Миленко Вишњић: Вучић је свестан значаја свог потписа, „први пут у историји“

Немачка се тешка срца задовољила обавезујућим међународним државним уговором између Београда и Приштине, који не мора обавезно садржавати поглавље о формалном признању; а САД су пристале на попуштање, прихватајући немачки захтев, уместо обавезног узајамног признања.

Вучић је свестан на који начин је 2012. године дошао на власт. Пре доласка на власт, он је знао цену владања – да се његов мандат и „европски пут Србије“ морају платити српском територијом, за сада само Косметом.

Ово се дешава први пут у историји

Вучић је оштроуман и паметан, да би превидео како су прошли његови идеолошки претходници, онда кад су почели успоравати процес признања Косова. Након пет година владавине, и сам се нашао у сличној, само још тежој ситуацији од својих претходника – запала га је дужност као ни једног политичара у историји цивилизација.

Било би то први пут у историји и на целом свету – да се без рата или без неког међународног споразума, а све у име српског народа, одрекне његове колевке културе и историје, уопште, колевке његовог развоја и опстанка.

Иако је можда и сам изненађен у шта је упао, Вучић мора да је свестан да је његово ремек дело, „Бриселски дијалог о Косову“, главни разлог да га Запад још уопште трпи: да му је „опростио његову ултранационалистичку прошлост“, и да му толерише његову све већу самовољу, као и политику непоштовања основних грађанских и људских права, и слободе медија.

С друге стране, њему је Запад захвалан (али га можда и сажаљева и исмејава) за поклањање српских природних ресурса и плаћање из државне касе долазак тзв. страних инвеститора. Није му мање захвалан и за задужење земље Србије, увећано неколико пута у односу на наслеђено.

Запад му је захвалан, посебно, што је успео да мало промени и српску свест, прилагођавајући је према оној Веберовој теорији… Оно што Вучић можда није свестан, јесте чињеница да је за Запад Србија увек велика, и кад је била мала као за време Недића. Нема сумње да је признавање Косова, Вучићева главна полуга за опстанак на власти, макар до краја његовог мандата.

Уклањањем те најважније полуге, Вучић би био још више, и под већим притиском по свим питањима, као што су владавина права у Србији; али, посебно, раскид Београда са Москвом. Можда би све претходно некако и преживео, али раскид са Москвом – бојим се, тешко да би могао. И ако би и то преживео, завршио би као и остале марионете.

Његово величанство, „унутрашњи дијалог“

Знајући све то, Вучић је покренуо тзв. „унутрашњи дијалог“. Он ће учинити све да се оправда пред својим газдама, да за тренутни неуспех формалног признања Косова он не носи никакву кривицу: те крива је „грађанска“ опозиција, те „екстремна десница“ неће да разговара, те СПЦ се противи, те САНУ је подељена, те тешко је тек тако променити Устав…

Иако годинама потписује документа везана са независност Косова, најновијом манипулацијом, названом „унутрашњи дијалог“, Вучић ће засигурно продужити свој политички живот. Докле ће Берлин, можда мало и Вашингтон због НАТО-а, трпети његове манипулације, видећемо можда и ускоро.

Знам само једно: да је српски народ већ огуглао на све његове марифетлуке, и не само његове; да народ стрепи и стално живи у неизвесности и неком страху; да више нема воље ни снаге да се буни, а камоли бори; тако да је готово немогуће саставити критичну масу за побуну због губитка Космета.

Нажалост, то је тако, и то је српска непријатна реалност, која је почела распадом бивше заједничке државе, а погоршана државним ударом 2000. године – од када је Србија незванично прихватила капитулацију, пред много моћнијим и вечитим непријатељем.

У међувремену, под утицајем „европских вредности“, многи Срби (посебно они који живе у Београду и осталим великим градовима), ако нису већ били такви, не марећи за народну слободу и духовност, постали су себични, саможиви и алави, мислећи само на физичко уживање.

Како ће отићи у иностранство на одмор, како ће се тамо што боље провести, што више потрошити буџетских новаца; како ће купити БМВ или неки луди џип или, како ће направити луду журку, мисли су које не напуштају многе српске усијане главе.

А да се оптерећују тамо неким Србима, на тамо неком Космету – богами такви неће, и зато ће дати подршку Вучићу. О припадницима националних мањина и Срба „грађана“, да и не говоримо.

И сам сам „тамо неки Србин“, додуше западно од Матице, те ми није нимало тешко саосећати са онима које је Београд лаконски предао у руке њихових убица. Ту „срећу“ косметским Србима је омогућио Дачићев параф и Вучићев не баш исписан потпис, који су давно осушени на тзв. Бриселском споразуму

Као да су одједном почели бринути о части својих потомака, ти исти Дачићи и Вучићи, за све што су потписали против интереса своје државе и народа којем наводно припадају, сада траже покриће за сва своја недела, покрећући кампању тзв. „унутрашњег дијалога“ .

 

1 коментар


  1. morava
    Thursday, August 10, 2017
    A ГЕНЕРАЛИ ЋУТЕ И, ДАЉЕ
    Најбољи доказ да је Србска војска разграђена до понижења јесте чињеница да је Александар Вулин постављен за Министра одбране.
    Нећу помињати министре војне ,из Србске историје, који су се због тога окренули у њихове гробове. Нећу их помињати због пијетета према њима а и, да Александру Вулину, не облачим војни шињел кога није достојан.
    Србски „краљ Иби“(како рече г-ДИН Б. Драгаш), који влада Србијом системом…“ми горе вама доле“…својим указом, као обликом презирања Србске историје, нареди СНС већини ,у Скупштини Србије,да изгласа Вулина за новог министра војног-он рече Маја(колибри), позвони два пута и ,весели, напредњаци учинише од Вулина министра војног.
    Верујем да је официрски кор Војске Србије, чувши да је њихов врховни командант, одабрао Вулина да им буде министар, у ставу мирно, поздравио слике врховног команданта и новог министра.

    Господо ГЕНЕРАЛИ, надам се да вам је симболика именовања Вулина за министра јасна : неспособан да служи војску, биће перфектно способан да војску држи неспособном да служи народу Србском.
    Курс који су победници пето-октобарске револуције заузели, траје до данас: школуј, опремај и плаћај Војску Србије, да служи интересима запада. Њена друштвена улога Уставом из 2006.године, дефинисана је, гле парадокса, на одбрану и одбијање ,евентуалног, спољњег агресора, док тај, „спољни“ агресор држи једну ,од својих највећих база, на јужном делу Србије-КиМ.
    Војсци Србије, пето-октобарски господари, до данас, наметнули су као најважнију војну вежбу-„вежбање“демократије, кроз тзв „цивилну контролу“ војске; заједничке војне вежбе са „спољним агресором“; повремене вежбе са војском Русије(углавном да би се поменути господари обукли у маске патриота); војне мисије у иностранству.
    Не ретко, Војска Србије има дужност телохранитеља рођацима државних функционера. Њена церемонијална улога је, додуше, одувек постојала.
    Учешће Војске Србије у друштвеним збивањима видљиво је у елементарним непогодама, у спасавању , у спасавању која имају промотивно-политички значај и за која Војска иде чак до сопственог жртвовања.
    У последње време Војска Србије активна је у одбрани синдикалних права њених припадника у захтевима за веће плате и бољим условима „служења народу“. Било би интересантно знати да ли су генерали Војске Србије разрадили тактику демонстрација војног синдиката или је то само морално-политичка настава коју надгледају.
    Да се разумемо: Србска Војска је, за већину од нас,јунаци који су св. Царем Лазаром, изгинули у боју на Косову; они што су на чегру изгинули и од њихових глава саздана ћеле Кула; јунаци из Балканских ратова; они које Врховна команда избрисала из списка живих зарад части одбране Србске престонице; она војска која је прошла голготу Албаније и пробила Солунски фронт. Србска војска и сва војска која је ратовала против нациста, зла које је хтело ЕУ, пре данашњих пропагатора исте идеје; Србска војска је и јунак Тепић , који је жртвовао себе да непријатељу не падне у руке касарна коју је бранио.
    Србска Војска јесу јунаци који су на КиМ ратовали против армија ЕУ и Америке, непријатеља са преко 700 милиона становника и са највећом војном силом од настанка света. То је она Србска Војска која је на караули Кошаре потврдила да је Србија земља за коју вреди погинути и кроз јунаштво младог Мађара показала шта је родољубље . Слава му и слава свим оним јунацима који су на најбољи начин, као прави витезови, бранили границе Србије. То су прави Србски генерали и официри, који су својим јунаштвом, војном вештином и, изнад свега, родољубљем, понизили највећу армаду у свету.
    Апсурдно је да су последње победе Србске војске, власти пето-октобарске револуције преобратиле у своје победе над Србском војском: командни кадар предали су Хагу да им суде само зато што су бранили Србију од агресије. Те ,исте власти, истопиле су оружје и разоружали Србију, онако како су од њих тражили њихови ментори са запада.
    У време досовске власти у Србску војску умарширали су неки ,нови, генерали којима је демократија важнија од територијалног интегритета Србије, а међународне ,војне, мисије важније од очекивања народа да га штити и у рату и у миру, а веће плате су им постале већа брига од бриге што су плате радника исто тако мизерне, као и њихове.

    Стварни разлог зашто све ово пишем јесте питање које ме мучи: да ли генерали, који данас командују Србском војском стварно верују да је „демократија“ битнија од издаје земље? Да ли генерали верују да је прихватљиво да,макар он био и врховни командант, отвара дијалог о томе да део окупиране Србије, буде предат окупатору и његовим слугама.?
    Да ли данашњи генерали у Србској војсци верују да Србија није окупирана и, да је намесник окупатора ,њихов врховни командант. Господо генерали ви , као и сваки становник Србије, зна и осећа да је окупиран. Ваша је дужност да окупатору поручите да не пристајете на капитулацију, а врховног команданта, опменетеаа да да нећете дозволити отцепљење дела Србске територије.!
    На крају : господо генерали, мислите ли да вам о наоружању, количинама и врсти треба да одлучује неко ко не зна ни шта су сошке и уз то био неспособан за служење војног рока.
    Како се осећате када салутирате врховном командант чији су „најбољи пријатељи“ они који су боли врховни команданти армијама које су бомбардовале Србију?
    Господо генерали, ако вам ваш врховни командант није , још увек, успео да промени свест, скупите храброст и поручите му да предају КиМ нећете дозволити. А ако храброст немате-ћутите и даље и останите у вашим кућама када народ одлучи да предају дела Србије спречи. Тог дана скините ваше униформе и предајте народу Србије, а он ће одлучити коме ће их дати.

    Служим НАРОДУ!
    Живела, небеска, Србија!!!

    mislitidrugacije.blogspot.com
    max krans at 10:35 PM
    Share

    No comments:
    Post a Comment


    Home
    View web version
    About Me

    max krans
    View my complete profile
    Powered by Blogger.

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!