Барба Војислав Мистовић: Права Срба у Црној Гори

У Црној Гори се јавност узбуркала поводом ауторског текста предсједника Нове српске демократије и једног од лидера Демократског фронта Андрије Мандића. Услиједила су разноврсна реаговања, поготово путем интернет медија и објава обичног пука на друштвеним мрежама. Некритичко сагледавање овог текста краси присталице ДФ-а, чак се иде дотле да се сви они који се противе основним тезама проглашавају за српске издајнике.

Барба Војислав Мистовић

Него, погледајмо чињенично стање на терену: Црна Гора је 2006. постала међународно призната држава уз свесрдну помоћ Блока за заједничку државу који је предводио национални Црногорац Предраг Булатовић. Следеће 2007. је изгласан нови црногорски устав којим је Црна Гора дефинисана као грађанска држава у којој су носиоци суверенитета грађани који имају црногорско држављанство. У преамбули пише: „… одлучности да смо као слободни и равноправни грађани, припадници народа и националних мањина који живе у Црној Гори: Црногорци, Срби, Бошњаци, Албанци, Муслимани, Хрвати и други, привржени демократској и грађанској Црној Гори…“

Црна Гора је постала чланица Уједињених нација, а од скора и пуноправан члан НАТО алијансе.

Мање-више Мандић је поновио ставове које је заступао и 2012, када се расправљало о понуди тадашњег црногорског премијера Игора Лукшића да се у замјену за подршку уставних промјена у сфери правосуђа избаце из црногорске химне спорни стихови које је написао црногорски нациста Секула Дрљевић, те да се као предсједничка застава уведе тробојка са црногорским грбом.

Црногорска власт је у тадашњем тренутку била спремна на компромис. И политичке аналфабете знају да се тражи максимално да би се на крају дошло до неког рјешења који сигурно не би потпуно задовољило, али би се добили одређени уступци. Послије добијеног компромиса политичка стварност у Црној Гори би дефинитивно постала другачија, српски народ би добио једну врсту сатисфакције, а режим би колико-толико био уздрман. Направио би се важан корак који би покренуо ствари са мртве тачке гледе побољшања статуса српске заједнице. Да ли је неспособност, корумпираност, кратковидост или једноставно удбашлук наводних српских вођа узрок пропуштене шансе? Тој теми се може посветити читав један нови текст. Углавном, Срби нису добили тај пријеко потребни компромис који је више био потребан њима него владајућој гарнитури.

Од 2012. године је прошло пет година, у међувремену се одржава status quo српског питања, док се тиха асимилација Срба у националне Црногорце одвија несметано.

Сами припадници српског народа су заточници подјеле која омогућује црногорским властима да врше дискриминацију и тиху асимилацију. Један дио Срба сматра Црну Гору за своју матичну државу и по њима мањински статус је једна врста увреде. На другој страни су Срби који сматрају да треба прихватити мањински статус јер би се брже дошло до остваривања права и прекинуо болан процес асимилације. У складу са тим Србија је матична држава црногорских Срба.

Грешку у корацима чини прва група Срба јер данашњу Црну Гору идентификују са старом петровићевском у којој су Срби били апсолутна већина, у којој је државна вјера била источно-православна, а владар био из реда српске династије Петровића. Врло добро поборници те идеје знају да је садашњи Монтенегро саздан управо на антисрпском ставу и да своје историјско утемељење вуче од АВНОЈ-а. То имплицира стварање нове црногорске нације, слагање са геноцидом који су извршили највећим дијелом комунисти затим муслиманска милиција, балисти и усташе у периоду трајања другог свјетског рата, те комунисти до 1952. у којем је свеукупно побијено 60.000 Срба. Неутврђен је број трајно расељених, потпуно је девастирана Српска Православна Црква, брутално је опљачкана српска покретна и непокретна имовина, те се наставила усташка политика НДХ-а само у мирнодопским условима у којима је креирана нова историја, црква, језик и већ споменута народност.

Једна од највећих препрека за дефинисање српског статуса у Црној Гори је званични Београд, који са једне стране подржава црногорски режим и званичну верзију прошлогодишњег октобарског тзв. „државног удара“ у Црној Гори, а са друге стране подржава челнике Демократског фронта који су оптужени за припремање споменутог државног удара. Да иронија буде већа влада Републике Србије гради „Српску кућу“ у Подгорици на чијим ће руководећим мјестима бити Црногорци српског поријекла, доказани титоисти и социјалисти.

И са тим апсурдом се сусреће друга група Срба која се залаже за мањински статус, те Србију доживљавају као своју матицу, са чежњом гледајући пут Београда и надајући се помоћи.

Најпоразнија чињеница је нечињење Цркве у сузбијању асимилације Срба. Чак и по старом закону о правном положају вјерских заједница из 1977. године (објављен у „Сл. листу СРЦГ“, бр. 9/77, 26/77, 29/89, 39/89, 27/94, 36/03), Митрополија Црногорско-приморска је могла основати средње школе (основно образовање није законски дозвољено) у већим црногорским градовима, те тако путем образовања спријечити овај погубни процес. Члан 21. овога закона каже: „Редовни полазници вјерских школа могу на основу закона, друштвених договора и самоуправних споразума уживати права која се признају лицима на редовном школовању.“

Док приједлог новог закона иде корак даље. Чланом 44. је регулисано слободно отварање средњих школа, факултета, домова и сл. док члан 46. даје могућност лиценцирања те самим тим и помоћ из буџета Републике Црне Горе.

Чак и да помоћ државе изостане (а то не би било могуће јер би са тиме кршила основна људска права), довољан је манастир Острог који са количином својих донација може финансирати неколико средњих школа и факултета за српску омладину. Међутим, зидају се мегаломански храмови који ваистину не служе ничему, јер ни оне мале цркве, сем на веће празнике, нисмо у стању напунити.

Срби у Црној Гори се налазе у изузетно тешком положају – издани од Београда, цркве, политичара, купљених интелектуалаца (част изузецима којих хвала Богу има)… Једино свјетло у овом тунелу је идеја племенског окупљања гдје би се бирали највиђенији људи који нису чланови никаквих политичких партија. Изабрани домаћини би тада морали сјести са актуелним властима и тражити компромис у поштовању и реализацији српског народног права. Други сценарио се за сада, нажалост, не види. Срби у Црној Гори полако силазе са историјске сцене и тај процес једино може прекинути сам народ ако буде имао довољно памети да се уједини, одбаци окове партократа и сам преузме судбину у своје руке.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!