Никола Варагић: Србија која није ни прва ни друга

 

Никола Варагић

 

На изборе излази око 4 милиона бирача. На изборе не излази скоро 3 милиона бирача (није свима ни омогућено да остваре своје право, посебно онима који живе у расејању). Према неким теоријама, половина бирача (око 2 милиона), од оних који излазе на изборе, гласа за проевропске странке, а друга половина (око 2 милиона) за странке “старог“ режима. Дакле, на изборе излазе чланови и присталице проевропских странака или странака досовског, тзв. “жутог“ режима (друга Србија), које су (биле) на власти после 5. октобра 2000. године, и, чланови и присталице странака које су биле на власти од 1990. до 2000. године (странке тзв. “старог“ режима, црвено-црни, прва Србија), али, које су на власти и после 5. октобра – СПС је поново у власти практично од 2004. године, а новорадикали из СНС су на власти од 2012. године. СПС је пружао подршку странкама ДОС, а скоро све странке ДОС сада пружају подршку СНС. СНС је настао уз подршку ДС. СРС је настала уз подршку СПС.

У коалицији странака које су чиниле ДОС било је и левичара и десничара, и еврофила и русофила. У странке ДОС после 5. октобра ушло је и доста функционера “старог“ режима. Тајкуни који су се обогатили током деведесетих, наставили су тамо где су стали и постали су још богатији за време режима ДОС. Исто тако, око коалиције коју је окупила СНС има и левичара и десничара, и еврофила и русофила – у СНС је пре и после 2012. године ушао велики број функционера “жутог“ или досовског режима. Ти функционери и тајкуни сада новац, који су “зарадили“ за време “жутих“, под заштитом СНС инвестирају и шире своје послове (нпр. Београд на води, медији…). Свака власт има своје “независне“ аналитичаре и интелектуалце и своје “слободне“ медије. Све странке, које су биле на власти, одговорне су за крађе које су се догодиле у процесу приватизације – свака странка штити своје људе који су учествовали у сумњивим приватизацијама и осталим пословима у привреди.

После 5. октобра 2000. године, на власти су коалиције странака које припадају и првој и другој Србији. У владајућој елити и бирачком телу постоје разлике и подела на еврофиле и русофиле, на оне који верују да је Бог створио човека и оне који верују да је човек настао од мајмуна, али на власт долазе једино они који су негде између – на крају увек већина гласова оде коалицији која обећава добре односе и са Бриселом и са Москвом, према оној формули “и Косово и ЕУ“, или, на власт долазе они који, истовремено, зидају православне цркве и организују “параде поноса“. Поред тога, и ДОС и СНС, пре доласка на власт, обећавали су обрачун са тајкунима и функционерима који су претходно били на власти, обрачун са криминалом и корупцијом. Они који су гласали за ДОС, веровали су да ће бити ухапшени сви који су крали за време владавине СПС, ЈУЛ и делом СРС, а они који су гласали за СНС, веровали су да ће бити ухапшени сви који су крали за време владавине ДОС (“жути“). Ништа се од тога није догодило, страдале су само неке “ситне рибе“. СПС, СПО и Г17+ (УРС) су на власти заједно од 2004. године. СПС је био на власти пре 2000. године, а после тога, СПС је подржао владу коју је водио ДСС, затим је ушао у владу са ДС, и сада, заједно са СПО, у владу са СНС. Г17+ (УРС) је био на власти са ДСС, па са ДС, сада је Динкић саветник Вучићу. То не пролази непримећено, бирачи који мисле и говоре да су сви политичари исти (лопови, једно причају друго раде, итд.), постају већина.

У последњих пар година појавило се пар политичара и странака за које се не може рећи да су исти као и остали, јер нису били на власти (нпр. Двери), или су били на кратко у власти и напустили власт уместо да остану и раде исто што и сви остали који су у власти (нпр. Доста је било). На последњим председничким изборима појавио се и покрет Само јако – сарму проб’о ниси. За све њих може да се претпоставља да су исти, да ће бити исти као и сви остали када дођу на власт, али, не може да се тврди да су сада исти као и сви остали.

Након избора, догодили су се и протести студената и грађана. Демонстранти нису желели да се доводе у везу са било којом странком. Дакле, међу оних 60% који излазе на изборе, више од 10% њих је гласало за нове снаге (ако ту, поред Двери, Доста је било и Само јако рачунамо и покрет Саше Јанковића – скоро 30%). Око 40% оних који не излазе на изборе не подржава никог или не верују да се на изборима нешто може променити (и ту не греше много). Из тих 50 и више процената оних који не гласају ни за досовце, ни за напредњаке, који траже нове, долазе демонстранти који су након избора протестовали широм Србије. Међу демонстрантима је, такође, постојала подела на левичаре и десничаре, еврофиле и русофиле, дарвинисте и вернике… али у почетку те разлике нису представљале препреку, сви су имали исти циљ – указати на неправилности, исправити све неправилности да би дошли до поштених избора. Први раскол, међу демонстрантима, догодио се пред Ускрс, када су једни желели да се направи пауза са протестима, а други да се не прави пауза за време празника. Затим је настао проблем да ли треба сарађивати са странкама опозиције, и ко је права опозиција. Пошто нису постојале ни вође протеста, протести су привремено утихнули.

После 2000. године, живимо у некој врсти хибрида, између комунистичке и православне традиције (нпр. Зоран Ђинђић је био лидер грађанских и проевропских странака, али је покренуо градњу Храма Светог Саве, вратио веронауку у школе). Нико нема већину. Међу странкама и грађанима постоје разлике, али на власт долазе само они који, истовремено, настављају тамо где су комунисти и Југословени стали и покушавају да наставе оно што је православна традиција. Само ако се покрије и један и други део бирачког тела, ако за тебе гласају и бирачи прве и бирачи друге Србије, можеш да се добијеш већину на изборима. Онај који заступа чисто прозападну, или, чисто патриотску политику, и излази самостално на изборе, не може да победи. Опозиција је због тога доживела пораз на председничким изборима 2017. година. Поделила се у две колоне, једну колону су чинили кандидати који су за улазак у ЕУ, а другу колону кандидати који су за чврст савез са Русијом. Из сличних разлога су утихнули протести студената и грађана.

Са једне стране, да би се дошло до већине потребно је да се уједине они који заступају оба крила бирачког тела. Можда ће у будућности неко ко заступа чисто прозападну политику и увео би санкције Русији, или, неко ко заступа чисто патриотску политику и обуставио би евроинтеграције, а излази самостално на изборе, имати већину. Сада имамо пат позицију. Са друге стране, нама је потребна промена система, грађани траже нове људе у политици, али не само нове, већ заиста другачије, боље људе – боље политичаре, судије, тужиоце, генерале… То је тренутно стање. За председника републике, на изборима 2017, од скоро 7 милиона бирача са правом гласа, гласало је мање од 2 милиона. За изабраног председника није гласало око 5 милиона бирача! Намерно помињем оквирне цифре, јер немамо сређене бирачке спискове, на изборима се дешавају крађе, итд. Уколико се владајућа странка или коалиција распадне, а у опозицији не дође до одвајања жита од кукоља, до појаве нових и бољих политичара и странака и сарадње (коалиције, компромиса, консензуса) између њих, настаће анархија у држави.

Није довољно да се унутар опозиције удруже све странке, јер су неке међу њима већ биле на власти и нису се показале добро. Грађани их више не желе, зато су у опозицији. Није довољно ни да се, са једне стране, удруже све проевропске странке (из опозиције), а са друге стране, да се удруже све патриотске странке (из опозиције), и да онда сваки блок наступи самостално, јер ниједан блок нема и не може, у овом тренутку, да има већину. Поред тога, није добро да било чији циљ буде – имати већину да би се спроводио “терор већине“. У таквом систему живимо већ деценијама, на тај начин не можемо да променимо систем. То је, у суштини, систем у којем постоји “терор мањине“, која се наметнула (сви знамо како) да заступа “општу“ вољу, вољу већине (масе). Мањини припадају они који су окупљени око “великог вође“ (који је обична лутка – изнад себе има “владаре из сенке“, а испод себе идолопоклонике). У таквом систему, већина спроводи терор над мањинама, а мањина (владајућа елита) унутар већине спроводи терор и над том већином (продаје и њих страним инвеститорима, као “јефтину радну снагу“ без икаквих права; од свих медија су направили ријалитије и таблоиде, одакле све гледаоце и читаоце тероришу некултуром, развратом, турбо-фолком…). Деценијама су ту већину, и владајућу елиту (или мањину), чинили комунисти, антихришћани. Онда су се појавили националисти и хришћанство су почели да шире погрешно. Због тога је, можда, добро што се налазимо у овој пат позицији – могу се, донекле, обуздати екстремисти са обе стране.

Неопходан је дијалог између представника странака које заступају различите политике и разних већина и мањина. Али, ти представници морају да буду нови, много бољи људи. Лош човек није и не може да буде добар политичар, судија, тужилац, полицајац, војник… Правити компромис са другачијим од себе не значи да се одричеш себе и своје политике, своје идеологије или своје вере. Они који су стварали коалицију ДОС, и ову коалицију окупљену око СНС, водили су се личним интересима, идеологија или вера је код њих у другом плану. Ми до сада (од почетка 20. века, после 2000. године) нисмо имали искрен дијалог између левичара и десничара, атеиста и верника, еврофила и русофила, итд. Сваку владу од 2000. године наовамо јесу формирали и чинили левичари и десничари, атеисти и верници, еврофили и русофили, али су њих повезивали лични интереси, те су на општем нивоу правили труле компромисе. На пример, то што се сада грле и воле Драган Марковић Палма и Ана Брнабић, не значи да ће од сада и у Јагодини да се одржава “парада поноса“, нити да ће ЛГБТ организације престати да намећу своју идеологију. Палму и Брнабић је повезао лични интерес, власт, као некада Тадића и Дачића, ту нема никаквог “националног помирења“. Тако је настала и СНС, зато је подељена у више фракција. Онда свако гледа да нешто своје прогура, без тендера, јавне дебате, итд. Узмимо пример из просвете – после 2000. године сваке године имамо неко узбуњивање јавности – због тога што неко хоће да “избаци“ теорију еволуције из наставе, или, због тога што неко промовише “идеологију хомосексуализма“ деци у школама. Неко ће рећи да је тако и у другим државама, али нас занима наша држава. Да ли можемо да се договоримо како ће се у школама учити теорија еволуције, веронаука или уводити сексуално образовање, или не можемо.

Победнике на изборима критикују са оба крила – и левичари и десничари. Левичари за победнике кажу да нису искрени еврофили; десничари за победнике кажу да нису искрени русофили. Међутим, победник на изборима може да буде само онај ко је у коалицији, чија је политика између Брисела и Москве – онај ко даје новац и за градњу православне цркве и за одржавање “параде поноса“. Неко ће рећи да је то добро, да то тако и треба да буде у демократској држави (јер, порезе плаћају и верници и атеисти, и они који су гласали за победнике и они који су гласали за поражене на изборима), да ми не можемо да улазимо у сукоб ни са ЕУ ни са Русијом, и неће много погрешити. Погрешиће тек у томе што Србија сада није демократска држава, већ окупирана држава. Е сад, један ће рећи да је Србија још једна Нато колонија, а други да је Србија још једна руска губернија. Мислим да идемо ка консензусу да је Србија несумњиво окупирана од стране домаће, владајуће елите, али, око тога које стране државе, војни савези, или мултинационалне корпорације, колико и како, преко домаће, владајуће елите, економски, културно… окупирају Србију, још увек постоје различита мишљења. Исто тако, за некога је Србија превише клерикална, а за неког другог превише секуларна држава. Држава је отета од грађана, од народа. Свака власт (владајућа елита), све стране државе и сви страни инвеститори који овде дођу – добијају у Србији и од Србије све што желе, остварују своје интересе, само је грађанима, народу, сељацима и радницима, живот све гори и гори, а доктори, медицинске сестре и млади и даље одлазе из Србије. Грађани или народ, неће повратити државу све док се не постигне консензус, или национално помирење, јер, чија је држава, ако једни (не) желе да живе у (парламентарној) монархији, а други (не) желе да живе у (секуларној) републици, или, ако једни желе да држава штити и промовише искључиво традиционалне породичне вредности, а други да држава штити и промовише искључиво права ЛГБТ заједнице, итд? Све док се грађани не договоре какву државу желе, држава није и неће бити њихова. Они који су отели државу од грађана, они који су окупирали државу, користе то што постоје поделе међу грађанима, у народу. Док се двојица свађају, трећи то користи, каже народна пословица.

Ако грађане не интересује политика, ако их не занима шта раде они који су на власти, ако грађани немају храбрости да се боре против лоших владара, ако најбољи међу нама неће да се баве политиком, ако не постоји дијалог међу нама, како да вратимо државу, како да држава постане сервис свих њених грађана? Све је више оних који неће да изађу на изборе и гласају, неће да дођу ни на протест, а хоће да живе боље. Они траже да то неко уради уместо њих. Са друге стране, појављују су нови људи – синдикати, странке и покрети, а протести су показали да смо близу критичне масе, да постоји довољан број људи (посебно младих, студената) који се не плаше режима (али, остаје питање да ли се и колико плаше окупатора), итд. Расејање је и даље велики потенцијал. То даје наду и буди оптимизам.

Разлике треба да постоје, али не и раскол, искључивост, жеља да се другачији уништи до краја. Дијалога нема без разлике. Разлике имамо, дијалог немамо. За почетак, да би почели дијалог, довољно је да се људи који живе у истој држави и говоре исти језик, људи који зависе једни од других – не мрзе. Затим, потребно је да имају историјску свест (свако да чува сећање на жртве из своје заједнице и осуди злочинце са своје стране), да су спремни да се извине и да праштају једни другима, да нико не жели да своју срећу гради на несрећи других људи, појединаца или народа.

Већина схвата да смо окружени Нато државама и да не можемо  да прекинемо све односе са Западом, али, и да не можемо, и нећемо, да уводимо санкције Русији. Већини је, такође, јасно да статус Косова и Метохије не може да се врати на оно што смо имали пре 1999. године, али, и да нећемо да се одрекнемо или продамо Косово и Метохију. Да ли постоји решење, излаз? Сигурно постоји. Да ли су веће шансе да пронађемо излаз, из ове тешке економске ситуације и неповољних међународних околности, ако постигнемо консензус око тога ко смо “ми народ“, шта су наши државни интереси, ако сви заједно штитимо наше интересе, ако поштујемо једни друге уз уважавање разлика, ако се права сваке личности поштују? Сигурно су веће шансе, и сигурно је да то могу да ураде само неки нови, много бољи људи. То смо, у суштини, сви ми. Свако од нас треба да буде бољи, “нов човек“ (Еф. 4; 24). Ако је Србија држава свих њених грађана, онда су сви њени грађани одговорни за стање у држави – одговорни су за стање у својој професији, локалној заједници, итд.

Да ли су за стање у здравству криви лекари, или политичари и судије? Да ли су за стање у правосуђу криви тужиоци, судије и адвокати, или политичари и полицајци? Да ли су за стање у полицији криви полицајци, или политичари, судије и новинари? Да ли су за стање у медијима криви новинари, или политичари и судије? Да ли су за стање у просвети криви они који раде у школама и на факултетима, или ванземаљци? Да ли су за лоше стање у држави криви политичари, или народ који није добар? Да ли из народа долазе политичари, тајкуни, судије, тужиоци, адвокати, полицајци, војници, лекари, професори, новинари…? Да ли смеће на улице и у реке бацају само еврофили или само русофили, или и једни и други? Да ли у корупцији и непотизму учествују само левичари или само десничари, или и једни и други? Да ли краду само капиталисти или краду само радници, и која је разлика између “ситног крадуцкања“ и крупног лоповлука? Да ли прељубу чине само мужеви или само жене, или и мужеви и жене? Да ли само млади не поштују старе људе или само стари не поштују младе људе? Да ли варају само они који живе на селу или варају само они који живе у граду? Да ли латиницом пишу само другосрбијанци, или латиницом пише и доста првосрбијанца? Да ли другачијег мрзе само традиционалисти, или другачијег мрзе и они који припадају ЛГБТ заједници? Да ли су само дарвинисти искључиви (секташи), или и међу верницима има искључивих (секташа)? Да ли постоји човек који је безгрешан? Сви смо криви. Нисмо сви исти. Неко је извадио брвно из свог ока, а неко није (Мт. 7; 1-5).

Са једне стране, сазрева време за дијалог. Са друге стране, сазрева време да се одвоји жито од кукоља. Нови људи су жито које ће водити дијалог. Можда се они неће појавити ове године, можда се ови који се намећу као нови људи неће организовати у велику коалицију за прве наредне изборе (можда су и исти као и остали), али сам сигуран да ће се ускоро појавити нови људи (пре свега, из генерација које долазе) који ће започети дијалог између православне и европске Србије. Обе стране (или све већине и мањине) прво унутар својих редова морају да створе позитивну селекцију, да би сваку страну представљали само они најбољи. Најбољи треба да воде дијалог и сви да имају једнаке услове за кампању, док о најважнијим питањима народ мора да се изјашњава на референдуму. Постоји Србија која није ни прва ни друга, већ једина, наша Србија. Србија ће бити наша једино ако свако од нас да свој допринос, према својим могућностима и способностима, у својој професији, локалној заједници… Они који се намећу да буду први и нови, први су и нови само ако су последњи (Мк. 9; 35). Последњи се у том случају неће гурати да буде први – свако (треба да) зна своје место и свако је важан. Таква заједница се лакше ослобађа, теже поробљава.

 

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!