Миленко Вишњић: Вучић – Шта се чудите, признање Косова је давно договорено

Стварно, зар није већина Срба знала за договор са Берлином, о замјени Космета за „европски пут“? Откривен је стварни мотив истраге о продаји НИС-а, откривена је игра око санкција Русији, откривене су игре око гасовода Јужни ток, игре око НАТО-а…

За ширу јавност, тек у сјени сукоба у Украјини, почело је да се одмотава клупко издајничких  потеза владајуће србијанске политичке клике. Злоупотребљавајући подршку Русије за очување суверенитета Србије, београдски самовољници јачају своју преговарачку (издајничку) позицију са Западом, увећавајући обећане награде.

Задња Путинова посјета Београду, открила је прљаве игре београдских самовољника. Одбили су да потпишу документ о почетку радова на Јужном току, оптужујући за то Русију. Продужење уговора за Хуманитарни центар код Ниша, због проевропске политике тада предсједника Владе, одбијено је без двоумљења.

Стога је реална теза, да због несагласности о степену издаје, одавно постоји дубок политички јаз међу идеолошким превртљивцима – покојног ДС и сада супер активног СНС. О пакту са НАТО-ом, нико више не пише нити ко извјештава.

„Жути“ су били политичке кукавице

Послије паљења Београда и доласком ДОС-а на власт 2000. године, главни циљ (један од четири „стуба“) вањске политике Србије, било је чланство у ЕУ. Међутим, декларација о независном Косову из 2008., изазвала је политички потрес тада међу Владајућим, смањујући захуктали еврофанатизам у Србији.

Иако су Демократе декларативно и даље „гурале на путу“ у Европу, суштински нису чинили ништа, не усуђујући се да промијене традиционалну српску политику територијалног интегритета и војне неутралности.

Ситуација је тако годинама стагнирала, све до смјене политичара „без политичке храбрости“. „Жути“ нису хтјели или нису имали храбрости да доносе значајне одлуке без сагласности Скупштине, тако ни храбрости да признају Косово. Досманлије су чак и геј параде избјегавали да дозволе, да би данас предсједник србијанске владе поносно наглашавала свој између пол.

Енергетска зависност, по дефиницији, дефинише политику националних интереса. Од самопроглашења независности Косова 2008., „Жути“ почињу отопљавање односа са Русијом; што због њене подршке интегритету земље, што због енергетске зависности. Озбиљни аналитичари кажу да је на том пољу највише допринио тадашњи министар вањских послова, Вук Јеремић.

Историјом и културом повезане земље, почињу појачану сарадњу на свим пољима, како на пољу вањске политике, тако и економије, потписујући са ДОС-овцима најзначајније уговоре, укључујући неколико енергетских и најважнији – Уговор о слободној трговини.

Због благог заокрета према Русији, Србија се усудила да 2008. остане политички и јавно неутрална око догађаја у Грузији и Абхазији.

И поред окретања Србије наглавачке, политички и економски – Запад је био потпуно разочаран и незадовољан владајућом политичком елитом Србије – ДОС-ом, некад својом штићеницима.

Увидјевши да од „Жутих“ неће изнудити признање Косова, Запад је у септембру 2008. године одлучио да оснује језгро СНС (Српска напредна странка), алтернативу постојећем режиму на наредним изборима.

За обилату новчану подршку Запада, будућа све-владајућа елита (СНС и марионете) је морала обећати и велике уступке. И обећала је; највеће, који нису забиљежени у историји свјетске дипломатије!

Николић и Вучић су скратили највећу српску муку

Још 2008. године – године почетка распада либералног система, будући српски властодршци – Николић и Вучић се договарају са Берлином о јачању пропалог, и 2000. године уведеног уништавајућег политичког система у Србији. Позив из Берлина био је у складу са америчким планом, који је објавио Викиликс 2006. године.

Будући диктатори су обећали посебне привилегије за њемачку економију. Обје стране су биле сагласне да у својој игри искористе Русију (На примјер, Вучићева фарса око набавке авиона из Русије, Николићево русофилство…).

Због унутрашњег противљења проширењу, а ипак да би прогурао Србију у осињак ЕУ, Берлин се правдао другим чланицама ЕУ о геополитичким разлозима, користећи наводну пријетњу руског утицаја у Србији.

С друге стране, будући Бич Божији ће користити пријатељску Русију за јачање преговарачких позиција са Бриселом. Ратификација документа признавања независности Косова, остављена је за крај процеса интеграција.

Још много тога је договорено, али најважнија тема је био Космет.

Прво, прогрес европских интеграција мора бити паралелан прогресу суштинског признања Косова.

Друго, Београд се обавезао да интегрише Србе Космета у политичку структуру Косова – силом или милом – остављајући их ван нових граница Србије.

Треће, Београд ће ратификовати независност Косова тек на крају преговарачког процеса, који је замишљен да се заврши до 2020. године.

Устав се мора мијењати, избацујући клаузулу о КиМ! Референдум о уласку у ЕУ се не смије одржати, између осталог, био је дио договора са српским менторима!

Умјесто са Бањалуком, договорено је да Београд контактира само Сарајево. Умјесто позивања на Републику Српску, договор је пао да се јавно истиче само назив Босна и Херцеговина. Службени контакти са Бањалуком ће се избјегавати.

Слабећи њене лидере, Република Српска треба да се „корак по корак утопи“ у унитарни систем БиХ, стварајући је „нормалном државом“. Гаранције за очување Дејтонског споразума, Србија ће „постепено омекшавати“.

Генерално, заштита српског народа ван „уже“ Србије, проглашена је грешкама претходних режима. За међународне уговоре, треба тражити сагласност Берлина. На плану вањске политике, Србија ће се морати држати препорука Брисела.

Либерализација и слободан приступ ресурсима и тржишту Србије, дефинисани су као недвосмислена обавеза Србије.

Свјеже, храбре политичке снаге долазе

У мају 2012., предвођен Берлином, Запад доводи на власт добро припремљене, свјеже „проевропске“ снаге. Доводећи на власт СНС; на брзину састављену странку од одметника из других странака и пропалих средњошколаца, Берлин је обезбедио оно што је и договорио прије избора.

Под маском борбе против криминала, странка довољно моћна да доноси одлуке без сагласности Скупштине, „имала је политичку храброст“ да направи прекретницу у политици према Космету и евроатланским интеграцијама.

Тако су, у договору са Берлином 19. априла 2013., Ивица Дачић и Александар Вучић потписали такозвани Бриселски споразум за “бољу будућност Србије”, суштински признајући самосталност Косова.

Нити је више Томислав Николић предсједник, нити је Александар Вучић премијер поклоњеног дијела државе. А већ у мају, Београд је отпочео процес „нормализације“ са Приштином.

У јануару 2014., Београд и службено отвара процес преговора са Бриселом, с циљем приступања обећаној Заједници. Изнуђени ванредни избори 16. марта ове године, донијели су нове невоље Србији.

Манипулацијама и на разне друге начине, с „наштиманим“ процентом излазности, СНС је обезбедила апсолутну већину у већ једноумној Скупштини.

У историји парламентаризма, није забиљежено да скупштина неке државе нема ниједног опозиционог представника. Неорганизована ванпарламентарна опозиција је једина снага која би се могла супротставити уништењу Србије.

Али како, и уз чију финансијску помоћ!? Да ли има мјеста оптимизму, слушајући Владу како обећава народу да ће бити „горе, па још горе и, на крају, најгоре“?

Вучић – морам у историју 

Идеолошки, Вучић је прихватио и ојачао модел пропале либералне економије, намећући промјену свијести по нацистичком обрасцу; плус, тражећи од Срба да буду пријатељи са онима који су их вјековима убијали и у најновијој историји, и бомбардовали.

Умјесто да тражи ратну одштету, Вучић се извињава непријатељима и пријети „свом“ народу да се мора мијењати. Од српске привреде, мало тога је остало за уништити.

Економски, актуелна влада је највише задужила земљу у њеној историји; за само годину дана, више од четири милијарде евра. Независни медији готово да и не постоје – застрашивањем и подмићивањем, сви су угушени; владини таблоиди и ТВ „Фарме“ владају српском културом, а политика националног идентитета доживљава потпун крах.

Међутим, оно што није спорно, јесте успјех СНС у уништавању НВО; што су такозване НВО остале без посла на рушењу Србије. Вучић не жели ни такву конкуренцију, као што је уништење Србије. Можда је зато и покренута иницијатива о укидању субвенција за њихово „преживљавање“.

Чак и профитабилна ЈП-а, као што су Телеком и ЕПС стали су у ред за потпуно уништење. По налогу тада премијера Србије, и НИС се покушава уништити, доказујући да је уговор са Русима нелегалан.

Послије свега и ако се ништа ускоро не промијени, једино што ће Србији преостати јесте, да погаси свјетла и замандали врата или, покуша се „некако“ ријешити наметнуте напасти.

На међународном плану, све саме манипулације. Игре са Русијом око санкција Запада, најбоље говоре о хипокризији београдских еврофанатика. Декларативно, не придружујући се Западу, влада у Београду чини све да онемогући извоз у Русију. У договору са Бриселом,  Европска Комисија је „упозорила“ Београд да „не злоупотребљава санкције“, на шта је Влада „позитивно реаговала“.

Што се тиче гасовода Јужни ток, такође се држећи ранијег договора, а за вријеме Путиновог боравка у Београду, Вучић је одбио да потпише завршни документ о почетку извођења радова.

Док Београд потписује разне уговоре са Русијом, истовремено води тајне договоре са НАТО-ом, припремајући исцрпљени народ на нови шок. Слање српских синова да ратују за западне интересе по свијету, ускоро ће бити малодушно прихваћено и постаће „нормално“.

Дан по одласку белоруског предсједника из Београда, Вучић је морао одлетјети у Берлин шефовима на правдање. На долазак предсједника руске Думе, Вучић је морао наручити долазак Филеа. Вучић је примио свог западног пријатеља, а „русофил“ Николић руског госта. Због посјете Путина паради у Београду, Вучић и данас „бере бостан“…

Колико ће дуго Вучић моћи играти дупле игре, злоупотребљавајући наклоност Руса према Србима и пријатељство Русије и Србије, ваљда ће зависити мало и од саме Русије, надајући се да невини народ неће опет платити високу цијену туђе глупости и профитерства.

На унутрашњем плану и до тада, изгледа, Вучићу је остао најважнији задатак неријешен – да се ријеши Николића, јединог, каквог-таквог одметнутог Радикала!? Носећи већ изблијеђени, а давно утиснут жиг русофила, Николић је, као и други Вучићев политички отац, платио високу политичку и моралну цијену!?

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!