Саша Кнежевић: Духовни избори

Сваки наш трепет (осврт и опажај, подстрек и покрет; помисао, мисао и дјело) има свој дубљи, духовни темељ, из којег све произилази, на њему се и изграђује наша несагледљива личност. 

Сходно нашим изборима који се рачвају између двије струје, жубори константан шапат духовних врела, љековитих или отровних вода са којих се напајамо.
Ми смо толико заслијепљени, да не уочавамо једну премудрошћу промишљену духовну одредбу, око чије тачке се врти цијела Васиљена и сваки човјек.
Она није никаква детерминисана хаотичност у којој ми не учествујемо, већ непробојни омофор (Божији закон и благодат) који нам је дарован и са којим смо заштићени, у благодати преображени и васкрсли.
Наш живот је и одређен и неодређен, и промјенљив и непромјенљив, до краја овог времена (до Есхатона), он зависи од нашег избора али је и прожет неумитним правилима у својем поретку, крећући се у орбиту Божијег домостроја спасења и јачине (тврдоће) наше вјере, којом својој јединственој личности, одређујемо мјесто у слободи избора.
(Сав тај духовни рат за људске душе који је у сталном оптицају, је невидљив окрљуштеним очима, које све посматрају ограниченим погледима.)
Све што се грубо/физички, изнесе на површини је само манифестација оног метафизичког, од којег зависи наш живот, наше окружење, наш индивидуални или колективни смјер којим се крећемо, као и наш положај у којем се налазимо.

Дакле, ми смо ти који увијек, били тога свјесни или несвјесни, бирамо. Ми бирамо Бога или ђавола, живот или смрт, добро или зло, сами носећи ону исконску (нагомилавану) свекривицу за све лоше или добро што нам се дешава у овом, као и у будућем вијеку, чији нам је положај одређен, датим нам земним магновењем.
Све што нам се дешава, искључиво зависи од наших иманентних избора, које су нам задати као најузвишенија круна слободе из савршене љубави.
Наше је само да се сложимо са оним најприроднијим одговором сваког Божијег створења „у свим свјетовима“, да живимо у Богу и литургишемо Богу, Који је покретач свега доброг у нама и Који је наш Стваралац и најбољи Познавалац.
Почевши од себе (храма Божијег), породице и државе, које су символи једне Цркве у малом, као и Цркве у проширеном.
Са исправном одлуком и мудрим избором, ми смо спремни да се носимо са сваком невољом, и да извојевамо побједу у свакој битки, било видљивој било невидљивој.
(Ко ће против нас, „кад је снами Бог“!)
Ако одаберемо као појединци или народ, живот ван Бога, (ван ,,слатког православља“) сами сносимо кривицу за све наше видљиве и невидљиве невоље, које су одраз нашег богоопадништва, и предукус оних вјечних, непојмљиво горих неприлика које нас чекају, ако се не покајемо и вратимо Оном Који нам све изобилно даје „у мјери раста богочовјека“.
Избор нам је дат –  бити или не бити у Божијој вољи. Између та два избора се креће наша воља, и од њега зависи наша вјечна слобода у богомданој Божијој вољи, или наше вјечно робовање деструктивним (демонским) силама, у изопаченом бунтовању против Бога. Оно је у суштини ништавило, које не посједује своје постојање, сем условљену лаж која је магијски (нестваран) подражавалац истине – ишчезнуће и представа – НАКАЗНО НИШТАВИЛО У БЕЗРАЗЛОЖНОЈ ПОБУНИ!
(Духовни рат нам се стално показује и преплиће са земним (пролазним) временом, и увијек замеће своју ванвременску клицу у овом времену земних избора.)
Јер је постојање (,,оног што заиста јесте“), све оно што је супротно од лажи („оног што никада није“).
Јер је непостојање супротно од Онога, Који је самим својим истинским превасходством, осудио светрагичну (разбојничку) илузију на коначну пропаст.
Наша воља и наша личност је заиста ослобођена (спозната) ако је у Господу погружена, прожимајући се са Божијом вољом, она је заиста верификована.
Ништавна горда трагичност пожели да обитава иза тог богомданог садејства, које је вјечно динамично, божански савршено, недокучиво и неисказиво, чак ни из поимања једног  Апостола Павла.
(,,Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат.“)
Гријех, бунт, хаос и њихов финални производ – смрт,  је посљедица оног што нема постојање и живот, јер све што постоји и што заиста „јесте“ мора обитавати у Богу који је (узрок, разлог, смисао, логос) Источник свеживота. Немоћ која је посљедица обитавања ван Бога је израз Његове свемоћности, која је у суштини само Његова.
Ту непојмљиво изопачену немогућност, (да продру у Божију суштину, да они овладају суштином иако су створени) су заслијепљени гордошћу и завишћу, тражили пали анђели.
И то погибељно хтијење, израђа непослушност, од поретка чини хаос, ишчезава у ништавило, све због најбезумније жеље да буде бог Јединоме Богу, да пронађе постојање изван узрока својег постојања.
Иза тих тражења се крије она архетипска побуна против Господа, која има своју клицу у палој природи човјека.
(У сваком гордељивом уму је „по наговору змије, обрано оно дрво познања из Едема, са којег се рода није смјело узимати“. Зато је сваки такав ум пао и помрачен. „А ако је у боголиком уму тама, каква ли је тек око нас тама“!)
Круна наше слободне воље је да живимо у вољи Божијој – највећи и најређи то достигну и постају богови по благодати.
Једини наш пут, је онај,  који нам је Христос као савршени Богочовјек показао и указао нам цијелим својим земаљским животом како треба живјети у вољи Очевој, која се на савршени начин прожима са вољом нашом, и у том несливеном прожимању ми откривамо најдубљи смисао наше воље, која на врхунцу постаје сва погружена (никако утопљена) у вољи Божијој, и тада човјек доживљава истинско усиновљење, постајући „мали христос“ – бог по благодати, јер твори вољу Очеву.
Има ли веће повластице него што је Господ намијенио људском створу? – НЕМА!
(Давши га и задавши га, да буде виши од Анђела у слави Очевој.)
Господ је Архиначело, Архиузрок, Апсолут, непојмљиво Савршенство. Наш сваки атом, сваки трепет и покрет, свака мисао и поимање ван Њега је беживотно, хаотично – осуђено на смрт.
„Слобода“ коју нам предлаже „змија“, слобода ван Господа, је најужасније сужањство. Ко своју вољу проналази у вољи Господњој бива заиста ослобођен и једино тако афирмише своју истинску личност и осмишљава реално егзистирање у савршеном домостроју, савршене љубави, која је једино апсолутна у ,,Господу над војскама“.
Враћамо се на почетку, избор нам је дат, као народу и појединцу, он гласи: БИТИ ИЛИ НЕ БИТИ У БОГУ!
И молимо се да најприје од свега, изађемо трезвени, и изаберемо мудро на том суштински битном избору, од којег нам све зависи.
На Свете Пребиловачке мученике, Љета Господњег, 2017.
 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!