Александар Дикић: Зашто му верују?

Да ли бисте веровали када би убица Тијане Јурић после одлежане вешидеценијске казне почео да држи трибине о правима деце и забрани насиља у породици? Да ли бисте поверовали Милораду Улемеку када би се са седамдесет и кусур година учланио у Форум пензионера Демократске странке, наравно као члан њеног одбора/клана у Земуну? Да ли бисте послали своје дете у школу бон-тона и ренесансног вајарства коју је основао и у којој је предавајући професор Кристијан Голубовић? Зашто се онда та мешавина осећаја гађења, констернације и тињајућег беса губи када је реч о Александру Вучићу?

Ко мисли да су ране од протеклих ратова у којима нисмо учествовали зацелиле грдно се вара. Оне чак нису ни направиле ружни ожиљак на лицима јужнословенских народа, који су се током те деценије спустили са разине еманципованих европских народа, на ниво афричких племена. Доказ за то је начин ратовања, злочини који су почињени на свим странама и постконфликтна трибализација. Није без симболике била одлука Уједињених нација да оснује суд за ратове у бившој Југославији и Руанди. И тиме смо, не само кроз нашу некадашњу несврстану политику, постали део другог континента и себе кандидовали за колонијалну управу.

Те ране полако постају гнојни чепови, локализоване упале које боле, гноје, шире се под апсцесном опном која је све тања и тања. То жариште намерно се оставља незалечено, јер је неопходно држати организме у субфебрилном стању, у тензији, контролисати те упалне процесе, држати чврсто термоцентар јер се на тај начин пацијент контролише и физички и психички. И то је управљачки механизам свих балканских поглавица, које новонастала друштва због недостатка матуризације и консолидације нису лустрирала.

Не бих понављао да је потпуно несхватљиво и неприхватљиво за мене да председник једне европске државе изјави да је срећан што му жена није ни Српкиња ни Јеврејка, нити бих могао да оправдам човека који је творац Исламске декларације и зачетник исламског фундаментализма. Границе су правили други и то у време моје малолетности, па из пристојности не гледам преко тарабе у туђа дворишта. Када чистим, прво метлом заманем по својој авлији, па онда по старом добром српском обичају попијем за здравље комшијине краве.

Са тог ракурса посматрам већ „традиционално“ државно обележавање Олује у напредној Србији. Нема дилеме да је то еклатантан пример злоупотребе националне трагедије у дневно-политичке сврхе на типично напредњачки начин. Невероватан је њихов таленат да од свега, али баш од свега, направе фарсу, вашар, разгледницу примитивизма и неукуса. На страну што мене то понекад подсећа на нирмбершке ферије нацистичких хорди, јер су стадиони места направљена за сасвим другу сврху, а не за помене, парастосе и ламентирање над судбином убијених и несталих.

Као да се нечастиви боје цркве где човек упали свећу, води унутрашњи дијалог, призива успомене и моли се за жртве. Али, ко за несрећу, наше цркве нису толико велике за све сендвичаре који морају бити неизоствани део режимске кореографије. Осветљење је лоше, а места за више десетина камера или кран нема. Можда би они и померили који иконостас, оштетили коју икону или смањили број црквеног хора да би било места за чланове Главног одбора или све оне које, у недостатку предаје штафете, остварују животну амбицију да буду усликани поред Вође.

 

Наравно да су чак од и тако два тешка датума као што су 24. март и 4. август, направили пузле за свој мозаик медијских лажи и обмана, део перманентне кампање помоћу које се држи читаво друштво у емоционалном тонусу који супримира рационалне механизме перцепције стварности. Тако се одржавају танке нити са „партиотским“ делом јавности, црта се родољубно лице власти која наводно брине о државним интересима, ствара се димна завеса за све компромисе, грешке и дефетизам у преговорима у Бриселу. Као пратећа опрема тог свеобухватног злочиначког подухвата укључени су ружичасти небулизатори националног халуциногена, уз увек доступне и на располагању тумаче националних заблуда.

 

На врху те пирамиде стоји онај који је уверавао Србе у РСК да су територије на којима живе српске и да ће заувек такве остати и да никада „усташка власт неће оружаним путем“ бити ту успостављена. И то само неколико месеци пре Бљеска и Олује. На врху је онај који је у истом снимљеном говору нападао Слободана Милошевића за издају спрпског народа, да би му деценију касније стајао поред ковчега и испраћао на вечни починак. У истом говору је као центар зла из Београда оптуживао Миру Марковић, чије књиге за његовог вакта постају бестселери. Неколико година касније поновио је да су за њега Карлобаг, Вировитица и Огулин и даље српски градови, а да „фукара на власти“ љуби скуте својим западним менторима. Данас позива на унутрашњи дијалог да би се прихватила реалност, јер се цртају нове границе по којима ће се одређивати шта је српско, а шта не.

 

Зашто му Срби верују? Зашто онда не би поверовали и трансформацијама које би евентуално направили горе поменуте убице-Легија, Кристијан и Драган Ђурић?

Можда одговор лежи у казни. Поменута тројица су осуђена и изопштена из друштва за период који би требало да одговара неделима који су починили. А када тај период истекне, велико је питање да ли после неких злочина за које се изричу максималне казне само зато јер смо смртну укинули, постоји могућност ресоцијализације и да ли је то само морално или цивилизацијско питање.

Зашто би онда у политици било другачије? Да ли су  заиста опростиве последице нечије политике, суманутих националних пројеката или  другим речима-злочина са предумишљајем зарад  ратнопрофитерског богаћења и остварења личних патолошких амбиција? Ако јесу-зашто смо их опростили? Ако јесмо-да ли нам се могу поновити? Ако могу-да ли су онда само они криви?

 

Разлика између горе поменуте црне тројке и Алекснадра Вучића је та што је он избегао заслужену казну, прескочио је време које је потребно да се рековалесцент врати у друштво и почне да остварује своја грађанска права. Напротив-изврнули смо пирамиду наопачке и дно опет ставили на врх. И онда се не питамо зашто Србија пропада, већ да ли заиста треба да верујемо у постојање гравитације. Суноврат и пад ће нам убрзо дати одговор на то питање.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!