Михаило Алић: Будућност односа међу половима

Феминизам је фаза и израз бескрајног рата полова, а покрет за људска права мушкараца и МGТОW (Мушкарци који су кренули својим путем) су само логичне реакције. Биологија подржава идеју родног рата, пошто се сексуални сукоб примећује код већине животињских врста. Социологија сведочи да већина организација и група тежи ширењу и покушава локалну или глобалну доминацију, обично на штету других и конкурентских група.
Тренутно живимо у ГИНОЦЕНТРИЧНОМ ДРУШТВУ, где мушкарци већином стварају, али друштвом имплицитно владају жене. Објашњење за ову ситуацију је заправо сасвим једноставно: док су мушкарци ловили да обезбеде своје породице, или касније се ангажовани у ратовима, науци и индустрији, жене су вежбале вештине друштвене манипулације као њихов извор моћи. Мушкарци су манипулисали природом и алатима, жене су манипулисале мушкарцима – „мушкарац је био глава породице, али жена је била врат“. Жене су биле потребне мушкарцима за секс, дружење и размножавање, и тако је остало релативно хармонично и балансирано кроз патријархат. Како су напредак и индустријске револуције еволуирале друштво, појавио се феминизам као покрет за права жена. Кроз инерцију и подржан почетним успехом, феминизам је отишао довољно далеко да изазове стварање покрета за људска права мушкараца, пошто жене нису биле вољне да се одрекну привилегија акумулираних кроз патријархат и феминизам, и да замене своју лакшу родну улогу оном са једнаким одговорностима. Неправично стечено може се одузети само силом, али мушкарци у овом тренутку нису спремни да то ураде пошто им и даље требају жене, посебно што су их васпитале мајке у гиноцентричном друштву где је жена увек приказана као жртва. Тако мушкарци ћуте и чекају, или живе у срећном незнању док се не суоче са последицама развода и дискриминације у породичним судовима.

Сарадња између полова била је неопходан еволуциони корак док је сексуална репродукција била једини начин људске репродукције. Како смо видели из другог таласа феминизма, сарадња је почела да се претвара у конкуренцију, а феминизам трећег таласа доводи до отуђења и неповерења између полова и мање или више отвореног сукоба. Репродуктивне технологије као вештачка материца, сексуални роботи и генетички инжењеринг напредују и довешће до тога да сарадња између полова више неће бити потребна. У том тренутку ће се десити један од два сценарија: или гинократија (владавина / диктатура жена) дозвољава нову технологију и ствара ПЛУРАЛИСТИЧКО ДРУШТВО где су све репродуктивне опције прихватљиве, или постаје репресивна према њој, што ствара побуну, а касније и РАТ ИЗМЕЂУ ПОЛОВА. У репресивном сценарију, који сада изгледа реалнији, жене неће пасивно посматрати како их замењује технологија, оне ће развити правне оквире који ће мушкарце спречити да користе напредне репродуктивне технологије, а ако се илегално користе, бебе произведене на овај начин ће тешко моћи да се пријаве у систем. Тако ће се формирати побуњеничке фракције мушкараца, тајно финансиране од симпатизера на високим положајима, који не могу да им пруже отворену подршку у страху од гинократије. Оно што ће почети као побуна, ускоро ће бити прави рат, са премештањем трупа и освајањем територија. За неколико стотина године, или раније, ако се трендови наставе и полови одвајају и удаљују као што видимо данас, мушкарци и жене ће у потпуности ићи својим путем, постати две различите врсте Хомо сапиенса, у рату једни са другима. Амазонке жене и мушкарци ратници, могу изгледати као ми, и осећати као ми, али ће њихов однос бити потпуно измењен.

Мушки камп ће, поред мушкараца, укључивати и неке одметничке жене (иако под сталним надзором да не буду шпијуни супротног табора), жене генетски модификоване да буду само пријатни партнери мушкараца, и синтетичке андроидне жене за сексуално задовољство и другачије дружење и авантуру. Ситуација у женском кампу ће бити слична, омогућена технологијама које су развили мушкараци и које су потом украдене од њих. Репродукција ће се обављати кроз технологију, а врло мало сада конвенционалних трудноћа и порођаја, ако уопште, и а ако не буду забрањени, ће се дешавати. Колективна, а не нуклеарна породица, ће бити уобичајена (норма). ЛГБТ популација ће расти и интегрисати се у оба табора, мада ће већина бити са женама, као што је и сада.

Исход је непредвидив: једна или друга страна ће победити, потписаће примирје, уништити једна другу, или креирати ДРУШТВО ЈЕДНАКИХ – утопијски, али највише узајамно користан и стабилан сценарио, жене би се одрекле привилегија стечених радикалним феминизмом и оних које су задржале из патријархата, прихватиле једнаке родне улоге и преузеле равноправне одговорности, стварајући дуготрајни родни мир и сарадњу. Мало је вероватно да ће жене то добровољно учинити, али то би могло да се догоди кроз социјални инжењеринг уколико би мушкарцима била пружена прилика да васпитавају следеће генерације, исто како је створено гиноцентрично друштво када су жене држале ту улогу.

Блог аутора http://www.ultrahome.in.rs/muska/future.html

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!