Остоја Симетић: Колумна петком

„Сваки петак изузетак“ био је промотивни слоган чувеног „Политикиног забавника“. Не баш зато, али и ја реших да баш петком објављујем своја размишљања. Није то лако. Неко би помислио да јесте, будући да нам, нажалост, узбуђења не мањка, али и на узбуђења и ненормалности, кад их је превише, човек огугла и више га не дотичу.

Ко неће данас прозборити о Вучковом увођењу у трон српских председника? Ипак, шта оригинално може да се каже о једном најобичнијем циркусу, смишљеном да храни сујету врло опасног лудака који се дочепао власти и да снагом магијског обреда опчини кретене који га обожавају? Идиотски написи по новинама типа „Вучић окупио исток и запад“ или „Шеик слетео авионом с два мотора“ и нису нека инспирација. Да је луд, и то скроз, установили смо једног ранијег петка, а да је Ђорђе Балашевић био у праву стихом „Знам, могу медији бити и беднији, али не много.“ схвата свако чије лишавање пословне способности нема основа.

Многи су писали о фонтани. Јесте кичерај, јесте ружна и цури, грозна је, непотребна, стварно гротескна, речју – напредњачка, али коме је до архитектонско урбанистичких промашаја, много ће се боље провести у Скопљу, где су, под нападом болести („А каква је то болест, Јаковљевићу?“), волови на власти годинама подизали античка обележја своме непостојећем идентитету.

О неолибералној лезбејки хрватског порекла предложеној за председника владе писао је свако ко се саплео о рачунар, укључујући и мене, па је и то бајата вест. Кога брига што је била директор у фирми коју је Вучић оптуживао да хоће да нас покраде? Сад је ОК, рекао друг Аца. Да трпимо и да нас шрафе у, некада давно, здрав мозак – смо навикли. Да нас држава тлачи, празни нам џепове, да продаје оно што смо стварали генерацијама, да нас лаже и маже, тера с посла, да децу лечимо СМС порукама док Јоргованка бира подметаче за ноге, нама је нормално. Дакле, ни о томе не вреди писати.

Новака су опљували нашироко и надугачко. Пепеа Имаса и госпођу Ђоковић такође. Нолетове игре су помно и зналачки изанализиране на сваком сајту, форуму и друштвеној мрежи. Ето и Бекер је пук’о. Баскеташима свака част, али ме професионални спорт збиља не занима, па не могу да пишем нити о њиховом злату.

Напредњачку фауну попут Бабића у контроли лета, оног шарана са Старе планине, „оваплоћене“ напредњакуше или Синише Малог, који би требало да за успешно градоначелниковање буде награђен местом у влади, подробно описујем годинама. Шта ново о њима рећи?

Телевизор немам, па не могу да коментаришем најновије подухвате господина Змаја или Тијане Ајфон. Промичу ми и достугнућа Атине Ферари, а још увек не разликујем Сорају од Станије. Из помињаног разлога нисам у току ни са критеријумима које успоставља Снежана Дакић или најновијим анационално либерашким урадцима Зорана Кесића.

Ауторски сам обамро, као и цео наорд, па ни на шта више не реагујем. Летаргија. Безвољност. Предаја?

Зато, овог петка, нисам могао да вам напишем колумну. Праштајте!

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!