АЛЕКСА МИЈАИЛОВИЋ: НЕКОЛИКО РЕЧИ О ПРОДАЈИ ПОЉОПРИВРЕДНОГ ЗЕМЉИШТА СТРАНЦИМА

Ових дана у земљи Србији подигла се велика прашина поводом Предуговора који је наша Влада потписала са компанијом „Ал Дохра“ из Уједињених Арапских Емирата о продаји или закупу пољопривредног земљишта у Војводини. У питању је продаја 7 пољопривредних комбината „усрећених“ тј. уништених предходним чувеним српским начином приватизације. Дакле, по пропалој приватизацији држава их поново продаје и то овај пут странцима, тачније Арапима.
Информације су веома контрадикторне. Републичка власт саопштава једно, покрајинска друго, паори треће, итд.итд. Тако на пример републичка власт нас обавештава час да се ради о продаји земље час да се ради о њеном закупу. Једни њени представници тврде да је у питању продаја по цени од 12 500 евра по хектару, други да је цена 15 000 е/ха, трећи да је цена 16 500 е/ха, а четврти, покрајински, тврде да је у питању закуп од по 250 е/ха годишње. Следећи нас „умирују“ тиме што тврде да иако је продаја пољопривредног земљишта странцима по нашем закону забрањена ипак су међународни уговори изнад домаћег законодавства и да тиме она није противзаконита.
Свашта се прича али нико не сопшти најбитнији податак а то је о коликој се укупној површини земље ради.
Све у свему настала је општа збрка која сама по себи подхрањује сумњу.
Једино што је неспорно то је незадовољство домаћих пољопривредника због продаје /закупа странцима без сваке сумње десетина хиљада хектара и постављају оправдана питања чиме ће они да се баве и од чега ће да живе?
Кад не знамо шта се стварно дешава нити шта ће да се деси у будућности односно када не знамо ко је у праву, да ли републичка или покрајинска власт или пољопривредници, најбоље је да консултујемо Историју. Не каже се за њу за џабе да је она учитељица живота.
Дакле, питање је следеће: IIIта може да се деси са једном државом и њеним народом ако она дозволи странцима да покупују њено обрадиво пољопривредно земљиште?
Пребирајући по светској Историји као најпоучнији пример пронашао сам случај Ирске са почетка 19. века и овом приликом га саопштавам да не би сутра било прекора у стилу : зашто си ћутао?
Наиме, 1801. године Ирски Парламент донео је одлуку о уједињењу Ирске са Енглеском. У то време Ирска је била заостала пољопривредна земља у којој је више од 90% становника живело од пољопривреде те су се Ирци надали да ће се њиховим уједињењем са индустријски кудикамо развијенијом Енглеском, коју је већ увелико захватила индустријска револуција, и Ирска убрзано развијати. Нормално од тога није било ништа јер је интерес Енглеза био да Ирска буде њихова сировинска база као и слободно тржиште за енглеске индустријске производе.
Што се пољопривреде тиче уједињењем је Енглезима омогућено да купују или да узимају у дугорочан закуп ирско пољопривредно земљиште што су они нормално и чинили. Ирци су и даље остали сељаци и то у систему који је био тако уређен да је од укупне годишње вредности ирске пољопривредне производње од 36 милиона фунти ирским сељацима на крају остајало само 6 милиона фунти. Све остало тј. 30 милона фунти одлазило је на ренте, порезе, камате, марже, црквени десетак и слично.
Подаци јесу застрашујући али они само потврђују колико је од давнина надничарска срећа чувена свуда у свету. Тако је па пример пре II светског рата у Србији копачка надница била еквивалентна цени 2 килограма белог брашна. А шта тек да кажемо за нашега свјатлога Књаза Милоша Обреновића који је за време своје владавине најстроже забрањивао да се у Србији формирају велики приватни пољопривредни поседи, спахилуци, те је често говорио: Зашто смо се борили? Шта ће Србима слобода од Турака ако ће да постану кметови код домаћих спахија?
Но, да се ми вратимо Ирској.
Одавно је речено да несрећа никада не долази сама. 1845. и 1846. године у Ирској се појавила до тада непозната болест кромпира који је иначе чинио основну храну народа и због уништења његовог рода једне па друге године за редом уследила је неминовна катастрофа оличена у масовној глади становништва. Од укупно 8 милиона становника колико је Ирска у то време имала 1.5 милион је умро од глади као и од болести које она проузрокује а нешто мање од 2 милона Ираца емигрирало је у прекоморске земље. Ирска је постала буквално опустошена земља јер је у релативно кратком временском периоду остала без скоро половине својих становника.
Е сада долазимо до суштине проблема.
У исто време када су Ирци масовно умирали од глади скоро половина укупне пољопривредне производње и то из нормалних година у вредности од 17 милиона фунти извожена је из Ирске.
Ето шта може да се деси са једном земљом ако она прода или да у дугорочан закуп своје пољопривредно земљиште странцима.
Казаће многи да је случај Ирске изузетак али на запрепашћење свих који не познају Историју то није тачно. Он није изузетак.
Тако на пример имамо случај Холандског Трговачког Друштва које је у 19. веку у Индонезији на острву Јави спроводило ПРИНУДНИ ПЛАН ПРОИЗВОДЊЕ ПОЉОПРИВРЕДНИХ ПРОИЗВОДА пре свега кафе, зачина, шећерне трске и јужног воћа. Производило је на туђој земљи у Индонезији оне пољопривредне производе који су били потребни Холандији или оне које је могло скупо да прода на светском тржишту а не оне који су неопходни за прехрану домаћег индонежанског становништва.
Сличних примера има сијасет и у другим земљама Африке, Азије и Латинске Америке тј. док су странци власници или закупци земље, извозили произведену храну истовремено је домаће становништво умирало од глади. Кафом, чајем и зачинима народ не може да се прехрани. У блажој или грубљој форми свега тога има и данас.
Назнаке наведеног сценарија већ су се појавиле и у Србији. Наиме, предходне 2012. године Влада Србије је због незапамћене суше забранила извоз шећерне репе чију су производњу већ раније хрватске шећеране уговориле са српским произвођачима. Учинила је правно насиље али је тиме спречила несташицу шећера којег једно кратко време није ни било у нашим продавницама.
На крају, рекао бих да свакако не желим да се ирски сценарио оствари у Србији продајом или дугорочним закупом пољопривредног земљишта странцима. С обзиром да ми је он познат желим само да на њега упозорим домаћу јавност, да би ми савест била мирна, док је на онима који врше власт у земљи Србији обавеза да о томе воде рачуна ако су којим случајем свесни могућих последица.

 

31.01.2013.

 

2 коментара


  1. Свакоме ко размисли својом главом ово је јасно. Кад странци ударе да производе биомасу за сиодизел, ми ћемо моћи да глођемо глогиње. А садашњи газда ће да нам се смеје да је то зато што смо лењи и глупи, и не знамо како да зарадимо. Згади ми се кад га чујем како стални инсистира да смо лењи. Скотина! Е, заинат, имам имањце у селу са 0,5ха, где ћу моћи да узгајим пасуљ и кукуруз, да ми потомци не гладују. Ако ми не отму то зато што са 70 година тренутно не могу да га обрађујем,

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!