АЛЕКСА МИЈАИЛОВИЋ: ВРШАЈ

Почетком седамдесетих година прошлог века више од половине свога средњошколског распуста проводио сам у жетви и вршају код Деде на селу у Шумадији. Распуст је почињао у другој половини јуна месеца у исто време када је почињала и жетва и трајао је до краја августа.
У то време тек су се појавиле тракторске жеталице које су косиле жито и везивале га у снопове много мање и лакше од дотадашњих. Са жетвом српом и косом свршено је једном за свагда.
Када би жеталица завршила свој посао одмах за њом би радници скупљали разбацане снопове по њиви и паковали их у крстине. Са четири снопа би направили крст на земљи са влатима усмереним ка унутра и једнима преко других и тако у три нивоа а затим би на врх крстине, на њену средину, стављали тринести, заштитнички сноп. Нормално, крстине би се увек правиле по некој логици, смислу, са једне стране да би се брже и лакше покупили снопови, са друге да би се касније приликом вуче снопови лакше товарили на кола а са треће водило се обавезно рачуна и о заштити жита пре свега од влаге.
После вишедневног сушења жита у крстинама уследила би затим његова вуча запрежним колима, кравама или коњима, од њиве до куће. За тај посао обавезно се користила помоћ пријатеља и рођака кроз међусобну позајницу чиме би се посао убрзао и истовремено се смањио ризик да жито покисне.
Нису сви на селу имали јарам, то јест два грла стоке за вучу већ је било и сељака који су поседовали само једно грло и они су се ортачили са истим таквим другим сељацима. Праву катастрофу за сељака је представљало немање ни једног грла за вучу. Најтужнији призор из тог времена за мене је био када су комшији порезници изводили из штале једину краву и доживотно ми је остао у сећању плач његове четворо мале, једно другом до увета, деце.
Превезено жито код куће одмах би се истоварало тако што би се њиме зденули стогови или камаре. У њима би се оно и даље сушило више дана а онда би почињао вршај.
Вршај је био главни друштвени догађај летње сезоне на селу. Њиме би се сељачкој породици обезбедио хлеб за наредну годину а такође и део хране за домаће животиње, те је он био и посао и светковина.
За вршај односно одвајање зрна од влати и стабљике биљке, употребљавала се вршалица, вршача, у народу звана и дреш, која се дугачким и широким а укрштеним кајишем спајала помоћу широких кругова за трактор чиме је он своју радну енергију преносио на вршачу. Стари људи су ми причали са су пре појаве трактора, још пре II Светског рата, постојале вршаче на пару, такозване парњаче.
Појава вршаче у селу био је догађај од изузетног значаја и представљао је праву и дуго очекивану атракцију. За њом је кроз село ишла булумента босоноге деце, омладине жељне узбуђења, безпосличари и пијандуре као и сељаци који су се распитивали за њену маршуту.
И вршај се обавезно спроводио путем међусобне позајмице. За његово успешно извршење било је неопходно минимум двадесет радника те смо деда и ја сигурно морали да задужимо или вратимо туђу помоћ на најмање десет вршаја, а за то нам је било потребно, узимајући у обзир и честе прекиде, око месец дана. При томе се свакако водило рачуна да се међусобно помажу сељаци сличног имовинског стања, са приближно истим количинама жита, да би једни код других утрошили подједнако радних часова.
На вршају се прецизно знао ред, ко шта ради, како што се тиче година и имовинског стања тако и што се тиче пола учесника.
Снопове са стога или ређе са камаре вилама су бацали на вршачу двојица или тројица младића старости од петнест година па до служења војске, по један радећи и смењујући се међусобно. И ту се знао ред. Онај који би развршавао стог, када је бацање снопова на вршачу због висине било најлакше, он би га и завршавао јер је онда бацање скоро са земље било најтеже.
На самој вршачи налазила су се два радника. Први је био сиромашнији и глупљи сељак који је имао задатак да сноп правилно усмери ка другом раднику и да затим српом пресече везу снопа те да је склони на страну. Други радник је одвезане и растрешене снопове ширио и опрезно их гурао у отвор од вршаче. Он се није бирао међу сељацима већ је био професионалац и припадао је групи радника власника вршалице поред возача и мајстора. Тај посао је био најопаснији за време вршаја јер је постојала стална опасност да ножеви од вршаче раднику одсеку руке те зато тај посао није могао да ради било ко. Такође, „храњење“ вршаче морало је да буде у одређеном ритму, што се по звуку рада вршаче одмах примећивало, да се вршача не би загушила и покварила или да се не би кајиш прекинуо. Таквим начином рада и жито би се боље овршило.
По убацивању снопова у дреш у њему би се одвијао механички поступак одвајања зрна од влати и стабљике биљке и од прашине тријерењем.
Са задње стране вршаче кроз луле су излазила чиста, изтријерена зрна жита и директно су пунила џакове. У непосредној близини лула налазила се вага на коју су се стављали пуни, везани џакови и одмах се мерили. Вагом је пословао ћата, професионалац који је у свеску записивао измерене количине жита јер се на основу њих одређивао, израчунавао ујам власнику вршаче као и обавезе према држави. Поред ваге је и домаћин, власник жита, имао свог поверљивог човека који је ненаметљиво пратио и контролисао шта ради ћата.
Са ваге џакови са житом одношени су у амбар. Тај посао су радила тројица, четворица, одабраних сељака, најздравији и најјачи, који су већ одслужили војску, оженили се и децу изродили, дакле људи од 25 до 35 година старости. Пошто је вршача морала да буде уз стог или уз камару, свакако није била близу амбара, па су ти људи на леђима носили пуне џакове жита више десетина метара. Али, код амбара је тек било најтеже јер је жито у њему и даље морало да се суши те су се окна по правилу налазила на спрату качаре па су ти људи са тешким теретом на рамену морали и да се степеницама пењу на спрат где би празнили џакове и враћали их код ваге. Често би их у амбару чекала деца од 5 до 10 година старости за које је највећи ужитак при вршају био да „пливају“ у житу, нормално ако би им то домаћин дозволио.
У исто време кроз велики отвор на вршачи излазила је слама коју су чиниле крупне поломљене стабљике биљке. Чим би се на земљи направила повећа гомила сламе по две сељанке, нормално са марамама на главама, вилама би односиле сламу до места где се она зденула и додавале је првој двојици на слами. За тај посао су одређиване млађе, једрије, јаче и лепше снаше. Углавном би их било по три пара. На слами су били, зденули је, сељаци од 40 до 50 година старости, домаћини. И њих је на слами најчешће било три пара што је зависило од количине сламе и они су једни другима прослеђивали доношену сламу, газили је и зденули је. Дакле, на слами су били највиђенији сељаци на том вршају, који су већ и децу поженили и поудали а још нису остарили, и ту су се водили домаћински актуелни разговори што о пољопривреди што о политици. И на слами се редослед радника одређивао према њиховом угледу и снази те су се тако угледнији и старији налазили на њеном крају.
Без сламе живот једног сеоског домаћинства био је незамислив. Она се користила за простирку животињама а богами и људима, па све до за потпалу ватре. Чак и данашњи пољопривредници често кажу, због нерентабилности производње жита, да га сеју само због сламе.
Ниже од сламе из вршаче је излазила и плева која се састојала од ситнијих делова биљке а пре свега од влата. Плеве је било неколико пута мање од сламе што је зависило од рода и од сорте жита. Плеву су преносиле најчешће две жене, старије и ружније од оних које су преносиле сламу, а зденули су је на посебну гомилу старији и сиромашнији сељаци при крају свог радног века. Оне и они радили су у највећој прашини.
Поред непосредних учесника вршају је присуствовало бар још толико људи, посматрача. Поред рођака и комшија домаћина ту су били и сељаци који су дошли да се распитају куда ће даље вршача и да са њеним власником уговарају када ће код њих да врши. Такође, било је и оних који су већ дошли да раде на следећем вршају, па пошто је ред да дођу мало раније, седели су докони у хладу. Такође, ту су били и сеоски безпосличари и пијанице и сиротиња и дечурлија и момци и девојке. Све у свему, често је вршај подсећао на вашар са пуно вике, дреке, смеха, задиркивања, најразличитијих догодовштина и све то зачињено летњом врућином, буком, знојем и прашином.
Сами укућани нису непосредно учествовали у вршају. Домаћин је надгледао посао, обилазио раднике а у ствари своје пријатеље, гледао на лулама какво је жито, а све то под условом да је свој посао већ завршио, односно да је спремио печење. Домаћица је уз обавезну помоћ из комшилука и из фамилије, спремала ручак а младеж је послуживала раднике и посматраче ракијом, вином, пивом, соковима, кафом и водом. Ручак по завршеном вршају није се могао ни замислити без печења и без гибанице.
Када би се вршај завршио девојчице и девојке би близу места где ће се поставити ручак износиле бокале са водом, сапуне и пешкире и поливале би раднике да сперу прашину са себе пре ручка. Софра би се постављала на земљи на дугачком чаршаву у хладу великог дрвета. Ручали би не само радници већ и већина осталих присутних. Ручак би протицао у веселој атмосфери, пун шала и задиркивања јер су сви били свесни да је један веома важан посао за домаћина био успешно завршен.
Тако је изгледао вршај у Шумадији све до почетка осамдесетих година када су се појавили комбајни и када су вршаји одједном замрли и нестали да се више никада не појаве и да остану само у сећању, у лепој успомени, данас већ остарелих људи. Као што је са појавом жеталица нестало дотадашње ручне жетве, тако је и са појавом комбајна нестало и вршаја. Возач са два радника могао је комбајном да пожње и оврши хектар жита за само сат времена чиме је још један од начина дружења међу људима укинут, те су се и људи на селу а не само у граду, све више међусобно отуђивали и осамљивали.
Из времена вршаја остала су ми у сећању једна изрека и један народни израз који је проистекао из догодовштине са вршаја.
Народна изрека гласи:
„Ено Кума биће без ујма.“
„Ено Кума биће два ујма.“
Наиме, погледао сељак низ пут да ли ће да наиђе вршача чији је власник иначе био његов кум. Када ју је угледао у даљини помислио је у себи: „Ено Кума, биће без ујма.“ Али и Кум је њега угледао те је у себи помислио: „Ено Кума, биће два ујма.“ Наведеном изреком наш народ нас је учио да коликогод од других очекивали помоћ и разумевање, морамо да знамо да и други од нас то исто очекују, односно да ако желимо да нам други чине морамо да будемо увек спремни да и ми другима чинимо.
Народни израз: „Буву јаче осећа“ проистекао је из приче којом су они што су носили џакове на вршају задиркивали оне што су зденули сламу.
Дакле, приликом једног вршаја, власник вршаче, старији сељак, бацио је око на једну млађу, једру, здраву, стаситу, лепу, несташну а сиромашну снашу. Лако су се договорили али уз новчану накнаду, за паре.
Када је завршен вршај у једном дворишту народ се после ручка разилазило а радници су премештали вршачу у следеће.
Тај тренутак су њих двоје искористили да се нађу насамо. Док је газда задовољавао своју душу захваљујући парама које је дао, приметио је да се Снаша необично врпољи и да рукама тражи, пребира нешто по својим дебелим вуненим чарапама, те је у себи помислио: „Мора да тражи буву. Који сам ја швалер кад она буву јаче осећа него мене?“

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!