АЛЕКСА МИЈАИЛОВИЋ: ЗНАЊЕ О НЕЗНАЊУ

Живећи у граду и осећајући недостатак физичког рада и контакта са природом коју сам заволео од малена одлазећи на село код деде за време школских распуста, све сам више бивао преокупиран пољопривредом и сваки слободан тренутак сам њој посвећивао.

Тако је било све док се нисам опаметио.

А да бих се опаметио много ми је помогла комшиница баба Ружа која је иначе по казивању других комшија имала веома бурну прошлост.

Рођена је негде у Хрватској и још пре II Светског рата пропутовала је уздуж и попреко целом Југославијом. Чак се причало да су је неки наши људи видели у Скопљу у јавној кући. Пред рат удала се у Космај. Са својим мужем се поред осталог бавила и преварама о чему је и тадашња штампа писала.

Тако би на пример ушли у златарску радњу у којој би се кобајаги посвађали. Муж би као хтео да јој купи дукат а она би се томе противила. Ипак би купили дукат и док би ишли ка излазним вратима напрасно би се предомислили те би се вратили до продавца, дали му дукат а он њима паре.

Превара се састојала у томе што су у тих неколико корака ка вратима и назад ка пулту Ружа и њен муж заменили купљени дукат истоветним али лажним. Тако би њих двоје изашли из продавнице са правим дукатом а продавцу би оставили лажни.

Таквим и сличним работама бавити се за време рата било је више него опасно те је Ружин муж на крају то платио својом главом јер је стрељан као црноберзијанац.

При крају рата, да би се спасила, а и иначе је била веома лепа жена, Ружа је радила у Команди места, кувала, прала и обављала друге сличне послове. Из команде ју је извукао један од виших официра тако што ју је запослио код себе као кућну помоћницу а много година касније помогао јој је да добије пензију.

Тако је баба Ружа проводила своју старост на Космају у новој кући и уз пензију за њу више него довољну. Лети бих свраћао код ње јер је и официрова породица тада била ту а са њима сам био давнашњи пријатељ.

Једном приликом упита ме баба Ружа како ми напредује пољопривреда нашта јој ја одговорих да се сви много мучимо а да је за узврат слаба вајда.

Тада ми она у поверењу рече да о томе ћутим, да не причам сељацима јер би онда они престали да раде.

Научи ме баба Ружа, отвори ми очи, да се одвајкада српско друштво и држава заснивају на незнању једних и на знању других за незнање првих.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!