Душан Ђорђевић Нишки: ЊЕНО СУНЦЕ

Корачајући, откривам окраћеле ноге за достиг у мирну луку.

На поветарцу јутрошњем сејем бригу за дохват година безбрижних

и скупљам остатке уснулих снова. Рука ми остаје у својој причи, изнад главе,

а прсти се разлетели, као помахнитали, у вакууму, као да неком поруку шаљу,

Хоћу још.

Забринут за сусрет са непознатим, враћам прсте шаци а оглувелом небу поручујем

да сунца има и тамо где нас Праведни купи. Ако се само комад овог неба нађе тамо,

Враћам се, поручујем на одласку! Не да украдем последњи удисај са њега,

већ да Праведном понесем све грозоте његових слугу на Земљи

и очистим је од несна и лажних надања које испунише ми ноћи као звезде безбројне

небо недохватно! Враћам се

да, празнике душе понесем, да се похвалим, да не оставим незнабошцима

ни једну своју славу и покору с којима ће се само изругивати.

Закопчавам последње надање у избледеле корице љубавног романа,

који пишем од своје петнаесте, да последњим поглављем захвалим Творцу

што ме научио да волим, као и успомену на њу, ако је ово Сунце не сагори, носим!

Једино сунце које ћу са неба да носим је њено.

Умело је да отера зиму усред лета,

умело је да у радости има меру,

 

и топлоте кад је зима.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!