ширења НАТО-а према Подмосковљу, што је ваљда ултимативни идеал.

Где смо ми у целој причи по хрватској процени

Умрежавање држава у царинску унију, коју је предложио Београд, а свестрано су га прихватиле и Немачка и повереник Европске комисије за проширење ЕУ Јоханес Хан (након што су га издиктирали Вучићу), наизглед је врло слично ономе како је на путу према ЕУ „стартала“ Вишеградске скупина (*Нап. Вишеград – град у Мађарској) или Балтичка скупина, односно, представља наоко тек корак у интеграцији више од онога што су га државе средње-европског простора установиле механизмом ЦЕФТА, дакле, заједничким тржиштем. Царинска унија, коју се настоји остварити на Балкану, сложенија је од заједничког тржишта и представља ступањ организације какву је имала Европска економска заједница. Према томе, јасно је да се с царинском унијом не рачуна као на краткорочну чекаоницу, на пролазну институцију која води према чланству у ЕУ, него је се гради као институционални оквир који би трајао барем десетлеће-два.

Дакле, тактика канцеларке Ангеле Меркел, главног креатора европских политика, па и политике проширења, сведена је на следеће: с једне стране земљама југоистока Европе ваља дати магловиту европску перспективу јер у противном тај ће простор “заузети“ Русија, а с друге стране примање нових чланица ваља одгодити у недоглед.

Србија на тај начин покушава да компензује свој неуспех у приступним преговорима, јер је након три и по године преговора отворила тек десет од 35 преговарачких поглавља, а привремено затворила само она два о којима се и не преговара – о науци и истраживању те о образовању и култури.

Оцена сурово тачна. Могли би само „неуспех у преговорима“ превести са „фијаско“. Истина је да су нам у свим поменутим превирањима „браћа“ православна Монтенегрини и Бугари дубоко забили ножеве у леђа, без довољно јасне користи за себе. Македонија, која је и сама у фази распадања, припомаже забадању. Да политичке елите поменуте четири православне земље имају политичку одговорност (у овом случају умерена памет је довољна), поступиле би по моделу удруживања на линији Пољска-Хрватска, али са другим „предзнаком“. Формирањем „Југоисточне усправнице“ ове четири државе би остваривале корист који се мери милијардама евра годишње за своје народе. Уз то, од презрених, постали би народи који могу да се старају о свом достојанству. Чемерна је истина да је у политичких елита све четири земље превагнуо германофилни канцер са фаталним последицама по народ(е).

У сваком случају, Србији су потребни нови стратешки концепти у којима нема места за популистичке лажи о „европско путу“путу који није ништа друго до бесконачни низ уцена и понижења уз обећања у далеком црном облаку. За десет или двадесет година ЕУ неће ни личити на ову данашњу, непријатељску према Србима. Али та промена засигурно неће ићи ка бољем већ ка горем. И без наказне ЕУ Европа би фунционисала, само са много мање бирократије и алеманске протекције. На жалост, готово целокупна наша политичка и културна елита, и позициона и опозициона и ванстраначка, једноставно не уме другачије да размишља, или нема трунку мушкости. Александар Вучић и његова фаланга су очито дезоријентисани у времену и политици. Народски речено „не знају куд ударају“. Шта год покушају, све им пропадне. Њихов „европски ход“ (на коленима) је театрални сомнабулизам. Наш брутално најнижи привредни раст у Европи, са повећањем сиромаштва равног Катанги, је доказ. Сви виде, али мало ко се одважи да каже, да се наш режим понаша по дефиницији „после нас потоп“. У том лудилу, они рачунају да ће се реинкарнирати из гусенице у лептира. То се друкчије зове „промена свести народа“, тако да тај народ више фактички не постоји, а да ће Петрица Керемпух из Чипуљића носити одело Стјуарта Хјуза.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!