Остоја Симетић: Ајде здраво, одох ја да радим

Дакле, тај човек је потпуно луд и биће му све горе. Веровао сам да је све његово пренемагање само представа, пука режија, рационално усмерена на оне глупље међу нама и на Жељка Цвијановића, чији ће панегерици, по новом закону бити кажњиви као сувише нападно набацивање.

Међутим, ствари око његовог преласка на нови положај, убедиле су ме да је збиља с ума сишавши, а не само нижеразредни стенд ап комичар.

Истина, изводио је он и веће идиотлуке, попут спасавања из сметова код Фекетића ексклузивно за камере ТВ Дневника или уласка у набујалу реку, приликом поплава, у плитким ципелицама, разуме се, опет пред камерама Дневника, но сам још увек веровао да човек поступа подмукло, али макијавелистички рационално, процењујући тачно степен моронлука својих бирача.

Поколебао ме оним спектакуларним ТВ дуелом са сопственим родитељима и прискакањем у помоћ „онесвешћеној“ ботини. То је објективно срамота. Пристојан човек би поцрвенео приликом таквог глуматања, уздржао би се од јавног циркусирања, али он није ни трепнуо.

Био је хладнокрвнији него Дејо Савићевић у чувеној епизоди „Према томе…“.

Чак и његово чланство, с којим сам разговарао, сумњичило га је за бенавост кад је изводио перформанс „Касарна“, но ја сам, иако начет, још увек веровао да само скупља гласове на патетику.

Оно кад његова служинчад, министри, секретари, директори и начелници нису смели да отворе кишобране по пљуску за време војне параде био је, сад видим, солидан показатељ његових психопатских поремећаја. Воли да се иживљава на људима. Храни се туђим страхом и покорношћу. Не знам зашто сам и тада мислио да само глумата.

Одвезивање оног псета, тачније џукеле, и пуштање да уз бандеру јавности излучује своје фекалије типа „државни удар“, „жена противкандидата дилује дрогу“ и „не иди у Кину“ терало ме је да га се још више гадим, али сам и тада мислио да типус само бескрупулозно завитлава људе.

Ипак, крчаг иде на воду док се не разбије. Заклетва над Мирослављевим јеванђељем доказала ми је да је недвојбено и ван сваке сумње – луд. Искомплексирана будала, најтачније речено. Он заиста пати од комплекса више вредности. Умишља да је нешто посебно, да за њега није довољно што за друге, како то закон и обичаји прописују, већ треба и најстарија књига у Срба да учествује, како би се церемонија макар овлаш прилагодила свој грандиозности и монументалности његове личности.

Не би ме чудило да ускоро изађе на КЗН у тоги с наполеоновском или фараонском капом.

Другим речима, тај јадник, очито верује у своју умишљену изузетност. Није то тек пуко пренемагање. Он заиста уображава да је историјска величина.

Дође ми га и жао. Луд је. А лудило је патња. Жао ми је и нас. Води нас психић. То ме веома брине. С једне стране, последице чињенице да о нашим животима инокосно одлучује један, психички тешко поремећен човек, могу бити стравичне. С друге стране, секирам се због сазнања да смо такви шарани, колективно, као народ, да нас исти манијак, оседлава кад год му се прохте, већ пет година.

Јесмо ли, онда, и ми луди?

Ваља нам искористити то лудило. Треба га провоцирати, понижавати, нервирати, подјебавати, омаловажавати, исмевати, пркосити му и показивати потпуно одсуство страха. То ће га довести до нервног слома. Ни један лудак, нарочито у тако одмаклом стадијуму болести, такве надражаје не може дуго да отрпи. Има да прсне. И нека. Треба га довући до ивице, па нека скочи.

А сада, ‘ајде здраво, одох да радим.

Сваког петка за вас пише Остоја Симетић.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!