Никола Варагић: Дебата о дебати

 

Никола Варагић

 

Реаговање поводом текстова: Игор Ивановић: “Патриотски блок или како до Трећег пута“ и Слободан Антонић: Умеју ли патриоте да дебатују?

 

Политика ДСС је “позиционирање при напредњачком блок“. Један део функционера ДСС је прешао у СНС одмах након доласка СНС на власт 2012. године. Нови ДСС наставља кохабитацију са СНС, одлучни да не улазе у коалицију са другосрбијанцима.

Као што је познато, ДСС је на власт 2000. године дошао у коалицији са другосрбијанцима и све време док су били на власти били су у коалицији са другосрбијанцима.

СНС је дошао на власт уз подршку другосрбијанаца и све време је у колицији са њима. У почетку је скоро цела Друга Србија била на страни СНС. Данас је део другосрбијанаца уз СНС, а део против.

Првосрбијанци који би да се позиционирају “при напредњачком блок“ не желе у коалицију са Весном Пешић, али су у коалицији са Аном Брнабић; не желе са “жутима“ да организују “параду поноса“, али са СНС организују две “параде поноса“; не желе у коалицију са Чедом и Чанком, али су се заједно са Чедом и Чанком позиционирали “при напредњачком блок“; не желе у коалицију са другосрбијанцима зато што би амбасадори НАТО држава имали превелики утицај, али пружају подршку влади коју су саставили и коју воде НАТО амбасадори, итд.

Нови ДСС, исто као и ЛДП и ЛСВ, покушава да сачува своје “језгро од 3%“ и добаци до “спасоносних 5%“, тако што ће сарађивати са СНС. Наравно, ДСС подржава СНС што се тиче сарадње са Русијом, а ЛДП и ЛСВ подржавају СНС што се тиче уласка у ЕУ и НАТО.  Међутим, и ДСС и ЛДП и ЛСВ подржавају СНС што се тиче градње тзв. Београда на води, подршке страним инвеститорима, сарадњи са ММФ… јер су и ДСС и ЛДП и ЛСВ били део ДОС-а, тј. у коалицији са Динкићем, Влаховићем, Малим, Весићем, Карићима… који су сада у колицији са СНС. Као што је написао Слободан Антонић у претходном тексту, “систем корупције има тенденцију да се убрзано шири на целу политичку сферу, укључив и на важне одлуке које се тичу управо суверенизма. Како можемо да знамо када се нека таква одлука (не)доноси због националних интереса, а када због тога што нема (или има) коверте?“

Нови ДСС је у неискреној коалицији са оним делом Друге Србије који је коалицији са СНС, одбија разговоре са патриотским странкама опозиције које желе да победе СНС и одбија разговоре са другосрбијанцима из опозиције који су против СНС. Исто тако и другосрбијанци из опозиције одбијају разговоре са патриотским странкама из опозиције.

Уместо закључка, а пошто ми је циљ да овим коментаром само дам допринос отварању дебате, преносим делове из последња два текста која сам написао:

После 2000. године, живимо у некој врсти хибрида, између комунистичке и православне традиције. Нико нема већину. Само ако се покрије и један и други део бирачког тела, ако за тебе гласају и бирачи прве и бирачи друге Србије, можеш да се добијеш већину на изборима. Са једне стране, да би се дошло до већине потребно је да се уједине они који заступају оба крила бирачког тела. Можда ће у будућности неко ко заступа чисто прозападну политику и увео би санкције Русији, или, неко ко заступа чисто патриотску политику и обуставио би евроинтеграције, а излази самостално на изборе, имати већину. Сада имамо пат позицију. Са друге стране, нама је потребна промена система, грађани траже нове људе у политици, али не само нове, већ заиста другачије, боље људе – боље политичаре, судије, тужиоце, генерале… То је тренутно стање.

Није довољно да се унутар опозиције удруже све странке, јер су неке међу њима већ биле на власти и нису се показале добро. Грађани их више не желе, зато су у опозицији. Није довољно ни да се, са једне стране, удруже све проевропске странке (из опозиције), а са друге стране, да се удруже све патриотске странке (из опозиције), и да онда сваки блок наступи самостално, јер ниједан блок нема и не може, у овом тренутку, да има већину. Поред тога, није добро да било чији циљ буде – имати већину да би се спроводио “терор већине“. У таквом систему живимо већ деценијама, на тај начин не можемо да променимо систем.

Неопходан је дијалог између представника странака које заступају различите политике и разних већина и мањина. Али, ти представници морају да буду нови, много бољи људи. Лош човек није и не може да буде добар политичар, судија, тужилац, полицајац, војник… Правити компромис са другачијим од себе не значи да се одричеш себе и своје политике, своје идеологије или своје вере. Они који су стварали коалицију ДОС, и ову коалицију окупљену око СНС, водили су се личним интересима, идеологија или вера је код њих у другом плану. Ми до сада (од почетка 20. века, после 2000. године) нисмо имали искрен дијалог између левичара и десничара, атеиста и верника, еврофила и русофила, итд. Сваку владу од 2000. године наовамо јесу формирали и чинили левичари и десничари, атеисти и верници, еврофили и русофили, али су њих повезивали лични интереси, те су на општем нивоу правили труле компромисе. Узмимо пример из просвете – после 2000. године сваке године имамо неко узбуњивање јавности – због тога што неко хоће да “избаци“ теорију еволуције из наставе, или, због тога што неко промовише “идеологију хомосексуализма“ деци у школама. Неко ће рећи да је тако и у другим државама, али нас занима наша држава. Да ли можемо да се договоримо како ће се у школама учити теорија еволуције, веронаука или уводити сексуално образовање, или не можемо.

Свака власт (владајућа елита), све стране државе и сви страни инвеститори који овде дођу – добијају у Србији и од Србије све што желе, остварују своје интересе, само је грађанима, народу, сељацима и радницима, живот све гори и гори, а доктори, медицинске сестре и млади и даље одлазе из Србије. Грађани или народ, неће повратити државу све док се не постигне консензус, или национално помирење, јер, чија је држава, ако једни (не) желе да живе у (парламентарној) монархији, а други (не) желе да живе у (секуларној) републици, или, ако једни желе да држава штити и промовише искључиво традиционалне породичне вредности, а други да држава штити и промовише искључиво права ЛГБТ заједнице, итд? Све док се грађани не договоре какву државу желе, држава није и неће бити њихова. Они који су отели државу од грађана, они који су окупирали државу, користе то што постоје поделе међу грађанима, у народу. Док се двојица свађају, трећи то користи, каже народна пословица.

Већина схвата да смо окружени Нато државама и да не можемо  да прекинемо све односе са Западом, али, и да не можемо, и нећемо, да уводимо санкције Русији. Већини је, такође, јасно да статус Косова и Метохије не може да се врати на оно што смо имали пре 1999. године, али, и да нећемо да се одрекнемо или продамо Косово и Метохију. Да ли постоји решење, излаз? Сигурно постоји. Да ли су веће шансе да пронађемо излаз, из ове тешке економске ситуације и неповољних међународних околности, ако постигнемо консензус око тога ко смо “ми народ“, шта су наши државни интереси, ако сви заједно штитимо наше интересе, ако поштујемо једни друге уз уважавање разлика, ако се права сваке личности поштују? Сигурно су веће шансе, и сигурно је да то могу да ураде само неки нови, много бољи људи. То смо, у суштини, сви ми. Свако од нас треба да буде бољи, “нов човек“ (Еф. 4; 24). (Из текстаНикола Варагић: Србија која није ни прва ни друга, 27. мај 2017.)

Две недеље траје штрајк у ФАС-у. Ћути власт, ћути опозиција, ћуте економисти и привредна комора, нико не реагује што се тиче захтева радника, али и будућности фабрике, пошто Фијат није (био) најбоље решење за Заставу, и нема нове моделе…

Многи критикују пројекат Београд на води, али нико не говори шта ту да се гради ако је овај план лош (а јесте), шта да се уради са овим што је до сада изграђено, како да се извучемо из тих уговора са најмањом штетом, како обезбедити новац за реализацију…

Како да се развија економија и домаћа привреда ако дође до прекида у преговорима са Западом око уласка у ЕУ и питања Космета? Ако нећемо да продамо Космет и уђемо у ЕУ, како да преживимо, како да се развијамо, пошто ће нас ЕУ и Нато у том случају саботирати на сваком кораку? Ко од економиста и привредника има такав план? Нико. Ко из опозиције ради на стварању таквог плана? Нико.

Економију и даље воде они који су створили велика богатства док је већина (грађана) постала сиромашнија; они који су створили велике компаније и износили велике профите из државе док је БДП Србије стагнирао или падао. Да ли је за грађанина који ради за плату од које не може да се прехрани важно да ли ради у компанији која је у власништву тајкуна или странца? Да ли је малим и средњим предузећима која пропадају важно да ли НБС воде тајкуни или ММФ? Чињеница је да у Србији у последњих десет година добро иде компанијама које су у власништву тајкуна и странаца. Осталима је све горе, из године у годину. Тајкуни и странци куповали су фабрике и банке, међусобно трговали, градили, увозили и извозили, а за то време стандард грађана је постао нижи, плате мање а трошкови живота већи, све је више незапослених, мала и средња предузећа су у већини неликвидна, инфраструктура није изграђена иако су продати бројни ресурси и узети кредити, итд. Тајкуни гледају само свој интерес. Странци гледају само свој интерес. Када су им интереси усаглашени, долази до сарадње. Када су им интереси противни, долази до сукоба. И опет, у питању су, најчешће, лични разлози, и једних и других. Да ли у Србији постоји страни инвеститор који није близак естаблишменту своје државе и који до посла у Србији није дошао уз помоћ амбасаде своје државе а преко неког политичара у Србији? Да ли је то тржишна привреда о којој сви причају? Да ли је то владавина права за коју се сви залажу?

За Србију није добро ако привреду и НБС воде само тајкуни. За Србију није добро ако привреду и НБС воде само странци. За Србију није добро ако привреду и НБС воде и тајкуни и странци. Србија мора да изгради трећи пут.

Свака странка опозиције има економски програм, али то што раде очигледно није довољно, нису убедили гласаче да имају јасан план како да обезбеде новац за реализацију програма, итд.

Са правим људима на власти потребно нам је највише 20 година да би Србија постала уређена држава, у којој људи добро живе, у којој постоји владавина права, итд.

Пре 40 година Јужна Кореја је била сиромашна и заостала држава попут Србије данас. И онда су решили да то промене. Окупили су се најпаметнији људи у држави, донели стратегије и 20 година касније Јужна Кореја је постала једна од најбогатијих и технолошки најразвијенијих држава света.

Посебна је тема какве вредности и какво друштво стварамо – да ли ће новац свакоме постати циљ, да ли ће профит свако стављати изнад свега. Дакле, да ли можемо да постанемо богати, али да не постанемо нехумани, похлепни, развратни, бахати, исти као они које критикујемо? (Из текстаНикола Варагић: Где су, колико их има и шта раде економисти у Србији?, 8. јул 2017.)

 

***

 

За оне који нису прочитали:

 

Слободан Антонић: Умеју ли патриоте да дебатују?

 

Мора да има нека веза између одсуства способности за озбиљну дебату међу патриотама и амбиције да се освоји тек 3‒5% гласова на изборима. Ако се хоће променити друго, можда би требало поћи од првог. И то одмах – ако се не мисли да поново будемо изненађени изборима 2018. или 2020. године

Ово уопште није реторичко питање. Заиста сам у недоумици може ли се у патриотском делу јавности озбиљно дебатовати.

Недавно је Игор Ивановић објавио програмски текст „Патриотски блок или како до Трећег пута“. Текст је обиман, амбициозно написан, изашао је у два наставка у Печату (23. и 30. јуна), а у целини је пренет и на Новом стандарду (4. јула, овде).

Текст одговара на стратешко питање: како да се патриотски блок – у чије језгро Ивановић смешта ДСС – идеолошки и политички позиционира у односу на два велика табора. На једној страни су, како каже Ивановић, „другосрбијанци” и препаковани „жути картел”, а на другој је СНС, та „џиновска странка-мућкалица“, која се показала као „највернији следбеник `жуте` политике у којој Србија нема другу алтернативу осим уласка у ЕУ“.

Уколико патриотски блок хоће политички да преживи, према Ивановићу,  има две опције. Прва је да иде са грађанистичком опозицијом на изборе и тако уђе у Скупштину на заједничкој листи. У том случају, процењује аутор, „патриотске странке (би добиле) вероватно свака 3‒5 посланика, зависно од преговора и процене њиховог значаја од стране америчког амбасадора“.

Друга опција је „позиционирање при напредњачком блоку“ и управо за то решење пледира Ивановић. Циљ је „покушати да се задржи своја чврста база од 3‒4 одсто гласача, а хируршком политиком мало по мало одстрањивати са напредњачке гласачке гомиле део по део преварених патриота и разочараних традиционалиста“.

Ауторова основна идеја је, очигледно, да језгро гласача напредњака чине патриоте и да се оне могу придобити одлучном и упорном критиком „Бриселског споразума, Закона о потврђивању споразума са НАТО, уласка у пуноправно чланство ЕУ, промене свести у Србији као услов бр. 3 немачког ултиматума, европоцентризма и слично“.

На крају свог есеја Ивановић каже да се његово решење свакако неће допасти „патриотским интелектуалцима“, али да је оно спасоносно управо за „патриотске странке“ које „постоје само ако данас и сада имају на конту тих фамозних пет процената“.

До сада, колико ми је познато, није било одговора на овај Ивановићев програмски текст, иако су и тема, и аргументација и аутор свакако релевантни.

Тема је релевантна јер у патриотском корпусу заиста постоје две супарничке идеје о томе како даље. Једну у Скупштини симболизују Двери и посланичка група „За спас Србије“ – оштро против власти и не бежати од техничке сарадње са грађанском опозицијом како би се режим оборио. Другу симболизује „нови“ ДСС и управо медији који су публиковали Ивановићев текст  – власт се критикује с патриотске позиције, али пре као коректив, и нема обарања режима са „жутима“ и „грађанистима“.

Ивановићев текст важан је и по аргументацији. У њему је у први план отворено стављено политичко преживљавање патриотских странака и у њему се тврди да је по националне интересе боље да се патриотске странке „позиционирају при напредњачком блоку“ него да сарађују са грађанском опозицијом. Напредњаци, можда, уз критику патриота, на крају и ураде нешто добро за државу; грађанисти пак ништа добро по националне интересе не могу да ураде.

Напослетку, Ивановићев текст важан је и зато што га није написао било ко. Игор Ивановић је дете из дисидентске породице која је страдала под титоизмом. Као политички неподобан, Игор је од самог почетка морао да буде део „приватног сектора“. Успео је да као грађевински предузимач, у систему политичког капитализма, преживи деценије. Објавио је у НСПМ и књигу Култура и идентитет: поглед здесна (2007; овде), која је била изразито опозициона према владајућој (другосрбијанској) културној политици. Због тога су је грађанисти дочекали на нож (овде и овде), после чега се отворила важна полемика између патриота и грађаниста (овде и овде). Игор је годинама био близак ДСС-у, а мислим да је и сада.

Међутим, као што рекох, без обзира на значај теме, аргументације и аутора, нико из патриотске јавности није нашао за сходно да овај Ивановићев текст прокоментарише. Наравно, уколико не рачунамо 22 читалачка коментара на Новом стандарду, који су се свели на ругање аутору и његовим идејама, као и на хваљење Вучића – а то, такође, доста говори и о том сајту, и о његовим „патриотама“ („Ovde bi se lepo udenuo Kostunichin machak Tosa“; „Postoji jedan jedini Treci put a to je Srpski put! Nosilac tog puta je Alexandar Vuchic-SNS!“; „Čitajući ovaj tekst, ne mogu uopšte da shvatim odakle vama 30ak hiljada glasova. Mnogo je kume!“; овде).

Но, некако баш у исто време када је објављен Ивановићев текст, на Пешчанику се отворила дебата „како победити непобедиву власт на изборима“. Најпре је Весна Пешић, 30. јуна, публиковала текст „Шта чинити кад је владар непобедив на изборима?“ (овде), онда је Растислав Динић, 3. јула, прокоментарисао Пешићкине идеје у чланку „Ништа и нешто“ (овде), Весна Пешић је, 7. јула, на то одговорила текстом „Отварање дебате“ (овде), да би Динић, 12. јула, реплицирао чланком „Нове линије фронта“ (овде).

Пешићка је у првом тексту констатовала да је Вучић преузео не само све главне ресурсе политичке моћи у Србији већ готово и сваки извор моћи – до месних заједница. Данас делује да је Вучић непобедив на изборима. Но, мисли Пешићка, тако је деловало и за Милошевића, па је оборен. Опозиција, као први корак, треба да се „максимално припреми за београдске изборе и упорно захтева да се једном већ освојене слободе врате грађанима. И обавезно их треба проширити успостављањем владавине права, без које се даље не може“.

На ово последње реаговао је Динић. Он мисли да опозиција нема шансе да придобије бираче причама о угроженим слободама и о владавини права. Бирачи се нису, 2000. године, окренули против Милошевића због недовољно слобода у медијима и недовољне независности судства и полиције. Окренули су се због тога што су се уплашили да с Милошевићем на власти никада неће живети боље. „Данас није тако. Не види се да би пад актуелног режима суштински поправио економски и друштвени положај већине грађана Србије. И док је тако, опозиција нема чему да се нада“.

Стога Динић предлаже опозицији да се окане великих тема, прираслих за срце либерашима – „грађанске слободе“, „владавина права“ итд.  „Ако жели да победи на изборима“, каже Динић, „опозиција мора да на јасан начин покаже грађанима како ће се њихов живот поправити ако гласају за њу“. „Понудите нешто“, позива овај аутор, „бесплатне вртиће, бесплатне факултете, сигурну и свима доступну здравствену заштиту – и покажите да имате јасну идеју како да то нешто обезбедите и да сте одлучни у намери да ту идеју спроведете у дело“. Само тако је могуће оборити Вучића, сматра Динић.

Пешићка у одговору најпре истиче пуно уважавање свог саговорника, наглашавајући да све ово схвата само као „подстицај да се отвори широка дебата“. Слаже се да се бирачима мора понудити нешто опипљиво, и зато прави разлику између стратешких циљева, намењених елити (слободе и права) и изборне понуде намењене бирачима (бесплатни вртићи, бесплатни факултети…).

Она указује и на проблем ауторитета онога који нуди алтернативу. У опозицији нема „велике и јаке странке, способне да се супротстави Вучићевом режиму и избори се за сопствени програм“. Зато се мора најпре направити „организована, јака опозиција“, која би „окупила све своје бираче, а они би повукли онај део Србије који је сада под Вучићем“. Наравно, тој пожељној опозицији свакако не припада, како је Пешићка већ раније објаснила (овде), ДСС-а, пошто је то странка „екстремних националиста“.

Динић реплицира, такође уважавајући саговорницу, да није нестала само главна странка негдашње опозиције Вучићу (ДС). Нестао је и знатан део бирача те странке. Кичму ДС-а уочи и после 5. октобра чинили су припадници социјалистичке средње класе – високообразовани кадрови из јавног сектора. Они су тежили да поврате некадашњи стандард и друштвени статус из времена титоизма. С неолибералном транзицијом, међутим, део њих пребацио се у добро плаћени приватни сектор (део лекара, економиста, инжењера), део је пауперизован и принуђен да живи од данас до сутра, а део се ставио под заштиту новог патрона (СНС). Нико од њих више није превише заинтересован за ДС и сличне опције.

Опозиција, по Динићу, мора да тражи не само нову странку већ и нову бирачку базу. У њу спадају људи из света рада који су главне жртве типичне неолибералне политике СНС-а. А та нова база може се политички мобилисати не старим либерашким мантрама већ јасним програмом социјалне левице, Верује Динић.

Упоредимо, на крају, дебату између патриота и дебату између грађаниста.

Док патриоте или одбијају да расправљају, или одмах крећу у лично разрачунавање (изузетак је недавна дебата на ФСК; овде), грађанисти нити ваде прљав веш саговорнику, нити у негативном контексту помињу лична имена. Игор Ивановић, чак и у свом програмском тексту, није пропустио да поименице нападне Санду Рашковић Ивић и Вука Јеремића – као да су они главни проблем патриотске позиције?! Пешићка и Динић, напротив, нису помињали никога – ни Шутановца, ни Радуловића, ни Тадића, ни Чеду Јовановића. Расправљали су о идејама и износили аргументе који се првенствено тичу суштине ствари.

Друго, док је Ивановићева главна брига како патриотске странке да сачувају своје „језгро од 3%“ и добаце до „спасоносних 5%“, Пешићка и Динић расправљају како победити Вучића на изборима и освојити већину у Скупштини. При томе, ове фрапантно различите амбиције уопште не долазе од тога што је грађански корпус бирача већи у односу на национални, штавише, судећи по односу јавног мнења према Косову, Републици Српској или НАТО-у пре би се могло рећи да је обрнуто.

Треће, док је главна Ивановићева идеја примирити се и радити „мало по мало“ да би се дошло „до 5%“, главна Динићева идеја (коме и Пешићка на концу даје за право) јесте како изнаћи сасвим нову стратегију којом ће се појачати активизам и мобилисати широка бирачка база, а све у циљу победе над „непобедивим Вучићем“. Ова разлика у борбености и активизму такође одудара карактера претпостављене бирачке базе „националиста“ и „грађаниста“.

Четврто, док Ивановићев текст има 27 хиљада словних места и две важне идеје, Пешићкини и Динићеви текстови такође имају по пар важних идеја, али су на текстове потрошили – Пешићка 10 и 8 хиљада, а Динић 6,5 и 15 хиљада знакова – при чему је најкраћи од ових текстова уједно и најбољи.

И пето, док је у дебати Пешићка – Динић постигнут неки напредак и искристалисане нове идеје, ништа од тога није било после објављивања Ивановићевог текста – пошто није ни дошло до расправе.

Мој закључак је – мора да има нека веза између одсуства способности за озбиљну дебату међу патриотама и амбиције да се освоји тек 3‒5% гласова на изборима. Ако се хоће променити друго, можда би требало поћи од првог. И то одмах – ако се не мисли да поново будемо изненађени изборима 2018. или 2020. године, као и лошим изборним резултатима „патриотских странака“.

ФСК, 18. 7. 2017

 

 

1 коментар


  1. Зоран Чворовић: Већина нас ће сасвим сигурно дочекати усамљеничку старост без деце

    Насупрот приступа, који борби за владавину начела законитости и правне једнакости додељује статус најважније теме у патриотском дискурсу (његови изразити заступници су поједини аутори који објављују на ФСК, пре свих С. Антонић и Б. Павловић), стоје они аналитичари на патриотском делу наше јавне сцене који приоритетном патриотском темом сматрају правилно спољнополитичко позиционирање Србије (пре свих Ж. Цвијановић и поједини аутори који објављу на Новом стандарду). Имајући у виду њихову доминантну преокупацију, прве аналитичаре ћемо назвати „легалистима”, а друге „геополитичарима”. У зависности од тога шта сматрају приоритетним, ови аутори се различито односе и према резултатима политике коју оличава А. Вучић. И док је према мишљењу „легалиста” Вучић пао на државничком испиту, „геополитичари” му дају прелазну, често и високу оцену из државничке вештине.
    Једно је сигурно, посматрано хронолошки, а не и садржински, аналитичари које називамо „геполитичарима”, представљају нову појаву, што се не може рећи за „легалисте”. Наиме, појава „геополитичара”, барем у садашњем броју и форми организовања, у Србијином информативном простору корелира са почетком првог премијерског мандата А. Вучића, после парламентарних избора одржаних у марту 2014. године. До тада је сцену политичке аналитике у Србији карактерисала прилично једноставна, дуална подела на „патриоте” и „другосрбијанце”.
    Оваква јасна подела међу аналитичарима замућена је онда када су се на патриотском полу појавили аналитичари „геополитичари”, из под чије се критичарске оштрице на волшебан начин измигољила унутрашња политика напредњачко-еспеесовског режима. Тако смо добили аналитичаре који унутрашњу политику у потпуности изводе из спољне политике, па, сходно томе, успостављање делотворног и правичног правног, политичког и привредног система повезују са претходним успехом владе Србије у спољној политици. Овакав распоред приоритета, сасвим логично, ствара код аналитичара „геополитичара” високи степен незаинтересованости за свакодневна нарушавања права појединаца. Уз то, опозициона критика се доживљава као погубно политичко нестрпљење које опструише реализацију доброг спољнополитичког решења, које има својство панацеје за све наше бољке. Тако смо добили предлог једног концепта обрнуте политике, у коме се ваљана унутрашња политика процењује према параметрима успешне спољне политике. У концепту обрнуте политике, уместо да спољна политика служи унутрашњој политици, дешава се обрнуто. Циник би приметио да је концепт обрнуте политике идеално теоријско решење за оправдавање колонијалног статуса. Јер се политика не формира према интересу народа као носиоца суверености, већ према опортуности спољнополитичких прилика, где опортуност служи као параван за скривање диктата метрополе.
    Својим муком пред безакоњем, испада да „геополитичари” у крајњем резултату искључиво бране опстанак једног „режима”. Овим се „геполитичари” не показују као новина у српској политичкој мисли, већ, нажалост, само као нова верзија апологије власти. При том, не оптужујемо, већ само закључујемо на основу чињеница.

    Горки плодови издаје који данас расту са дрвета социјалистичко-радикалског популистичког патриотизма из деведесетих година прошлог века, налажу потребу за патриотизмом који ће пре свега бити правни. Он подразумева борбу, не за било какву Србију, већ за државу у којој закон господари над вољом појединца, ма ко он био. Само таква држава може бити Отаџбина свих њених грађана и само грађанин заштићен у својим правима може бити одан својој Отаџбини. Једино патриотизмом високе правне свести можемо да сачувамо Косово и Метохију у саставу Србије, а све грађане од неколонијалне експлоатације и понижења.
    Патриотизам на кога се позивају властодржци убоге правне свести, није ништа друго него демагогија, са којом је још од Пизистратовог преседана започињала тиранија. Против таквог „патриотизма” и јаке личне власти, каква је Вучићева, западне „демократе” немају ништа против, поручио нам је ових дана бивши амбасадор САД у Србији, К. Мантер (овде).
    Правни патриотизам мора бити основа за почетак дијалога (о томе, С. Антонић) у оквиру патриотске јавности, јер смо већ упозоравали да „уколико неолибералима, али и разним глобалним „антиглобалистима” оставимо да решавају питања владавине права, онда ће се та питања у условима постојеће тектонске кризе међународних односа решавати онако како су се решавала у Русији 1917. и Југославији од 1941. до 1945.” (овде) Ово је ваљда ствар коју подједнако не желе патриоте „легалисти” и патриоте „геополитичари”.
    ИЗВОР: Фонд стратешке културе

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!