Остоја Симетић: Европска унија и српски тоталитаризам

Европска унија је провизоријум. Данас постоји, сутра можда не. Надаље, то је савез независних држава настао око тренутних, краткорочних и дугорочних заједничких интереса. У питању је политичка заједница која служи за максимирање корисности држава чланица.

Није у питању никаква задруга за одбрану културолошких и цивилизацијских вредности. Интереси које штити и за које лобира ЕУ су обичне, економске, безбедоносне и геостратешке природе. Све земље чланице су то постале слободном вољом својих грађана. Оне које би то желеле, могле би Унију и да напусте и ништа им се не би десило. Не би пропале. Не би нестале с мапе европског континента. Велика Британија је пример за то. Лондонски Сити није нестао у земљотресу Брегзита. Народ није остао без хране и лекова. Ником нису израсли рогови.

Када су одлуку о учлањењу доносиле, државе су, у својим јавностима, детаљно разматрале све аспекте, економске, идентитетске, безбедоносне, социјалне и друге, како би грађани имали што је више могуће информација на основу којих ће донети одлуку о (не)приступању Унији. У свим онамошњим дебатама је владало правило римског права – Audiatur et alteram partem. Евроентузијасти и евроскептици су мање-више равноправно износили аргументе и ставове, објашњавали своје позиције, наде и страхове становништву, те настојали да за своју опцију придобију већину. Јавност је могла да види релативно независне анализе ефеката прикључивања Унији у смислу привредних и социјалних кретања, трошкова, кредита, фондова, ограничења и виза. Исланд је одлучио да се повуче из преговора о прикључивању ЕУ. Због излова рибе. Да су им тражили неки залив или вулкан, вероватно би било рата.

Остоја Симетић

Само у Србији, питање чланства у овој политичкој заједници није ствар интереса друштва и државе, већ питање које одваја подобне од неподобних, цивилизоване од дивљака, напредне од крвожедних клерофашиста, гуд гајс од бед гајс, просвећене од затуцаних и тако у бескрај. Код нас функционери власти, медији, бројне НВО сорошевске провенијенције, самозвани интелектуалци, певачи, ови што се професионално лоптају и ине јавне личности, стварају атмосферу у којој питање о уласку Србије у ЕУ престаје да, као у другим државама, буде ствар интереса земље и народа, већ постаје питање идеологије. Управо тако, овде се ЕУ, једна обична, међународна политичка организација, издиже на ниво идеологије. Ко није с нама, тај је против нас. Непријатељ. Упри прстом у њега! А против непријатеља, сва су средства допуштена. Евроунијатизам постаје нови комунизам. Ко је против чланства у Унији, тај је неподобан. Губи грађанска права и лично достојанство. На њега је отворена сезона лова 24/7. Таквој личности нови комесари могу да чупају бркове као комунистички мародери војвођанским сељацима који су сакрили таблу сланине или џак жита од задругарских органа. Бити против чланстава Србије у организацији чијих 81,48% чланица подржава отимачину српске покрајине Косово и Метохија, 2017. исто је као подржати Резолуцију Имфорбироа 1948. Ако сте евроскептик у Србији, онда „чувари ватре“ могу да вас жигошу, етикетирају, стигматизују, најприземније вређају, омаловажавају, исмевају… неће протестовати ни УНС ни НУНС.

Вама се неће допустити да у смиреној, културној атмосфери, изнесете своје виђење проблема, да понудите аргументе који би допринели расправи и формирању става, да се критички осврнете на претпостављене учинке уласка у ЕУ или да оспорите неке евроантлатистичке догме сопственим знањима, искуствима и осећајима. Дрзните се да укажете на малу вероватноћу пријема Србије у Унију без претходног одрицања од Космета, ето неке од боркиња за људска права да вам прилепи етикету „митоман“. Усудите се да споменете холандског педофила који дванаестогодишњаке води на геј параду, ето неког Фонда или Одбора да вас опаучи ознаком „(клеро)фашиста“. Наведете ли пример Швајцарске и Норвешке које сасвим пристојно опстају без чланства у ЕУ, немојте се изненадити ако у новинама осване ваша слика с потписом „затуцани учинилац породичног насиља“. У Србији с почетка 21. века, морате схватити да сте недовољно образовани, интелигентни, просвећени и катарзирани да о тако узвишеним категоријама каква је Европска Унија размишљате, а камоли говорите или пишете. Нужно је прихватити мишљење оних који знају боље. Нема критике, преиспитивања, промишљања. Те реликте прошлости треба хитно одбацити с гађењем, као кочнице реформи. Реформи свести и духа. Само препуштањем евроатлантској матици, без страха од вирова, хриди и водопада на том току, можемо заслужити право грађанства у данашњој Србији. Једино беспоговорним прихватањем свих ставова, ама баш сваког чиновничића из Брисла, можемо се квалификовати у круг оних који смеју да живе. Ако будемо пљескали Српском филму, слушали Пешчаник, те редовно читали Србљановићкине драме и колумне Теофила Панчића, изборићемо себи место у Другој Србији. Будемо ли и ми потписници извештаја Соње Бисерко о српским кривицама и злочинима, постаћемо достојни светле, еврореформске будућности и сафирно плавог стега са звездицама, од којих ће једна сјати само за нас.

Овдашњи борци за демократију, не осећају ни најмању потребу за демократским дијалогом. Њима не смета пристрасност медија, одсуство јавне расправе, скривање чињеница о последицама уласка Србије у Европску Унију. Довољно им је да чују само свој глас што одзвања у шупљини политички коректних медија. Њима не требају новинари. Довољни су им ангажовани, класно освешћени, друштвено политички радници. Они на себе преузимају ингеренције Орвеловог Министарства истине. Чињенице представљају, мењају и искривљују на било који начин који доприноси глорификације евроунијатске утопије. Они не само што не прижељкују отворену дебату. Они је прогоне! Отворено и без срама тврде да су ствари или црне или беле, да нијанси нема, да се може бити фашиста или евроентузијаста и ништа треће. Наравно, они ће процењивати ко је ко и шта је шта.

Зашто су такви? Па зато што су такви одувек били. И кад су забрањивали Голубњачу. И кад су пријављивали кумове и комшије због субверзивних делатности. И кад су потказивали на Голом отоку. И кад су се усељавали у туђе куће. Исти су били док су веровали у комунизам. Исти су данас, кад верују у евроунијатизам. За њих је све идеологија. Револуција која траје. Они су увек на правој страни. Боре се против ретроградне реакције. Јесте, волели су га. Викали су „Живео друг Тито и самоуправна револуција!“. А шта је требало да вичу, Живела Србија?!!

Они су прогресивни. Били су напредна омладина, а сада су сазрели, па стварају нове скојевце. Они су искључиви. Јако искључиви. Острашћени. Бесни. Агресивни. Осветиће се балканској каљузи која их спречава да буду Запад. Деконтаминираће, денацификоваће, претиће, прогониће, лустрираће, расрбљаваће… вредно, марљиво, жестоко. Неће посустати. Непријатељ је увек исти. То је свако ко не верује. Ко сумња. Ко мисли. Ко се усуђује да промишља. Ко се буни. Ко не пристаје. Јуче Тито, данас Брисел, сутра НАТО. Доле великосрпска хегемонија! Доле трибализам, конзервативизам, патријархализам! Доле! Па неће валда неки балкански варвари њима да сметају на путу у европски Оз?! Шта бре, који колектив, која нација, која породица? Ма само ја! Хоћу да сам Европа. Да сам Запад. Баш ме брига за државу. То је превазиђено. Уопште није кул.

Соња Бисерко и Јелена Милић, успешне жене

Еврофарисејска псеудоелита у нас, чини све да прави дијалог нестане, да се никада не деси јавна расправа о спорним питањима. Под плаштом лажне демократије они укидају демократију. Уводе тиранију. Једноумље. Тоталитаризам. Они су на тоталитаризам навикли. Док су били омладински функционери соц савеза, полазници кумровечке школе, чиновници СК, ЦК или било ког другог Ка, научили су да је само њихово мишљење исправно, а да други треба да ћуте.

Шта ми да урадимо? Да не пристанемо. Само толико. Да јасно кажемо, „То што сам против уласка у Европску Унију, не значи да сам против Европе, па ни против саме Уније. Не значи да било којој држави или њеним грађанима желим ишта лоше. Једино хоћу да моја земља остане територијално целовита. Да успостави свој уставно правни интегритет на читавој својој територији. Желим да моје банке воде рачуна о мојој привреди. Желим да и мој земљорадник има исте субвенције као онај на Западу. Нећу да увозим бели лук и зелену салату. Хоћу да пијем српско млеко од ког ће живети српски сељаци. Имам право да изнесем своје мишљење о, ама баш свакој, макар и најосетљивијој теми, а ви ме зато не смете називати фашистом, нацистом, убицом, силеџијом, лудаком, затуцанком… Легитимно је заступати и ставове који не одговарају режиму“. Не смемо се мирити с диктатуром. Ако нам је стало до свог људства, личног и колективног достојанства, морамо их заслужити. Неопходно је да стално, непоколебљиво, истрајно поручујемо: „Имамо право на став. Смемо да мислимо. Хоћемо да говоримо.“

Пошто нас је (квази)политичка класа издала. Напустила. Ми, обични људи, морамо поднети терет друштвеног активизма. Свако од нас има учинити додатни напор да би се наш глас чуо и да бисмо сами управљали својом судбином. Ако се препустимо вољи олигархије, немамо право да се жалимо на тежак живот и стална, нова и нова, све гора и тежа национална понижења. Морамо делати. Неки ће писати, други ће читати. Трећи ће организовати трибине и протесте. Неки ће на те трибине доћи. Неће остати код куће и гледати фудбал, већ ће се потрудити да оду на јавни скуп, нешто чују, можда и питају, с неким поразговарају, нешто науче, охрабре се и мотивишу. Ко не може ништа више, нека очисти снег пред својом и комшијином кућом. Ко зна, нека прави интернет сајтове. Ко може, нека финансијски помогне оне који раде. Морамо направити једну алтернативну мрежу. Мрежу која допире далеко, до сваке куће, сваког предузећа, сваког факултета. Кредибилну групу чији ставови се слушају. Организацију која може да се супротстави режиму и његовим сатрапима. Неко мора проговорити у име тихе, измучене, обесправљене и згажене већине. У име пристојних људи. Хајде да то будемо баш ми!

Сваког петка за наш сајт пише Остоја Симетић

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!