Жарко Јанковић: “Антифашизам за почетнике“

Чега се све нећемо наслушати и нагледати у покушају Александра Вучића да постане омиљена марионета Ангеле Меркел у региону. Ускоро можемо очекивати да Alexander Wolf самог себе прогласи за специјалног повереника Ангеле Меркел за “Западни“ Балкан. Конкуренција му није мала, а успут, ради се о његовим провереним пријатељима у региону са којима дели евроунијатска убеђења и антисрпску политику. Свега смо се и до сада нагледали, али последње гадости Вучићевог режима превазилазе све виђено.

Дочекали смо да се у Бачком Јарку подиже споменик “сиротим“ нацистима фолксдојчерима и да сам Вучић прича жалопојке о зверима из “Принц Еуген“ дивизије и за чланове њихових породица, које су на основу одлука Нирнбершког процеса због масовне подршке Хитлеровом Трећем Рајху протерани из свих земаља Подунавља, Средње и Источне Европе. Како су се на силу досељавали, отимајући земљу потискујући Словене, тако су сада морали и да оду. Никоме ни на крај памети у Пољској, Чешкој или на Балтику без обзира што су чланови ЕУ и НАТО пакта и поприлично умрежени у немачку економију, није било да у својој земљи и свом народу приреде овакву гадост и понижење. Међутим, да увек може горе, доказују нове иницијативе Меркелиног Четвртог Рајха. Већ се чују гласови из немачке амбасаде да ће тражити да се и у Шумарицама код Крагујевца открије споменик немачким војницима који су учествовали у стрељању деце и цивила у Крагујевцу. Замислите када би немачки амбасадор у Прагу тражио да се у Лидицама подигне споменик немачким војницима, или самом Хајдриху због чијег је атентата цело село са преко 5000 становника збрисано са лица земље? Или да се у Аушвицу подигне споменик есесовцима и стражарима који су “чували“ логораше? Сав нормалан свет би ово моментално осудио и тај идиот који би тако нешто предложио завршио би са својом каријером, а вероватно и у затвору. Али, зато је немачким псима дозвољено не само да лају, него и да уједају и поново повређују српске ране и жртве. Да ли постоји ишта што је свето у српском народу, или код српских жртава, а да германски олош у спрези са Вучићевим режимом није спреман на то да пљуне, понизи, згази или да се иживљава. И шта можемо да очекујемо после овога? Какав је то народ који тргује са стрељаном децом зарад немачких инвестиција које финансирамо из буџета како би отворили још који погон њихове прљаве индустрије? Да ли се може уопште са оваквим понижењима даље живети?

Никола Калабић

Док лево-либерални режимски и опозициони политичари ћуте на ове немачке гадости спремни да им још једном полижу ципеле, дотле су после одлуке суда о рехабилитацији команданта Горске гарде Николе Калабића гракнули и почели са сиктањем мржње на којој би им позавидели и млади скојевци из 1945. године. Још једном наша а туђа елита показује са коликим презиром се односи и према институцијама и према народу ове земље. Најгласнији су, по обичају, били већ доказани еврокомунци који су своју доскорашњу црвену заменили са евроунијатском жутом петокраком, Ивица Дачић и Александар Вулин. Са њима у истом друштву нашао се и дојучерашњи љубитељ “Исламске декларације“ Алије Изетбеговића, којег је и у читуљи назвао својим председником, Расим Љајић и вечити борац за бошњачка права, титоизам и Аћиф-ефендију Мехо Омеровић. Наравно, Расиму и Меху није сметао ни марш присталица лика и дела Аћиф-ефендије у Новом Пазару у униформама из тог доба, али им зато смета рехабилитација Николе Калабића, чијег су оца зверски мучили и стрељали Немци, а сина од 15 година су му убили комунисти, док су му жена и деца рат провели у Бањичком логору.

За одредницу „гњида“ у енциклопедији стоји ова фотографија.

Ивица-Коферче Дачић и јуловски манекен-прелетач који се бори за права радничке класе из своје виле вредне неколико милиона евра док им је као министар подарио робовласнички Закон о раду, отишли су још даље у својим титоистичко-коминтерновским нападима и сиктању отрова по свему што је српско. Дотичној господи прво је засметао обичан парастос служен Димитрију Љотићу у једној новосадској цркви, а потом су се острвили и на рехабилитацију Николе Калабића, баш као што су са мржњом коментарисали и рехабилитацију Драже Михаиловића или процес рехабилитације Милана Недића, који још увек траје. За представнике домаће евро-комуне и “друге Србије“ поново је наступио тренутак када повлаче насилне политичке асиметрије у духу титоизма са оним што се дешава у Хрватској и у Србији.

Бедник, Вучићев полтрон и чегеваралица, Александар Вулин

Тако је бедник од Вулина, који је од евро-скептика догурао до Вучићевог евро-фанатика и присталице Бриселског споразума, потпуно изједначио процесе рехабилитације српских жртава комунистичко-титоистичког режима са рехабилитацијом усташке идеологије и чак тежњом да се усташки викар Алојзије Степинац прогласи за светог у Римској цркви. Када су чланови породице Недић после свега најавили тужбе против Дачића, Вулина и Омеровића, Вулин је још имао дрскости, безобразлука и гадости да одговори породици и потомцима Милана Недића да је он на њихову тужбу поносан и да су се са том тужбом сврстали на исту страну на којој су и били у Другом светском рату, а то је заједно са хрватским усташама.

А сада мало објашњења. За разлику од Вучића, Вулина, Дачића, Љајића и сл. који се просто утркују да покажу колико су спремни да пљуну и да згазе српске националне интересе и колико се радују “немачким инвеститорима“, нико се у Београду није обрадовао ни Немцима ни окупацији 1941. године. Ни влада генерала Милана Недића није клицала Хитлеровом поретку нити га је неко дочекао као ослободиоца, за разлику од Хрвата, већ су гледали да макар мало олакшају катастрофално стање у којем се нашао српски народ. Прихватајући окупацију, па и сарадњу са окупатором, покушали су да макар спасу народ од потпуног уништења и геноцида који су спроводили Хрвати, Арбанаси, муслимани, Мађари и Бугари.

Димитрије Љотић

Чак ни идеолошки можда најближи “Новом европском поретку“ Димитрије Љотић и његов Српски добровољачки корпус нису прихватили нацистички поздрав, а сигурно је да ни Недић ни Љотић ни јединице под њиховом командом нису држали никакве концентрационе логоре, а да не говорим о некаквим злочинима и геноциду над несрпским становништвом, за разлику од НДХ чији је смисао био истребљење Срба, Јевреја и Рома и који су по зверствима и логорима Јасеновац, Стара Градишка, Паг, јамама и клањима довели дотле да су се и немачки есесовци згражавали над хрватским злочинима. Што се тиче Равногорског покрета ту је већ одавно јасно да се ради о националном, грађанском и монархистичком покрету отпора. Бројне немачке офанзиве против четника, жртве, хапшења, стрељања припадника, симпатизера и чланова породица Равногорског покрета, немачка потерница за Дражом Михаиловићем која је била на снази цео рат, за загрижене евро-комунце којима су мозгови и свест препарирани по кроатоцентричном југославенству и паролом да “ЕУ нема алтернативу“, не значи ништа, него и даље понављају мантре добро утврђене у филмовима Вељка Булајића. Баш их брига и за историјске чињенице и за закон по којем су припадници партизанског и четничког покрета изједначени по својим правима, за евро-комунце још увек је 1946. година. И још једна карактеристика за ове данашње евро-комунце јесте да су по питању идеолошке и антисрпске мржње коју испољавају поводом рехабилитације припадника Равногорског покрета јесте да по том питању стоје на истом становишту и на истој страни као хрватски усташки црнокошуљаши. Према томе, друже Вулин, нису они који се залажу за рехабилитацију српских официра који су били жртве идеолошких процеса на хрватском становишту, него ти, јер делиш исто мишљење које заговара хрватско становиште засновано на лажима и фалсификатима.

Дража

Време је да се још неке ствари разјасне. Нису Маринко Ћутук из Посушја, Мехмед Ченгић из Тузле, или неки Азем Малићи из Глоговца постали србомрсци, убице, кољачи и злочинци зато што су били фашисти. Баш су они знали шта је фашизам, као што ни неки Војо Кецман из Крајине није много знао о комунизму када је пришао 8. крајишкој. Ствар је у томе што су разне Хрвоје, Мује, Аземи, Миклоши, Ботеви предвођени Хансом знали да одувек мрзе Воју Кецмана и желе да га убију, закољу и истребе му породицу. Немачка окупација им је само омогућила да ослободе спутавану мржњу и да попут њихових предака, изрода, конвертита, углавном бивших Срба, наставе да служе сваком окупатору који ће им омогућити да истребе православне Србе, како их више не би подсећали на њихово порекло, јер они су сада “царске вјере“. То је суштина приче. Нису та зверства у Другом светском рату од стране Хитлерових послушних керова били последица ни фашистичке ни нацистичке идеологије, него вековне мржње коју су у тим изродима и отпадницима од Православља и Светосавља неговали разни “цивилизовани, културни и развијени“ освајачи и окупатори, империје које су владале по систему “завади па владај“. Хитлер је само до краја ослободио те најмрачније пориве људске психе у тим људима.

Милан Недић

То је та баналност зла о којој је писала Хана Арент. Само такви су могли да буду звери које су у Литванији као локални СС знали да се попну на гомилу јеврејских лешева и да онда засвирају хармонику, а окупљена руља весело да игра, или да као усташе изврше масовно клање у православној цркви у Глини, а да се после тога лепо врате кући, својим породицама и да буду у својој заједници поштовани као примерни и поштовани грађани. Код нас Срба, Богу хвала, тога никад није било нити може бити. Ако је неко нешто и починио, починио је из очаја или освете. Било је недостојних појединаца који су били за срамоту, али да то буде масовна, државна идеологија, нешто на чему се базира сам идентитет и постојање, тога није било никад. У томе је суштинска разлика између НАШИХ и ЊИХОВИХ. То је оно што нас разликује. Зато у окупираној Србији ни они који су сарађивали са Немцима нису спадали у оне који су ликовали због окупације, истребљивали друге народе, а Немце сматрали ослободиоцима. У томе и јесте суштинска разлика између владе генерала Милана Недића и владе и режима НДХ. Онај коме је то исто и између њих ставља знак једнакости свесно говори лажи, фалсификате и практично подржава великохрватску идеологију и кроатоцентрични евроатлантски регионализам кроз нову југо-сферу. А што се тиче парастоса Димитрију Љотићу, данашњи удбашки унучићи и праунучићи евроунијаћења требало би да знају да сваки човек који је за земаљског живота припадао Цркви има право на помен и парастос. Али, онима које одушевљавају “пасја гробља“, преки судови, “револуционарна правда“, пљачка и отимање туђег, “правда“ коју би они делили и који са својим дедовима још плачу за швапским капларом, то ништа не значи. Они би поново, само ако то Запад буде тражио, радо проливали српску крв зарад туђих интереса. По тој мржњи они су на истој страни са Хрвојем, Азимом, Мујом и са све Хансом, којем ће, нареди ли Меркелова, подићи споменик и у Шумарицама.

Жарко Јанковић

Својевремено је амерички председник Рузвелт за диктатора и психопату на челу Никарагве рекао: “Сомоза је кучкин син, али је наш кучкин син“. Ми, срећом и Богу хвала, такве попут Сомозе немамо. Међутим, потребно нам је много више здравог националног егоизма и да из сопствене оптике и визуре гледамо на своју историју и историјске чињенице држећи се истине. Само тако можемо остварити толико жељено национално помирење и јединство. Једино тако ћемо припаднике партизанског антифашистичког покрета који су тежили слободи и праведнијем друштву одвојити од титоистичке диктатуре и само тако ће и они морати да прихвате Равногорски покрет као национални, монархистички покрет отпора и само тако ће и чланови Недићеве владе и његовог апарата задобити одговарајућу оцену и разумевање њиховог положаја. Пред нама је по том питању тежак задатак. На жалост, све формације за време Другог светског рата у којима су се борили Срби више су се убијали у братоубилачком рату него против окупатора. Исто тако, сви Хитлерови савезници су највише убијали и истребљивали српски народ, а и после капитулације Италије када су све више мењали страну и прелазили у НОБ и ту су опет највише убијали Србе и на крају Београд и Србију посматрали као ратни плен. Зато нам је национално помирење, али засновано на истини и на српском становишту, неопходно како би, коначно, престали и данас да се делимо и трошимо енергију и време радећи сами себи о глави. Херман Нојбахер је лепо рекао да су на Балкану једино Срби и Грци били немачки непријатељи, а сви остали савезници. И то је тачно, ово треба увек имати у виду када почињемо било какве расправе.

Жарко Јанковић, Нови Сад

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!