Симо Крајишник: Ухваћени у Мрежу

Живимо у време дигитализације, силикона, оптичких каблова, ,,паметних телефона, вештачке интелигенције и веровања да је технолошки прогрес круна сваког могућег напретка човечанства. Све своје капацитете и енергију, модерни човек улаже у напредак технологије, немајући свест о томе да технолошки напредак и напредак човечанства нису синоними. Историјски гледано, константа технолошког напретка је духовно назадовање. Данас је тај феномен видљивији него икада.

Уз помоћ политичких идеологија и система који стоје на услузи технолошком прогресу, постепено смо се ослобађали од религије, традиције, Државе, нације, а полако стремимо и потпуном ослобођању од нормативне идеје полова као и класично схваћеног појма породице(А. Дугин).

Технологија је, дакле, постала једина политичка идеологија. Пред овом мутацијом, падају све споне са традицијом и традиционалним вредностима једне друштвене заједнице.

Ови глобални процеси мењају свет који смо познавали и стварају неке појаве чија се зла коб, не може утврдити на први поглед. Једна у читавом низу таквих појава су и друштвене мреже.

Друштвене мреже, разни форуми, Фејсбук, Твитер, као и остали, мање или више популарни глобални сервиси, полако су се увлачили у човеков интимни простор и од пуких средстава комуникације, постали су  ентитет sui generis. Мреже су изградиле  сопствени свет, замку у коју је упао велики део човечанства. Застрашујућа је чињеница да ми уопште немамо свест о томе да смо се претворили у робове друштвених мрежа и њихових репресивних механизама. Оно што је некада био стадион као средство за каналисање народног незадовољства, данас су постале друштвене мреже. Међутим, Мреже су далеко опасније и перфидније средство манипулације од стадиона. Њихово радно време је 24 сата, свеприсутне су, и пружају човеку лажни осећај величине, стварајући фикције и илузије које могу неповратно разорити стваралачке потенцијале човека, сводећи га на једну идиотизовану јединку која се дави у форми, у потпуности занемарујући питање суштине и узрока друштвених појава.

Најважнији сарадник друштвених мрежа у идиотизацији човечанства су медији. Њихов задатак је да из минута у минут, пласирају на стотине потпуно безначајних информација, које ће се моментално наћи на Мрежи и постати предмет најразличитијих, опскурних и непотребних коментара, огромне масе људи. На тај начин, ти људи, губе своје драгоцено време, енергију и остале потенцијале на ствари које су чиста фикција, мамац, такозвани замајац за будале. Медији су ти који одређују теме и приоритете, они постављају премисе и усмеравају мисао и ,,акцију“ човека у потпуно контролисане токове. Е, ту на сцену ступају друштвене мреже. Оне креирају виртуелно игралиште у коме бесмисао добија потпуно нове димензије. Свашта се ту дешава, али се уствари, не дешава ништа.

Дакле, човечанство игра намештену утакмицу, и што је најтрагичније, није свесно поражавајућег резултата на семафору.

Мреже су ушле у све поре друштвено-политичког живота. Ако ниси на Мрежи, ниси у току, нема те, не постојиш.

Сама појава и мотиви за оснивање Фејсбука, Твитера, као и осталих најпопуларнијих друштвених сервиса, код разборитог човека, морају побудити извесне сумње и скепсе. Њиховом појавом, избрисан је појам приватности из колективне свести човечанства. Некада су шпијуни и обавештајци морали да уложе огроман напор како би дошли до неке информације, а данас се простом опсервацијом Мреже, може сазнати буквално сваки детаљ везан за неког појединца. Шта воли, где се креће, шта купује, где летује, шта мисли о кризи у Украјини, занима ли га Лига шампиона, да ли подржава санкције Русији, верује ли у Бога, сматра ли Трампа будалом или генијем, какав му је став о исхрани Новака Ђоковића…

Тешко је поверовати да су те сервисе осмислили некакви студенти или усамљени информатички фанатици.

Поред овог, друштвено-политичког аспекта контроле и усмеравања народног бунта, веома важна црта друштвених мрежа је и лична декаденција њихових корисника. Ма колико стварни били људи који опште на Мрежама, свет у коме они бивствују је фиктиван, а његов темељ је илузија. Нико не може негирати чињеницу да човеков стварни живот и његови стваралачки потенцијали не трпе стравичне последице због боравка у зачараном свету фикције и лажних представа.

Укључивањем на Мрежу, човек почиње да живи два паралелна живота, тако да овај фиктивни, који види као излаз и бекство од свакодневних, стварних животних проблема, постепено преузима примат у односу на реални. У почетку, све то делује доста безазлено забавно,  чак и терапеутски, али људски мозак је опасна играчка, која ће пре или касније битно заменити небитним, стварно фиктивним, вечно пролазним. Истина у таквом свету није могућа и зато  лаж у свим својим димензијама преузима главну улогу.

Нигде се некултурне, јалове и ситне душе не представљају тако великим као што се то дешава на Мрежи. Конформисти, без икаквог интегритета, који у стварном животу, на улици или на послу, иду погнуте главе, у виртуелном свету се представљају као револуционари, борци за слободу, свезнајући познаваоци друштвено-политичке збиље. Неретко, као велики заводници, шармери и мангупи.

С обзиром на масовност и популарност Мрежа, карактерише их трагично високо присуство психологије масе, по којој се људи приклањају популарним трендовима, купујући на тај начин осећај прихваћености и компензујући властите слабости, без енергије и храбрости да се суоче са њима. Тако се стварају виртуелни кланови мишљења и тумачења друштвених кретања, који су често крајње примитивни, али пријемчиви за широке народне масе.

По суштини се, дакле, друштвене мреже, не разликују много од риалити програма и њихових гледалаца. Разлика је само у амбалажи. Декаденција је болно опипљива и код једних и код других.

Колико је само бесмисла и декаденције смештено у осећај важности због неког лајка од стране особе коју не познајеш и коју никада нећеш видети? Није ли лајк постао мерна јединица општег виртуелног бесмисла? Колико те лајкују, толико вредиш. Лајк је твоја валута, мерило вредности. Он је тег за билдовање твог виртуелног ега. Ако те не лајкују, ниси конкурентан. Промени приступ и буди лајкован. Уклопи се!

Излишно је и говорити о томе да онај човек који се активно посвети битисању на Мрежи, постепено губи своје стварне друштвене контакте. Није то губитак  само у квантитативном смислу, него и урушавање самог квалитета друштвених односа, јер постајемо разапети између паралелних светова, а човек поседује крајње ограничене, како духовне, тако и интелектуалне капацитете. Има ли човек довољно времена, емоција и енергије да се  њима расипа у свету илузија и лажних представа?

Као једно од централних питања у вези са друштвеним мрежама, издваја се питање усамљености човека. И поред свог тог технолошког прогреса, савремени човек је истински усамљено биће. Усамљен је јер је отуђен од природе. Отуђен је од своје суштине, и зато се гуши у страхоти формалног бивства. Ти формални односи удаљавају човека од човека. Људи говоре, али се не чују. Они гледају, али се не виде. Човек заборавља своју душу, а без душе нема разумевања, нема заједнице, нема емпатије, нема ничега! Душа је арматура, темељ на коме се гради кућа. Тамо где је темељ форма, долази до распада материје на милион засебних делова, у којима нико не гледа никога осим себе самог.

Ретки корисници друштвених мрежа имају развијену свест о својој усамљености. Они су прележали неке дечије болести и свесни су декадентности света у коме живе, али и личне декаденције која се боравком на Мрежи само продубљује. Они немају илузију да ће боравком на Мрежи решити било коју сопствену слабост. Напротив, они на један мазохистички начин, чак и уживају у чину свога пропадања.

Но, већина, махом, поистовећује усамљеност и самоћу, па се такмичењем у скупљању ,,пријатеља“(Фејсбук) или ,,пратилаца“ (Твитер), бори против тог тескобног осећаја изгубљености и празнине. Израз ,,пријатељ“ у виртуелном свету је заиста парадигматичан за доба у којем живимо.  Иза великих речи најчешће стоји превара, празна флаша у којој се никада није нашло места за неко квалитетно пиће. Тако је и са ,,Фејсбук пријатељствима“.

Готово сваки корисник Мреже, поред слабости и несигурности, поседује и са њима везану егзибиционистичку црту, која захтева константне потврде и сампотврде, па трагикомично делује када се неке самопрокламоване виртуелне величине труде приказати као изузетно задовољни, остварени људи, испуњених живота који су на Мрежи, ето, само како би осталима учинили добро дело и поделили са њима огромно животно искуство. То је она страшна негација сопствених слабости и празнине, од које полазе многе индивидуалне и друштвене патологије.

Симптоматична је и слика коју свакодневно можемо видети у градским локалима, у којима неретко, за истим столом седи неколико људи, али не постоји никаква жива комуникација међу њима. Сви концентрисано гледају у своје ,,паметне“ телефоне и комуницирају са особама на Мрежи. То је посебно застрашујућ феномен, јер он указује на појаву још неких нијанси зависности које изазива технолошка револуција.

Посебна аномалија, у ионако, патолошком виртуелном свету је појава политичара, новинара и осталих јавних личности, које праћене армијом својих ,,фанова“ и ,,ботова“ на Мрежи, показују изузетно висок степен агресије, ограничености, приземности и незнања. Уместо да буду свесни своје друштвене одговорности коју имају као носиоци јавне речи, они цинично продубљују наше поделе и показују несносну и ничим изазвану ароганцију, доказујући да су заиста, ова држава и читав њен јавни дискурс, поклоњени највећем друштвеном талогу. Тај талог је испливао и затровао јавни простор до неиздрживости.

Учестали боравак на друштвеним мрежама продубљује агресију и деструктивност, човека, јер људски мозак није у стању да обради то несагледиво море информација којим га свакодневно бомбардују фарисеји Новог свестског поретка, као ни да оствари функционалан и смирен однос са великим бројем виртуелних ,,саговорника“. Зато је једини метод борбе, бојкот и неучестовање у тој морбидној игри, те усмеравање енергије у правцима који подстичу оне истински људске потенцијале и могућности човека.

Не би ли било корисније да, уместо блејања у екран, прочитамо неку добру књигу, погледамо неки филм, одемо са друштвом на пецање, у кафану или на неки породични излет у природу? Не би ли било паметније да будемо људи, а не хуманоиди?

У јурцању за измишљеним и лажним светом, модерни човек је заборавио на себе и потребе духовне самообнове. Заборавио је на то да пуноћа живота не лежи нигде друго, до у нама самима. Заборавио је да се та пуноћа може осетити само у истинској и искреној заједници са другим људима. Заборавио је да се техничким инструментима не може произвести живот, да је душа нешто што живи ван монитора рачунара или екрана ,,паметног“ телефона.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!