Ђорђе Ивковић: САМО ЈЕ МРТАВ СРБИН МОЖДА ДОБАР СРБИН

Пре неколико дана стигла је вест да „случај“ несретног дечака Алексе Јанковића, који је извршио самоубиство због неспорно утврђеног дуготрајног „вршњачког насиља“, коначно застарео. Као да су сви одахнули: у Скупштини што неће морати да се превише замарају „Алексиним законом“, а грађанистички медији и неизбежне НВО које би да Србију ослободили расизма по сваку цену, не морају да се муче гурањем под тепих националности малих силеџија, који су, скупа са родитељима, ослобођени кривице јер је „случај“ политичком вољом до бесвести и потпуне бестидности развлачен, док није коначно ликвидиран. Нису те бруталне силеџије у развоју, сва је прилика, уопште лоша деца, те су добили петице из владања након Алексиног самоубиства што је, признаћемо, ипак светско чудо педагогије. Даље ће добијати, ради инклузије, државне стипендије и све јавне и тајне пролазе ка друштвеној афирмацији и економској удобности. Није, међутим, овај случај једини злочин по истом обрасцу, само се све оркестрирано заташкава. (Што су законске одговорности за многа злодела унапред ослобођени и припадници српске компрадорске елите и њихови дични наследници, само потврђује општу закономерност). Зомбираном народу одавно је свеједно.

Тај „механизам амортизовања злочина“ над Србима снажно подсећа на време Ивана Стамболића и Станета Доланца. Но, овакве паралеле су огавне нашим грађанистима. Ко је још толико заслепљен да помиње отрцану митологију? Најелитнији медији, попут уваженог „Данас“, нису нашли за сходно ни да објаве малечку вест да је „случај Алекса застарео“. Кога брига у европској Србији за тог малог провинцијског губитника?! Врло су заузети ширењем толеранције. Уснама лажљивим говоре из срца дволичног. Истога дана дежурни србофоб смутне сексуалности али вечито будни чувар ватре европских вредности, колумниста „Данас“ Алексеј Киш-Јухас, бескомпромисно је сецирао случај кафанске туче у Грчкој, у којој је страдао један Американац. Најпре, г. Киш-Јухас констатује да Србима иманентни кукавичлук јер је у гужви напало осморица једнога. Па у реду, није фер. Али, ти људи су, побогу, у затвору. Кад деветнаест нападне једнога који је уз то везаних руку и ногу, и не страда један већ хиљаде, а биланс се увећава и неће се престати увећавати, то је нека друга фер борба, није упоредиво? Но, следи идејна жила-куцавица Алексеја Киш-Јухаса: Разлог је вечити српски национализам „који је традиционално задојен антиамериканизмом“.

Најпре, овај малограђански филозоф ништа не зна о српском национализму, а свој паланачки шовинизам доживљава као неговано леподушје средње-европске културе. Ипак, идеја о „српском традиционалном антиамериканизму“ је врхунски нонсенс. Кад смо у опште стигли да изградимо традицију антиамериканизма? Спашавање америчких пилота у WW2 по цену сопствене главе никако се не уклапа у шовенску флоскулу о „традиционалном српском антиамериканизму“. Но, истина је да су Немци стрељали сто Срба за сваког убијеног Немца. Мађари и Хрвати су били још гори. Американци су, пак, убијали сто Срба за сваког свог спашеног пилота. То је чемерна истина. Оправдање се састојало у фрази „заједничких ратних напора“, мада ми знамо да је мотив био сасвим други. Али, за оно што учинише крајем ХХ века нема никаквог оправдања. Чак нема ни накнадног кајања већ само уличарског курчења и продужено морбидно деловање. Па ко да их воли?

Позивање на то што млади људи иду да раде у земље које нам нису пријатељске је само слика наше грозоте. Не можете људима замерити зато што иду да раде негде за десет пута већу плату него у Србији, ако овде посла за њих уопште има. Многи су побегли од рата, јер само желе мирно да живе. Мира, на жалост нема. Да је Алексеј Киш-Јухас имао намеру да се објективно бави једном сложеном и тешком темом, а не само да банално подјарује стереотип о „злим Србима“, могао је да укуца у свој претраживач речи „убијен Србин у…“ и отворио би му се један други свет, са мноштвом примера, који дају сасвим супротну слику од оне коју нам натура Киш-Јухас. Издвојићемо један.

Лука Гордић, деветнаестогодишњи Србин из Барнабија у Канади, убијен је од групе коју су предводили тридесетогодишњаци. Младић по имену Борна Каземнина видео је читав инцидент, и о томе сведочио у полицији. Он је навео да је видео групу тридесетогодишњака који су из чиста мира почели да малтретирају Гордића, да би га након тога изболи ножем и оставили на улици.

– Једноставно су тражили разлог за тучу. Људи од тридесетак година малтретирају осамнаестогодишњака и онда га убију. То је ужасавајуће – изјавио је Каземнина.

Према званичном саопштењу полиције, ови младићи су се познавали међусобно и њихове несугласице су проузроковале смртоносну трагедију. Много је коментара на друштвеним мрежама где људи тврде да је за овај злочин одговорна мржња између Босанаца, Срба и Хрвата која има свој животни век чак и овде у Канади.

Алексеј Киш-Јухас се саблажњава што Срби, или неки затуцани Срби не воле Американце, „иако је рат прошао пре седамнаест година“. Па јесте рат прошао, али терор није. Међутим, ни поменути аутор нити било који други из истог интелектуалног стратума, да не кажемо брлога, не баве се мржњом и убијањем, ако је жртва Србин. У поменутом трагичном случају, рат се завршио пре него што је пок. Лука рођен. Убијен је због националне мржње у далеком граду на обали Пацифика, 20.000 километара од постојбине. Убијен је кукавички, од гомиле старијих, јачих и наоружаних, у мучком нападу у коме није имао никакве шансе да преживи.

О таквој мржњи влада мук.

Са појединачних случајева, може се прећи на опште стање. Ево, примерице вести: “ У Хрватској је током прошле године забележен 331 случај насиља и других облика подстицања на дискриминацију према Србима, што је за 57 одсто више у односу на 2015. годину, објавило је Српско народно веће.“ Сваки дан по један напад, ни недељом Хрвати нису одмарали. И, како то, кад је рат прошао пре више од двадесет година? Каква је то болесна мржња може да покажу и упутства туристичких агенција, која туристима саветују да у Хрватској не показују да су Срби, ради личне сигурности. И српски туристи наравно радо пристају на тај један споредни услов.

Подсетићемо се још једног случаја, који смо лако гурнули у заборав.

Село Старо Грацко са 300 становника, било је насељено Србима, изузев две албанске породице, али је било у потпуности окружено селима са искључиво албанским становништвом.

23. јула 1999. у 21:13 британски војници КФОР-а су чули пуцњаву у атару села Старо Грацко и контактирали НАТО снаге које су изашле на лице места. Војници КФОР-а пронашли су тела тринаест Срба на њиви поред комбајна. Четрнаесто тело пронађено је поред трактора у близини. Када су њихова тела откривена објављено је да су жртве опкољене и убијене из заседе. Тела неких жртава била су унакажена тупим предметима. Жетеоци су седам дана пре злочина тражили заштиту од КФОР-а, док буду радили на својим њивама, али је њихова молба одбијена.

Бернар Кушнер, шеф УНМИК-а, рекао да је „ужаснут“ масакром и обећао да ће „починиоце извести пред лице правде без одлагања.“ Понудио је и награду од милион немачких марака сваком ко открије наручиоце и починиоце, како је рекао, овог гнусног злочина. Луиз Арбур, главни тужилац Хашког трибунала, рекла је да је она „озбиљно забринута“ и позвала на „хитну истрагу масакра.“ УНМИК полиција је у октобру 2007. године ухапсила Мазљума Битићија, из села Велики Алас код Липљана због сумње да је учествовао у овом злочину. Битићи је, после два месеца, услед недостатка доказа пуштен из притвора.

Шеснаест година касније, Хашим Тачи је на силу „положио цвеће“ на спомен плочу српским жетеоцима. Сладуњаво прича о миру, разумевању и љубави, док иза њега реже амерички хамери.

Нећу окончати тему злурадим аутором са почетком, већ једном поруком пријатеља Бориса Трбића из Аустралије…“…Само се о неправди према нама не говори. Знате зашто, зато што је она централна прича људске савести. И то реците деци.“

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!