Никола Кобац: Градоначелниче Бањалуке, Игоре Радојчићу

Да ће опет фанфаре, баш ту ноћ, концертом Марије Шерифовић, са Кастела бити поздрављене све смрти Срба из Српске Крајине (Баније, Кордуна, Лике, Далмације…) који на тај дан 1995. године постадоше посљедња жива мета хрватске далекометне артиљерије, НАТО авиона, усташких ножева и њемачких метака.

Доскоро нисам вјеровао да је у овом, још увијек  граду спасења све могуће. Нисам могао сањати да постоји дрвена пећ, да се пожар бензином гаси, да је кривац за све неуспјехе Републике Српске или града овог – народ… да судски процес Кочићевом јазавцу није завршен, да Бранкови „оловни војници“ чекају код контејнера божију милост, а поражени стоје на позорници на којој се срећа дијели и историја мјења, да се Андрићево „Писмо из 1920.“ дописује, проширује, а мржња умножава…

Нека, напријед набројано толико ме и не изненађује, јер – данас је све могуће. Остаде нијем, дрвен и укочен када чух, прочитах и видјех својим ушима и својим (а можда туђим) очима да град Бања Лука за 4. август, овог љета Господњег заказа „спектакл године“, и у продају пусти карте за концерт Марије Шерифовић. Да ће опет фанфаре, баш ту ноћ са Кастела поздравити све смрти Крајишника. Оних Срба из Српске Крајине (Баније, Кордуна, Лике, Далмације…) који на тај дан 1995. године постадоше посљедња жива мета хрватске далекометне артиљерије, НАТО авиона, усташких ножева и њемачких метака.

Оних Срба који претекоше смрти из Глинске и Коларићке цркве (много је сличних, ове су ми најближе) и појавише се у Бања Луци као остатак незаклана народа, баш тих августовских дана. Потомака оних Срба чије су претке (а нема фамилије у којој насилном смрти Хрватска држава бар два члана не докрајчи) у посљедњих  75 година више пута намртво и наживо убили кољачи добра озакоњени у актима Независне или Неовисне Хрватске. (Мртвима свеједно, живе нико за ништа не пита).

Град Бања Лука ће на најчуднији начин ове године обиљежити посљедње страдање посљедњих Срба из Хрватске. Да, то је град у којем сте Ви градоначелник, дакле Ви сте на врху пирамиде власти и страсти, градоначелниче.

Спријечите то или се бар стидите због тога. Јавно се помолите и покајте. Пустите друге да се на Кастелу веселе нашим смртима, колонама, страдањима, нашим сиромаштвом, муком, јадом и очајом.   Нашем Избјегличком животу!

Да ли Бања Лука овим „догађајем“ најављује Кнински концерт, а тамо бешчашће почиње колико знам дан касније, или је то претходница, најава историјског споразума СНСД и ХДЗ (странке Опасних намјера чија нас је политика дотукла) којим ће се укинути Босна и Херцеговина и оставити народ го и бос. Да тумара по беспућима моје збиље – ваша је другачија.

Историја очито није учитељица живота већ мучитељица, а ми смо за њу број испод сточног фонда. Неморални се не кају, знам ја, али опет???

Прошле године Градоначелниче обећаше градски оци да се то никада више неће десити. А подсјећам Вас, тада су познати произвођач пива и европски disdžejevi у исто вријеме припремили FRESH WAVE фестивал којег, уз све напоре и петиције избјегли Срби нису успјели одгодити. А тек какав  спектакуларни послије поноћни ватромет Бања Лука тада спреми? Ваљда да нас подсјети на ноћну грмљавину граната којом нас за навијека испратише Хрватски бојовници са родних огњишта, из Завичаја. На недовршено умирање?

А шаћицу нас окупљених Срба из Хрватске испред  цркве Христа Спаситеља ту вече отјера музика са Кастела, а ватромет на бањалучком небу надјача задње жуте свијеће запаљене за мртве и живе крајишнике.

Памћење нам изгледа није врлина, а историју пишемо сваких 25 година изнова. Како коме паше, и кад паше. У забораву смо ипак најјачи!

Да ли је додворавање јаче од разума и истине?

„Олуја“ се овим чином брише из сјећања, а нови облик обиљежавања поприма „исмијавање нашег страдања“. Рећи ћете, знам, постоји централно обиљежавање те „злочиначке или ослободилачке“ акције. Ја ћу приупитати – постоји ли централно гробље за све избјегле Србе из Хрватске? Свака насилна смрт има своје мјесто, а многа мјеста још нису обиљежена. Оплакивати се може тамо гдје су најрођенији сахрањени, а жалити гдје се стигне, зар не? Обиљежавати тамо гдје се скупимо јер за нас обичне смртнике прескупо је ходати за политичарима и оплакивати њихове грешке на мјестима  која они одреде.

Да ли град Бања Лука има пречих послова па не примјећује какву срамоту ваљају неразумне одлуке градске власти, начелника, побочника начелника, секретара, секретарица, доушника, послушника, курира, чистачица – ко би га знао ко све није уплетен у ову наказну организацију „догађаја године“.

Припремају се Избори, наслућујем ја. Престројавају се снаге. Власт и опозиција копа ровове за робове, али опет на кривом мјесту. Материјала не фали, а земље и онако вишка на све стране.

Игоре, градоначелниче, ако се већ мора одржати „срамота године“ сугеришем да без спавања и стајања весеље исти дан наставите у Книну. У том случају оно ће имати међународни значај. Ја ћу за то вријеме спаковати кофер и полагано, пут под ноге што даље од града који нас је волио, примио, угостио па нас се на крају, ваљда заситио. Само граница у главама нема!

Љубав за грађане овог града никада ми мањкати неће!

И коначно: нас Крајишника ионако све мање има, а богами нисмо значајно изборно тијело. Зауставишмо се овдје као слијепац који се изгуби у туђој Домовини и у својој Несрећи. Зато не обраћајте пажњу на писмо једног занесењака, књижевника у покушају, незапосленог инжењера, страдалника… Ја сам ово морао написати, а Ваше и Божје је да одлучи.

Глава човјеку понекад треба да мисли, а у овим врелим данима и мисли ‘лапе. Ако потпуно испаре ето и мене на Кастел ту ноћ, код Марије (Терезије) да видим јесам ли жив и да сазнам је ли  „Олуја“ у Бања Луци заувијек заустављена.

Дођите и Ви!

Срдачан поздрав!

У Бањој Луци 21.07.2017.           Никола Кобац, књижевник у пролазу

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!