Александар Дикић: НЕСВЕСНО У ДЕСНО

Политичке идеје су одавно мртве у Србији. Ове године обележавамо петолетку од када су морал, принципи, идеологије избачене из политике као пети точак на колима, као непотребни терет, као оптерећујућа лакоћа постојања нас (бес)кичмењака. Ми идеалисти смо изумрли попут диносауруса, на нашим фосилима политички археолози проучаваће једно време када је било могуће започети и без крви завршити озбиљне расправе. То јесте време трибализације и кохабитације уз, ако не поштовање, онда општеприхваћену равнотежу друштвене једначине са више непознатих параметара, али чији је резултат био много позитивнији од оног који нуди данашњица.

 

Вучићеви батинаши, фото СД

Моју пажњу већ месецима привлачи посебан стратум владајућег сталежа – онај који Вучића види као заштитника националних интереса и која патолошки мрзи његове претходнике. Они су препознатљиви једноставном визуелном инспекцијом, али и начин размишљања је упадљив и у складу са примитивном формулом кафанског национализма. Утисак који остављају на мене је да је њихова доминантна психолошка фиксација антагонизам према модернизацији, према променама, утемељен на нескривеној ксенофобији, изражен кроз експлицитну вербалну и физичку агресију. Мало простора се ту оставља за љубав према било чему, за инклузију ширег спектра, за адаптацију било које врсте. Када имамо такву психо-емоционалну структуру једног колективитета онда је јасно да је он изузетно подложан манипулацији, да су му реакције импулсивне и да је њихова масовност употребљива за краткорочне политичке маневре. Дестабилизовати друштво или регион, дискредитовати противнике, генерисати психозу страха су омиљена оруђа аутократске власти чија јефтина и потрошна оруђа постају припадници горенаведене кохорте. Корифеји и парадигматични егземплари овог „полицијско – политичко – социјалног“ инжињеринга су ситне десничарске организације, десно орјентисани аналитичари, „патриотски“ интелектуалци или преведено на њихов језик – „УДБА – КГБ олош елита“.

 

Нема дилеме да је она одиграла значајну улогу у детронизацији Бориса Тадића и да на сва звона и прапорце слави хиротонисање великог Вође. Можда неки од њих почињу да мере време његовим рођењем или би стајали у реду да му сваког марта донесу штафету без обзира на адресу на којој столује, али је чињеница да у сваком озбиљнијем разговору о суштинским националним интересима њихови главни аргументи усмерени су на оне који нису на власти, оне против којих се треба борити и на оне који су завереници или извршиоци вечите теорије завере коју велики Вођа, иако личи да је њен део, мудро покушава да декодира и усмери у нашу корист.

 

Са тим у вези и не треба да чуди последњи шамар који је Господар ударио борцима за „крст часни и слободу златну“, издајући налог да се за председника Владе изабере госпођица Ана Брнабић.

И како ће сада они набилдоване, безвратне машине на даљинско навођење које су до јуче тукле припаднике ЛГБТ популације сада аплаудирати једној лезбејки после њене инаугурације? Да ли ће у атлет мајицама, отровани тестостероном, са колоритним тетоважама бити преторијанска гарда скупа који ће „спонтано“ овацијама поздравити полагање заклетве „америчком шпијуну из УСАИД-а, док „шпанском крагном“ одводе оне за које су их учили да су „сорошеви плаћеници“. Да ли ће бити у дилеми, да ли постоји опасност од „цепања личности“?

Наравно да не!

 

Прво, то нису личности већ аутомати који раде на жетон. Они су индоктринирани и плаћени да извршавају налоге. Друго, мржња која је њихова идеја водиља и главни покретач је толико јака да је праг толеранције на сва Вођина понижавања изузетно висок. Блокираће они слику бетонски укопаних граничних прелаза између Србије и Косова – крив је Борко Стефановић, правиће се да не виде хапшења Срба од стране РОСУ – крив је Борис Тадић, окренуће главу када НАТО машинерија пролази кроз Србију – крив је Ђинђић, неће слушати извештаје о „успешним“ преговорима са Рамушом Харадинајем – крив је Коштуница. Они ће већ у својим менталним лавиринтима наћи акцесорни пут, неку ослобађајућу спојницу која ће им омогућити да нађу оправдање и за овај нови пораз „традиционалих вредности“ чији су они заклети заштитници.

 

Може и Блер и Шредер и Тачи и Рамуш, само не „жути“. Могу и Бриселски споразуми, може и ИПАП, могу и отварања поглавља, могу и Прајдови, само не „жути“. Може и Ана, може и Весић, може и Триванка, може и Обрадовићка, само не „жути“.

 

У таквом примитивном механизму помоћу којег функционише њихов мозак једино шта пали црвену лампицу, једино што пролази ту дебелу мембрану неморала и самозаваравања јесу испразни симболи и церемоније без садржаја. Зато је дан пре објављивања шокантне вести о новој мандатарки Вођа сав мелодраматичан и озбиљан открио споменик јунаку са Кошара као вешто смишљено искупљење пред „патриотски осетљивим“ чаушима. Наравно да ти роботи у народним ношњама нису у стању да схвате да комеморација и беатификација жртава „Олује“ и последњег косовског рата није само злоупотреба националних осећања у дневно политичке сврхе, већ Вођино свесно или несвесно прање руку и савести од прљаве прошлости коју натчовечанским менталним, медијским и терапијским напорима покушава да избрише.

 

Могу сви они свој пад да доживљавају као неприкидни лет ка „небеској Србији“, али је поражавајућа чињеница да је наша Србија њихов талац и да са њима у понор падамо и сви ми заједно. 

 

Аутор је члан ГО ДС и ТВ водитељ

 

1 коментар


  1. ..Ове године обележавамо петолетку од када су морал, принципи, идеологије избачене из политике као пети точак на колима, као непотребни терет, као оптерећујућа лакоћа постојања нас (бес)кичмењака“

    Ово би требало да значи да су до пре 5 година, морал, принципи и идеологија били у пуном замаху и цвату.

    Слажем се ја да ове категорије у Србији не постоје, али није тај проблем тако млад. Старији је и то прилично. Јесте ово данас финале, али да би се дошло до финала, прво се игра полу-финале, пре тога четврт-финале и тако даље.

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!