АЛЕКСА МИЈАИЛОВИЋ: ИСТИНА О КОСОВУ

(као прилог најављеној јавној расправи прилажем овај текст написан 2007. године, а објављен у књизи „Плишана превара“)

Данашња досовска власт у Србији већ дуже време занемарује све своје свакодневне обавезе које из власти проистичу оправдавајући то решавањем питања статуса Косова. Све је томе подређено од егзистенцијалних питања до заказивања избора. Крши се Устав који је иста та власт донела. Кажу да нема избора док се не реши проблем Косова. Аман људи па проблем Косова постоји већ вековима. Да ли и избора неће бити бар још неколико векова и да ли ће за исти период власт у Србији остати непромењена?
Гусла се темом Косова и са њом се утиче на свест народа. Кажу да решавају питање статуса Косова што уопште није тачно јер је он решен војним путем агресијом НАТО пакта на Србију 1999. године и својевољним уласком његових трупа на Косово. Тема је уствари како да Запад, САД и ЕУ, проглашавањем независности Косова сачувају контролу и над Србијом тиме што ће њима подложна власт остати и даље у Србији. Није луд Запад да због Косова изгуби Србију већ хоће и једно и друго: и Косово и Србију.
Данашње борце за очување Косова у саставу Србије који су на власти приупитао бих где су били 1999. године када се бранило Косово? Нису ли тада били на страни агресора на Србију? Одакле одједном, напрасно, толико њихово залагање за очување Косова у саставу Србије? Очигледно је да покушавају да се потенцирањем тог проблема лажно представе као патриоте и да сачувају своју власт. Ко данас, крајем 2007. године брани Косово понаша се као када би 1926. године бранио Србију од Аустро-Угарске. Питање статуса Косова данас своди се само на легализацију постојећег стања као и на то како да власт у Србији призна независност Косова, од Србије, а не и од Запада, а да и даље влада Србијом. Сваки познавалац политичке збиље у Србији последњих 20 година може да потврди да се косовски проблем користио за очување власти нарочито употребом изборних листа са територије Косова чиме је вршена буквална крађа изборних резултата и учвршћивана ненародна власт.
Косовски проблем није само последњих двадесетак година предмет манипулације. Није ли и вишевековна глорификација врста манипулације? Сетимо се такође и романтизма и вербалног национализма у XIX веку чији протагонисти у стварности не учинише ни једно једино патриотско дело. Косовски проблем поред тога што је веома сложен пун је и великих српских заблуда. За његово познавање неопходно је почети са проучавањем историје још од доласка Срба на Балканско полуострво.
По историјским изворима Срби су се трајно населили на Балкан у VII веку и Византијски Цар им је за насељавање дао Рашку, Зету, Неретљанску крајину, Захумље, Травунију и Конавле. Дакле, не спомиње се Косово. Тако одмах долазимо до прве велике српске заблуде, а то је да је Косово колевка српства. Ко то тврди или не зна или хоће да нам из историјског памћења избрише првих пет векова живота на Балкану од VII до XII века. Ево шта тврди један од највећих српских историчара Владимир Ћоровић: „Српска племена, недовољно повезана међусобно, и без вере у успех, понешто и заплашена судбином својих словенских саплеменика на истоку који беху постали плен Бугара и Византинаца, остају у својим планинама читавих пет векова; а када се крајем XII века јавила набујала снага за експанзију, онда је њен пут био унапред одређен. Као планинске лавине спустиће се тада та племена у суседне долине и већ за два века они ће загосподарити њима и одржаће се на том подручју кроз све векове своје историје“. Исти аутор затим каже: „До XII века мешовито становништво Косова и Метохије бива у XIII веку готово у целини славизирано“, као и: „Од Милутина средишња српска област постаје косовска висораван и подручје Шар-планине“. Дакле, Косово није колевка српства али јесте колевка немањићке, средњовековне државности и културе.
Недуго затим за време Кнеза Лазара тежиште српске државности премешта се северно од Копаоника, а од Деспота Стефана Лазаревића Срби се појављују као значајан чинилац северно од Саве и Дунава, а затим се 1477. године обнавља Деспотовина у Срему са Деспотом Вуком Бранковићем познатим у народном предању као Змај Огњени Вук.
По историјским изворима после пораза 1389. године у Боју на Косову и каснијим падом Србије под Турску власт 1459. године наступа српска трагедија која и данас траје, а то су непрестане сеобе на север, северозапад, запад, североисток. Ево неколико историјских чињеница:
 У периоду од 1478. до 1482. године у Угарску је пресељено око 200.000 Срба,
 1525. године властелин Павле Бакић са Венчаца у Шумадији пресели се са својим народом и имовином у Угарску и доби град Шољмош,
 После Мохачке битке 1526. године појављује се Србин „Цар“ Јован Ненад као владар Бачке и Срема са престоницом у Суботици,
 Од 1523. до 1530. године десио се велики прилив православног становништва у опустошену Далмацију, а затим и у Босанску Крајину, Жумберачко подручје, Штајерску, Сарајевску котлину, Лику, Славонију,
 1594. године догодио се устанак Срба у Банату против турске власти,
 1690. године збила се Велика сеоба Срба после повлачења Аустријске војске којој су се Срби масовно придружили па је била продрла до Штипа и Велеса. Велика сеоба Срба није била ни почетак ни крај сеобама. Долазимо до друге велике заблуде, а то је да се од Велике сеобе Срби појављују северно од Саве и Дунава што покушавају да нам наметну наши непријатељи прекрајањем српске историје. На опустошене области Македоније и Косова почеше долазити Арнаути и Турци,
 Егзодус Срба наставља се и после 1690. године. Колико им је био тежак положај и у Турској и Аустријској држави најбоље доказује исељавање у Русију 1751. и 1752. године,
 Кроз цео XVIII век на подручју Србије дешавали су се ратни сукоби између аустријске и турске војске што је условило да северна и западна Србија добију ново становништво од чега косовско-метохијска струја учествује са 15%, а вардарско-моравска са 10% док је муслиманско становништво напустило те области. Истовремено се врши и даље пресељење Срба из Србије преко Саве и Дунава. Тако је 1788. године после пропасти Кочине Крајине 50.000 Срба из Србије пребегло у Аустрију,
 Први српски устанак 1804. године и стварње самосталне државе Србије условили су нови талас досељеника из свих области Турске где су живели Срби: Босне, Херцеговине, Рашке, Црне Горе, Косова, Македоније. Остало је забележено да је 1809. године напустило подручје Новог Пазара, Сјенице и Бијелог Поља заједно са Карађорђевом војском 6.000 породица и отишло у устаничку Србију, а зна се колике су тада биле српске породице тј. задруге,
 Кроз цео XIX век у којем је стварана самостална држава Србија имамо досељавање Срба у Србију, а крајем века чак и прво организовано досељавање из Црне Горе на јужну границу Србије, а по молби црногорске државе упућене краљу Александру Обреновићу због велике глади која је у то време харала Црном Гором. Историја Србије у XIX веку негира следећу велику заблуду, а то је да без Косова нема ни Србије. Истина је супротна: Србија је постојала кроз цео XIX век и то без Косова,
 После I Светског рата Срби се и даље досељавају у Војводину али и на Косово. Из тог времена треба истаћи да је Црна Гора, а не Србија, унела у Краљевину СХС тј. Југославију читаву Метохију. Из изјава данашње црногорске власти да је проблем Косова проблем Србије и да их то не дотиче може се видети колико је та власт антисрпска и недржавотворна,
 После II Светског рата стварањем Покрајине Косово и Метохија са доминантним утицајем Албанаца у власти и њиховим притиском и терором над Србима настаје перманентно исељавање Срба са Косова у Србију. Такође, треба споменути и забрану повратка Срба на Косово прогнаних током рата као и припајање дела територије Србије Косову. На северу у Војводини врши се колонизација већином Срба из планинских области са целог подручја Југославије, од Македоније до Словеније,
 Крајем XX века ратови при распаду Југославије доводе до последњег таласа досељавања у Србију Срба из Хрватске, Босне и Херцеговине и са Косова.

Познавање историје Српског народа омогућава нам да изведемо многобројне закључке, а што се тиче наше теме очигледно је:
 Турска најезда крајем XIV века разбила је компактност Српског народа који се од тада па до данас сељака из својих територија све до Истре, Будима, Темишвара, па чак до Русије,
 Кроз цео период од VII до XX века мање или више етничка структура становништва мењала се на целом подручју где је било Срба па тако и на Косову. Значи са историјског аспекта етничка структура становништва сваке територије је променљива величина.
 Као што је јачао српски значај у подручјима досељавања, тако је слабио у подручјима исељавања. Та подручја постепено насељавају Албанци и као највернији султанови поданици врше зулуме над преосталим Србима. Прва њихова масовнија зверства забележена су 1574. године и трају кад год им прилике то дозвољавају до данашњих дана.
 Својим сеобама на нова подручја Срби се појављују као препрека, сметња немачким претензијама и у Немцима и њима потчињеним народима добијају нове непријатеље. Генерално, испред и иза Турске војске Срби су се селили на север и запад на опустошена подручја која су напустили католици. После два века када су се Турци повукли, Срби су остали на тим подручјима док је Аустрија на њих досељавала католике, а Србе покушавала да покатоличи.
 Прихватајући чињенице српских сеоба од краја XIV века па до краја XX века морамо и да прихватимо, признамо, да по законима физике ни једно тело не може у истом тренутку да се налази на два различита места.
 Највећа тековина српских победа у I и II Светском рату је посрбљавање Војводине, дефинитивно давање тој територији српски карактер. Због толиких жртава за данашње Србе Војводина мора да има третман најсветијег подручја.
 Стварање државе Србије у XIX и XX веку омогућило је поновну концентрацију Срба после дисперзије проузроковане пропашћу српске средњовековне државе.
 Србија није више само балканска већ и средње- европска држава јер се простире и северно од Саве и Дунава.
 Сталне вековне сеобе Срба учиниле су и то да је Косово за њих све више постајало мит, а све мање реалност. Срби постају подвојене личности. Тело им је на северу, а душа на југу. Историјска је чињеница да се реална политика не заснива на митовима. Когод је на њима заснивао политику доживео је катастрофу јер је занемаривао сва дешавања од митских времена до садашњице.
Данас, крајем 2007. године решава се косовско питање. Међутим, оно не може да се решава изоловано од решавања целокупног српског националног питања.
Оптимални српски захтеви морају да се заснивају на следећим ставовима:
1. Срби на Косову морају да имају иста права као и Албанци. Ако они имају право на самосталну државу онда и Срби имају право да територије где су у већини припоје Србији. Тамо где су мањина мора им бити загарантовано и у пракси остварено право на личну и имовинску сигурност.
. Срби не желе оно што није њихово али не дају оно што јесте њихово. Туђе је само терет и узрок проблема у будућности.
. Сва историјска и културна баштина Српског народа на Косову мора да буде заштићена. Држава Србија мора да финансира ту заштиту. Сваки историјски споменик који остане у саставу Шиптарске државе мора да има статус истоветан положају амбасаде.
. После шест векова сељакања време је да се Срби смире на оним територијама где се данас налазе, да прихвате реалност историјских резултата, да се одрекну митова и да им дух и тело буду у складу. Сву своју пажњу треба да посвете својој држави Србији, да је развијају и јачају и да живе у миру са суседима.
. Свака реална политика ако се желе дугорочни резултати мора да се заснива на равнотежи. Ако се нешто даје мора нешто за узврат да се добије. Улазак у Европску Унију свакако није адекватна противтежа. Ако ће уласком у ЕУ сви Срби живети у истој држави, као што заговорници тога пропагирају, одговарам им да смо то већ имали у Турском царству (Будим је под Турском био 150 година) као и у окупацијама у оба светска рата, па смо ипак морали да ратујемо, дижемо устанке, да се ослобађамо, да стварамо сопствену државу, или да се селимо. Срби најбоље знају шта значи за један народ губљење сопствене државе и колико је тешко поново је створити. И ето тако дођосмо до следеће велике српске заблуде, а то је заједнички живот са другим народима, а што се у XX веку звало југословенство или ти братство и јединство. Зна се да је још Цар Душан освајао византијске територије на југу, а занемаривао потискивање српског елемента на западу те му се царство по његовој смрти, врло брзо срушило као кула од карата. Такође, 1918. и 1945. године српски властодржци запоставили су српске интересе у корист југословенских што није спасило ни прву ни другу Југославију од распада. Морамо се окренути само оним територијама где живе Срби и где су они у већини, а то су поред Србије и Црне Горе и Република Српска. Дакле, убеђен сам и понављам: не треба нам шиптарско Косово у саставу Србије јер би у будућности представљало само терет за нашу државу.
. Ако Албанци на Косову имају право на независност исто то право морају да имају и Срби у Републици Српској. Само остваривање и њихових права може да буде противтежа независности шиптарског дела Косова. Тек тада косовски гордијев чвор може бити успешно решен те може наступити период мира на Балкану што се тиче српског националног питања. У супротном мир би био само тренутан, заснован на грубој сили, а зна се да такав мир никада није био дуговечан.
. Што се тиче Црне Горе она је увек била и биће држава српског народа који у њој живи. Одвајање од Србије које је спровео Запад уз подршку домаћих изрода и издајника може да има само привремене резултате јер је извршено на нечастан начин ускраћивањем права скоро 50% народа на изјашњавање, као и на преварама, крађама, лажима, притисцима, обећањима. Није битно толико да ли имамо једну или две државе, понекад је било и корисније када су биле одвојене, већ је битно да су обе српске државе и да имају заједничку границу.
. Не смемо да прихватамо делимична, непотпуна решења која ће наши непријатељи покушати да нам наметну са циљем да и у будућности имају могућности да мешетаре на нашем подручју као и да врше притиске и уцене на Србију.
Браћо Срби, опростите ми на овоме моме писанију на које ме је незнање многих натерало. Сматрам да сам у складу са својим могућностима изнео истину, а од ње никада не треба бежати нити је сакривати ма колико била непријатна и болна. Праведно и трајно решење косовског проблема могуће је само ако се заснива на истини.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!