Остоја Симетић: Естрадна скрнавштина

Довољно је тешко данас васпитавати децу и младе, чак и без утицаја медија, филмова, серија, популарне музике, интернета… али кад са тих страна похрле нови стандарди понашања и расуђивања, родитељи остају беспомоћни у покушајима да усаде деци моралне обзире, традиционалне породичне вредности и начине понашања и мишљења који су овај народ и његову државу формирали и одржали. Ликови са филмског платна, ТВ серија, новокомпоноване ”романсе”, манекени, манекенке, креатори, концептуални уметници и тушта и тма неког полусвета, разуларених уживалаца чари потрошачког друштва и звезда таблоида и сплавова, јуришају на ментални склоп и душевно устројство младог (и не само младог) човека. Они у сјају својих тоалета, уз буку коњских снага под хаубама њихових лимузина, проповедају нове ”вредности”, стил живота тако стран свима који се сматрају пристојним људима, али младом човеку јако прихватљив због шареног паковања и лажних обећања које даје.

Да конкретизујемо, оно што је некад било друштвено презрено и одбачено од заједнице, сада се преко малих екрана, биоскопских платана и жуте штампе уводи у свест младих нараштаја кроз тријумфалну капију нових, урбаних ”вредности”. Ако се о некој појави стално говори као о свакодневици,сасвим нормалном, чак занимљивом, кул, фенси и помало ин, понашању, онда она постаје не само прихватљива, већ пожељна и узорна. Ово је жесток ударац на традиционалне, породичне и хришћанске вредности на којим је саздано наше друштво, а без сумње и сва европска друштва.

Либератори и борци против табуа у Србији, здушно кидишу на осећај за пристојност наших грађана, проглашавајући га за обележје затуцаности, примитивизма и патријархалног просташтва, док као једини лек за ова штетна стања нуде ослобађање јединке и свих њених потенцијала кроз рецимо – јавно помињање жаргонских назива за полне органе и коитални чин у вечерњим телевизијским емисијама или детаљне описе процеса задовољавања физиолошких потреба највулгарнијим вокабуларом.

Декаденција и морално посрнуће као весници пропасти нису новина за светску историју. Треба ли помињати Рим, Персију и остале велике цивилизације које су најпре изнутра разорене дотичним пошастима, па тек онда споља сурване у поноре из којих није било повратка.

Пођимо у средиште ствари. Субкултура, доминантна у актуелном тренутку, кроз текстове песама, ликове и радње серија и филмова итд. намеће друштву, поготово младима, стандарде мишљења и понашања који растурају његово досадашње морално устројство. Рецимо, увек се са становишта и хришћанског и грађанског морала прељуба сматрала нечим ружним, што, најблаже речено, не служи на част актерима исте, па су се многи од ње уздржавали или је макар прикривали. Чак је и прикривање корисно, јер појаву не рекламира и не распрострањује услед страха од осуде друштва. Сада међутим, просветитељи нашег рода, не само што објашњавају предности и чари швалерације, већ је промовишу међу својом публиком са приличним успехом. Ево како то чине представници турбо фолк елите Браја, Марина, Фута и ини кроз уста својих пулена и пуленки[1]

Уображеност и нескромност су особине које се хвале на сва уста у овим делима судећи бар по Славици Ћуктераш:

Ја сам ексклузива, кажу да сам мрак,

Као филмска дива, его манијак…

Ово звучи безазлено према другим промовисаним узусима. Саша Матић нам се, тако, поверава:

Рузмарин, већ носим на реверу,

У џепу ми бурма да јој дам,

На руци сат, што пет минута касни,

Ако се крај тебе успавам.

Ова ”песма” описује ситуацију у којој младожења оргија уочи сопственог венчања. Уместо да се тако нечега стиди, песник ово истиче као ”кулерски” потез, а млади по дискотекама ”откидају” на тактове дотичног музичког уратка, те почињу да сматрају пропагирано понашање нормалним и пожељним, чим се тако јавно описује од стране фенси фаце Салета. Други кулер и боем, Ацо Пејовић, има стих ”…Дођи опет кад пожелиш да му будеш неверна…” у песми која обрађује искоришћавање тренутка слабости девојке која је у неком емотивном проблему са својим партнером, а искусни Ацо користи прилику да је ”ожеже” без да су и права имена разменили.

У твоме телефону, мога имена нема,

Мој је број, ал мушко је име,

Да те не провали жена…

Жали се Јована Типшин на неосетљивост свог љубавника, ни једног тренутка не помишљајући да није коректно растурати нечији брак и породицу. Младе девојке, слушајући је, схватају да је сасвим ОК упустити се у ”сарадњу” са ожењеним мушкарцем ако тај има времена[2] и неретко копирају доживљаје из песмичуљака својих идола.

У речима:

…На поду постељина,

У соби пуној дима,

Слика позната, то је превара!

Уочава се философија живота јунакиње, која се упушта из једне баханалијске ситуације у другу. Свако, у овом пејзажу, препознаје интерпретаторски печат, надалеко чувене Светлане Алексић, у народу познате као Сека, рич бич! Исту уметницу сам запазио, пре извесног броја година, кад је на питање, надалеко чувеног тезгароша, Вање Булића, зна ли неку изворну песму одкрештала неколико стихова из ”Ај берем грожђе, бирам тамјанику” уз коментар, ”Ето видите шта сам је све морала да певам, док нисам постала популарна.” Није то све што нам Сека пружа, она показује и извесно разумевање проблематичности својих поступака, а исказује га кроз стихове:

Док ми у тренутку жара,

Твоја бурма кожу пара,

Знам – да сам погрешила

Да би одмах затим закључила, враћајући се на стазе модерног и урбаног,

Ал се не кајем, већ ти се предајем.

Приглупи, затуцани патријархалци су некоћ мислили да не служи на част девојкама једновечерње оргијање са случајним странцима, али на срећу овог народа, има ко да нам отвори очи, па тако црногорска дива, Гога Секулић, опевана и у навијачким песмама Партизановог југа, пуним плућима обнародује:

…Девојка за једно вече, мисли брига ме,

Ал код тебе су још увек, моје гаћице…

…С ким си синоћ био да ли она зна,

Не зна она, не зна она, знам само ја,

Знаће она, знаће она, рећи ћеш јој ти,

Кад јој комад црне чипке очи отвори”

Госпођица Секулић овде, не само што описује као потпуно нормалну ствар сношај са заузетим мушкарцем, већ својим млађим колегиницама објашњава и стратегију за организовање подвале којом би се дотични ослободио законите и приграбио за себе. Наравно, тако плодна интерпретаторка не зауставља се овде, има она и других ситуација које вреди чути и пренети у реални живот, попут ”Бићу твоја играчка, ти мој секси бизнисмен”. За њом ни мало не заостаје Тина Ивановић, која својим потенцијалним корисницима поручује:

…Ако имаш чуку, ако имаш херца,

Поклони ми, бунду од нерца,

Ако имаш петљу, ако имаш чуку,

Дијамантски прстен стави ми на руку…

Ова нумера, за кратко време постала је химна спонзоруша и практикум за њихово понашање, готово уговорни модел. Свакоме ко се имало креће међу данашњом омладином, јасно је сасвим, да се критеријуми и понашања из ових стихова светлосном брзином преносе на реални живот те генерације. Назочан сам био кад је млада и лепа девојка пала у транс на звуке извесне ”песме” и одмах телефоном позвала онога кога у њеном животу описују речи исте, те му раздрагано певала:

…Кажи важи и нека нико не зна,

Да си моја веза без обавеза…

Но, нису само турбофолкери јуришници на нашу културу, породицу и народни морал. Холивуд ту ни мало није за потцењивање. Тамо промовишу углавном педере и лезбијке као елиту сваког друштва. Нема филма или серије, где неки геј није у главним улогама, обично најбољи човек од свих актера, који не жали труда и напора да свакоме помогне, често и на сопствену штету. Заузврат, сви га, не само прихватају, већ с одушевљењем посматрају његово определење као доказ напредњаштва, личне ослобођености и врло кул појаву. Они пак, сељобери, који не схватају генијалност и красоту ректалног начина љубави, приказани су као неписмени идиоти, агресивни најчешће због, у самима себи, потискиваног латентног хомосексуализма, из чега гледалац има закључити како свако ко ишта јавно каже против, нпр. геј парада или бракова лезбо/геј јединки, то чини јер је и сам педер, али недовољно еманципован, па жели то да прикрије. Тиме, ако не желите да вас околина држи за пешкира, ви их морате жестоко подржавати или се бар устручавати да кажете нешто против законских пројеката који предвиђају да два хомофила могу усвојити дечака.

Главан вест постаје пољубац две холивудске глумице, што се одмах преноси на наше звездице, па онда имате угледање на исте од основношколске омладине, што резултира видео клиповима девојчица које се француски љубе на малом одмору уз громогласно навијање друштва из разреда које то овековечава мобилним телефонима. Није ово најгоре што се тако снима и рекламира. На истоветан начин прошириле су се сцене мучења девојчица са наглашеном садистичком цртом карактера мучитељки. Да ли је ово цена коју треба да платимо за прогрес и еманципацију личности? Тачно је да се временом границе померају, још је Марко Тулије разочарано узвикивао ”O tempora o mores”[3] хотећи да нагласи исквареност друштва у којем је свака генерација гора од претходне, а Јувенал је жене које своје мужеве не варају називао “Rara avis in terris”[4]поредећи их са црним лабудовима. Тачно је да се перцепција морала мења из нараштаја у нараштај, али није тачно да се свака промена мора прихватити. Промене могу бити на боље и на горе. Треба усвајати само оне које доносе бољитак, а ове друге презрети и одбацити. Морамо се сами изборити за очување и унапређење својих вредности, морамо сопственим снагама одбити насртаје ”трендсетера” и еманципатора.

Морамо – због тога што се историја не завршава с нама, као што с нама није ни почела. Ми смо ову земљу и нацију од некога наследили и дужни смо да их макар исте, ако не боље, предамо у наслеђе онима који долазе!

Петком читајте чланке Остоје Симетића

[1] Мало је фалило да заборавим женски род именице пулен, али на срећу се опсетих и тако избегох линч од стране Гордане Чомић и Јелене Милић.

[2] Време је новац.

[3] О времена, о обичаји!

[4] Ретка птица на земљи.</p>

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!