Саша Кнежевић: СВЕТОРОДНА ЛОЗА НЕМАЊИЋА – СМИСЛОДАВАЛАЦ СРПСКОГ ПОСТАЊА

+ Епископ Данило (Крстић)

,,Зашто ми Срби прилазимо Христу Богу привођени светим Савом и светим Симеоном? Па зато што је Христос дошао међу Србе уселивши се у личности св. Саве и св. Симеона. Зато што се Христос упознаје кроз Његову Цркву, а црква – то су свети људи у којима обитава Пресвета Тројица. Ретко ко може да види непосредно самога Господа. Ено, свети Павле је ослепео када Га је видео изненада! Свезнајући Господ из самилости према духовно неспремној већини народа приближава се изабраним људима и преко њих општи са народом. Оно што су били Мојсеј и пророци у старом Израилу – то су наши свети оци Сава и Симеон за православну Србију.

Њих двојица су нераздвојни у зидању наше вечне будућности у Христу. Јер, оно што је било, не значи да је прошло! Свако добро дело учињено у Христу – неразориво је!

(Епископ Данило Крстић)

Србија је у златној епохи светлог српског средњовековља заиста уздигла господску вертикалу, којом ће се увек слободно успињати, одоздо према горе, ка оном узвишеном циљу који је ненадмашив и непролазан.

Ступивши у одсудну епоху одржавотворења (на челу са чесним жупаном српским Стефаном Немањом, потоњим иноком Светим СимеономОцем српске нације) и оцрквовљења српске државе (њеним прекрасним сином Растком потоњим иноком и првим српским Архиепископом Светим Равноапостолним Савом), заиста смо доживели једну дивну националну ренесансу.

Наша интегрална самопрепознатљивост проклијала је из светорородне лозе Немањића. Она је заслужна за онај преврат који је био суштински битан за српски народ, поравнивши стазе нашег даљег стремљења, посијавши у српску њиву божанско семе, с’тиме нам даривавши истински аристократски углед међу народима Европе, царски образац којим ће се сваки будући нараштај надограђивати и поносити.

Немањићи

Немањићка Србија је неизоставно и трајно урезана у корен нашег српског назначенија и на њеним постулатима се и савремена српска идеја заснива. Светосавље као појам је почињао да се уводи међу нама средином двадесетог века, онда када је почело да нас опомиње, у тим богоборним временима опште декаденције, некада богоносног српског народа. Светосавље је почело да се у ламентима евоцира само у овдашњим апостатним временима, када је корен наше самоспознаје ишчупан, када смо као недоношчат истргнути од мајке наше дојиље и изгубили свој истински смисао и значај, поставши један дехристијанизован (денационализован) народ, једна ненавидна и обезнањена руља која вегетира срамним безданом самопорицања.

Овим текстом ћемо покушати да приближимо једну крстоносну вертикалу и хоризонталу, којом се српски народ некада успињао, обрасцима ванвременске и благословене светосавске Србије. Црква, држава и народ су се међусобно прожимали у овој сјајној епохи националне просвете, давши нам истински пример и добар одговор на сва нерешива питања.

,,Најважнија порука је забележена у самим делима Немање – Симеона, у његовим задужбинама од камена жива; Хиландар и Студеница мрамором говоре и моле се: треба градити своју изворну културу и на основу изворнога хришћанства.

Та православна култура је бедем против дивљаштва, како оног у нама самима, тако и оног дивљаштва које је долазило са турског Истока, и онога које данас долази са материјалистичког Запада.

Христос Бог иде по земљи Србији не само зато што Он ту има своје омиљене дворове – Студеницу и друге задужбине Немањића, него зато што је било и још увек има гостољубивих домаћина дуж Мораве и реке Саве који, примајући на конак и вечеру незнаног путника-намерника, примише ангела или самога Христа Господа… „Небеска Србија“ постоји зато што је Небески Цар сишао у ову земаљску Србију и што је Он научио наше добре људе да кроз рад на земљи освајају небо. Он је, у Тројици, превечни Смислодаваац“. (Епископ Данило Крстић)

Под појмом Србија се са разлогом веже груписање српских држава у оквирима државе Стефана Немање. Иако је покрштавање Срба вршено још од IX века, смењивања утицаја Рима и Цариграда није повољно деловало на окупљање српског народа. Уколико се томе придода укрштање интереса тадашњих јаких држава, на територији Србије, као што су то биле Византија, Бугарска и Угарска, могућност за окупљање свих српских држава у једну државу постају још мање. Изгледа да ни мало није случајно што је најизраженија регионализација Срба долази у другој половини X и у првој половини XI века. Управо у то доба првобитна Србија је подељења на два дела, на Расу или Рашку на истоку и на Босну на западу, док су српске приморске области живеле својим животом и под снажним утицајем моћних суседа, све док их кнез Стефан Војислав није почео да окупља у политичке оквире дукљанске државе. Политички успон дукљанске државе, прибављање краљевског достојанства и успостављање надбискупије нису допринели снажењу етничке свести српског народа. То би се могло објаснисти кратким веком овог краљевства, односно наглим слабљењем државе, као и мањим бројем католика у односу на број православних поданика.

Када је дошло до коначног раскола Православне и Римокатоличке цркве (1054), већи део Срба прихватио је православље, а мањи римокатоличанство, док се у једном делу српског народа осећало присуство и једне и друге цркве. У питању је Босна, где су управо због тога створени повољни услови за ширење јеретичког учења.

(Опредељивање српског народа за три конфесије слабиће његову повезаност и политичко јединство, али неће угасити и осећање припадности једној те истој етничкој скупини. Верске разлике се ни на који начин не смеју занемарити, поготово што ће се временом појам “Србин“ све чвршће везивати за припадност Православноj Цркви, а још уже за припадност Српској Православној Цркви.)

Борба против јеретика у српској држави Стефана Немање највише се водила мисионарском активношћу Православне Цркве. Организованија делатност ове врсте започиње после 1205. године, тачније, после доласка архимандрита Саве Немањића за старешину мaнастира Студенице, али ће до пуног замаха доћи тек 1219. године, када је Српска Црква стекла аутокефалност. Тада је цариградски патријарх у Никеји посветио Саву Немањића за “архиепископа свима српским и приморским земљама“.

За архиепископа Саву то није била само обична епархија или дијецеза, већ је то било његово “Отачаство“, што је он посебно доживљавао и као свештено лице и као син и брат српских владара. Под појмом “Отачаства“ не треба подразумевати државну организацију у модерном смислу, ни државну територију, нити пак само становништво, већ све што се налазило у оквирима државе Немањића. Отачаство је наследно и од Бога одређено и утврђено, па га смртници не могу уништити. Владари се могу на разне начине смењивати, власт преотимати, земља пустошити, људи гинути и у ропство одводити, али се отачаство не може укинути нити преотети. Највећу вредност у отачаству имају људи, чије су душе својим учењем требали стално да просветљавају архиепископ Сава, његови епископи и њихови наследници. Управо због тога је Немања фигуративно приказиван у литератури као “свети корен“, а његови наследници као “младице“ или “изданци“ светога корена. Добили је то свој посебан и леп израз у црквено живопису XIV века, у композицијама “Лозе Немањића“. Средњовековни писци не помињу Немању као родоначелника династије, већ и као новог Аврaама – родоначелника српског народа Он је уједно и “Нови Израиљ“, па су према томе, и његови потомци – сви Срби – постали “изабрани народ“.

У Хиландарској повељи Немања каже да сам Бог: “по многој својој и неизмерној милости и човекољубљу дарова нашим прадедовима и нашим дедовима да владају овом земљом српском“. Према томе, Бог је одредио да Немањини преци, он лично, а касније и потомци владају суверено “земљом српском“. Они ће се бринути и о повереном им “стаду“, односно о српском народу, па ће га бранити и чувати од свих недаћа, а уједно и држати на окупу. Све ове делатности у великој мери утичу на осећање припадности једној етничкој скупини – српском народу.

Тим освештаним временима док је Србија била на врхунцу своје духовне и световне моћи, и даље након тога, онда када се поново уздизала над безброј својих националних трагедија, термин светосавље није било потребно наглашавати, јер је у њему цео српски национ био погружен, штитећи своје голо сопство од искушења који се могу мерити библијским епопејама древног Израиља. И само под тим светосавским омофором српски народ је могао захватити неисцрпне сасуде снаге да се поново уједини, одупре и опстане у својој дугој историји страдања и патњи.

Српско предање нам преноси да су најлепши кринови нашег племства, заједно са светим кнезом (Мучеником) Лазарем изгинули у Косовском боју (1389), (у том нашем другом српском завету – Косовском Завету), међу нашим народом је тада је преовладало заједничко уверење; да је витешка Србија, образована у епохи Немањића, доживела у том боју свој потуни затор. (,,Умрећемо да увек живи будемо. Принећемо себе Богу ка живу жртву“ је била максима косовских јунака.)

Ми смо у тој, може се рећи колективној жртви, предосетили једну дугу епоху страдања, која ће се убрзо, застрашујуће открити пред нашим народом. Сачувавши светосавски завет светолазарским страдањем, наш народ је храбро закорачио тим неизвесним путем у једну нову историјску етапу неизвесности, увек носећи чедно у грудима божанску мисију којом смо се заветовали и са којом смо се саживели, носећи је у најтананим просторима нашег битија.

(Овако је писао весник хришћанске слободе Николај Берђајев: ,,Историјско време и све што се у њему збива има смисла, али овај смисао лежи изван граница самог историјског времена, у есхатолошкој перспективи. Сва је тајна у томе да Бог не делује у детерменисаном поретку објективисане природе. Он делује једином у слободи, једино крзо човекову слободу“.)

Поред свих спољашњих неприлика, наши просвећени преци су у тим надолазећим бурама странствовања и дугим страдањима, брижно сачували у својој колективној свести ону аристократску вертикалу, коју су уздигли до светог прегнућа, који је извирао из светородног немањићког врела, протицавши кроз косовску њиву српског Васкрсења.

Косовски бој

Наш страдални пут су и након 1389. године, обележавале погибије најбољих међу најбољима. Дешавало се често да непријатељи посеку најбоље изданке нашег рода, или униште читаве насеобине нашег народа. То су били увек свесни геноциди, унапред промишљени и спровођени ради трајног покорења или истребљења једног народа. Ми смо под вишевековним турским јармом опстајали захваљујући нашем чврсто укорењеном патријахалном аристократизму, који није ништа претпостављао својој личној самовољи, већ општем интересу који је у потпуности имао превласт над користољубљем и другим прохтевима појединаца. Можда је владало правило (патријахалне демократије) да се свачија реч може саслушати, али се редовно управљало према савету оних који су стекли углед најбољих.

(Мајка је била морални стожер у породици, пресудиитељ чија је реч била последња. Срби нису спаљивали вештице: Буна 1804. Букнула је, поред осталог, и због тога да би се од Турака заштитио женски образ. Најчеднијим односима према женама и својим светим мајкама Срби су свету предочавали оно истинско (јеванђељско) право жене, које је повезивало сваку мајку са Богомајком.)

Пркосећи свим невољама, наш народ је истрајавао, налазећи снаге да се подигне и у најтежим искушењима национално опстане. Он се изнова усправљао, распрострањујући се широм Балкана и панонских безмерја и по запуштеним горама, обнављајући своју свету лозу или барем калем који ће давати племените изданке. Изнова је подизана наша заветна вертикала, која нас је у свим невољама и беспућима васкрсавала, показавши нам да ништа није вернима немогуће, и онда када су сви били убеђени да смо пред коначним крахом. Ми смо ту дату и задату благодет носили од Распетог и Васкрслог Христа даровану, ка Коме су нам сузне и сетне али и одлучне очи, увек биле загледане, Који нас је преко нашег Равноапостола Светог Саве своме стаду прибрао, и дао нам онај вечни завет који нас је стално упућивао и уздизао у надлогичну небоносност.

Ако је бар делимично тачно уверење предромантичара и романтичара да су дух и карактер европских народа утемељени током средњег века, управо у епохи Немањића треба пронаћи корење потоњег смисла Срба за аристократско усавршавање друштва и за оне његове унутрашње уредбе које су биле у основи таквих настојања. Та појава се, после, могла прилагодити новим условима и затим се одржати у измењеним приликама. И у томе је била њена духовна срж и унутрашња снага.

Срби су у својој прошлости бацили клетву на великаше који су својим међусобним трвењима зарад личних интереса изазвали слом српског царства. Та клетва се дубоко урезала у колективну свест српког народа (што верно показује наша народна књижевност) и досеже до наших дана, имајући исту метафизичку јачину за све оне “клете и мрске“ отпаднике који би понављали грешке свих прошлих издајника.

,,За разлику од западних народа, српском народу у средњем веку није била никада својствена она класна равнодушност; ,,по угледу на библијско предање, лоза Немањића, која је уједно давала владаре и поглаваре Српске Цркве, проглашена је светом још док се, жива, расплитала, и њен култ је остао у темељима српског православља и оне живе историјске баштине која је одредила касније судбинско опредељење тог народа.

Другачије него у другим земљама, па и у Византији, српска држава и Српска Црква деловала су у сталној коегзистенцији, црпећи из своје Цркве јединственост и сву своју државну снагу. Почевши од Светог Симеона, утемиљивача династије, монаштво је српским владарима , њиховим најближим сродницима и другом племству отварало пут у живот истинског смисла после таште овоземаљске славе и сјаја, и оно је дало основу свеукупној духовности и јавном изражавању. Монаштво је сачињавало густу и нераскидиву везу између свега што је постојало на једној и на другој страни, у цркви и у држави, и најважним световним стварима, поврх тога, давало духовни садржај и значење.“ (Радован Самарџић)

Српска националност је нераскидиво уткана у православно Верују, и као таква она не може бити другачијег поимања. Било која друга верска оријентација може бити сународник српског народа, али не може се претпостављати суштини српског индетитета. (Ми имамо најбољи пример наведеном у Светој Литургији, у којој има дио за катихумене (оглашене) тј. некрштене, који до одређеног дела могу присуствовати Литургији. На ђаконов позив: „Ви који сте оглашени, изиђите!“ – морали су изаћи из храма, да би могао почети трећи део Литургије – Литургија верних. То важи за све оне који нису крштени у православној вери. Постоје стања када врхуне све националне поделе и када је предвидљиво претпоставити тачку пуцања једног настраног заједничарења, која се дешава управо у овом епицентру. И баш у тим одсудним временима, се увек показивало да нашу националну мисију не само што напуштају друге верске или идеолошке заједнице, него се устремљују на њу да је погубе, са највећом мржњом према свему што има префикс српско. Зато је увек било трагично за српски народ ако је своје православно Верују претпостављало било којој идеологији и неспојивом спајању на уштб своје есенције, од тога су само имали користи највећи непријатељи српства. То је једна од најперфиднијих замки маловерних за израђавање, однарођавање и касније самопорицање. Сећајмо се увек, само оне утопијске и антисрпске фатаморгане југословенства, прекретнице свих страдања у двадесетом веку.)

Немањићи нам презентују једну богоугодну кохезију у оцрквовљеној држави, која своје прваке немало види са ореолима, у којима су задужбине као пупољци руже по целој земљи расцветани, где свако има своју задату службу и гдје је хијерархија првенствена. Слика тадашње немањићке Србије је охристовљена и оцрквовљена Србија у којој је свецела држава један (еклисија-црква) сабор око Бога Живога, то је слика средњовековне Србије и наша водиља у највеће изливе благостања и Божије благодети икада устројене на српској земљи.

У ствари само смо се приближили слици светосавске Србије, земље обузете једном од најбогатијих цивилизација средњег века које су створене да би се у изгледу овога света неосредније огледало Царство Небеско. Ово прожимање државе и Цркве духом и интересима није, чини се, оставило много места незадовољству нижих слојева.

Недокучив је број породица и родова у Срба који су, преко касније створеног предања, свога родоначелника нашли у неком од епских косовских јунака. Представе светих ратника на зидовима цркава, заједно са подсећањем на њихову улогу побожних ктитора, разлог су што је сталеж племенитих задржан у свијести баштиника епохе Немањића као доказ и саставни део њеног свеоштег сјаја и славе некадашње Србије, и то не само њене овоземаљске моћи већ и њене светосавске духовности.

Средњовековно српско законодавство је настајало у цркви, темељивши се на римском, византијском и обичајном праву, утврдивши народ у уверењу да је нашао своје уточиште у надмоћном и узвишеном царском закону који је у сталној синегрији са Црквом.

Поред тога, средњовјековно српско законадаство почело се развијати и напослетку је заокружено прожимањем монашких равила и државних правних норми, тако да је само собом јемчило светост прописаног реда и династије која је над свима бдела: они који су се повиновали том реду чинили су само оно што је од Бога дато и Богу једином мило.

Душанов законик

Велики корпус закона и других правних норми, који је настао у епохи Немањића, био је у употребљив, ревносно преписиван, и у потоњим временима, или су у друштвеним уредбама или у правилима понашања група и појединаца, остале, у виду предања, његове најважније одредбе, сведене бар на своју уопштену суштину. (И то је трајало код Срба, на њихову корист и задовољство, до превласти модерног европског законодавста, у Кнежевини Србији, на примјер, до грађанског законика Јована Хаџића 1845.)

Више од тога, законити ред у држави Немањића оставио је трајно сазнање шта је то у животу за чим треба тежиити: то су она племенита својства која означавају напредак у развитку не само појединаца него и заједнице, која су по вољи Богу и историјском опредељењу Срба за његово царство.

Логос је свеприсутан у историјском кретању једног народа, у Њему треба тражити смисао свих наших победа и пораза јер је Он – Смислодавалац свега. Кроз ту парадигму ми увиђамо смисао наше историје, тек онда можемо видети наше утемиљиваче како под православним Крстом утврђују наш народ, косовске витезове који се под тим Крстом жртвују за Отаџбину и Васкрсавају у надлогичној победи. Даље, ми можемо видети, све оне наше деспоте и велможе како до коначног слома српске државе,под истим Крстом истрајавају суровим налетима непријатеља. Тим Крстом одолевамо вешевековном агарјанском зулуму, и не мање опаснијем римокатоличком унијаћењу. Под тим Крстом видимо и Патријарха Арсенија III Чарнојевића, како са тврдом вером, води наш народ у непредвидљиво странствовање, тај Крст пред српски устанак целива вожд српски Карађорђе са свим српским војводама, под тим Крстом прелазимо албанску голготу у Великом рату и под њиме смо груписани у свим битнијим моментима наше историје. Под њиме се сакупљамо, страдамо и васкрсавамо као један крстоносан народ и као слободне личности. И само под њиме ћемо остварити поновни повратак из поскомунистичке дегенерисаности, и поново гранути међу великим народима, чак и онда када нас сви буду отписали. Крст је смисао српске историје и он је крстио и осветио српску идеју и сваког Србина понаособно.

Ми смо се у вишевековном ропству одржали окупљајући се око својих светаца, оживљававши кроз усмено предање светосавску оставштину, и кроз косовски завет стално оживљавајући своју узвишену победу. (Сво надање је наше закопано у косовску гробницу, како је дивно стихотворио наш ловћенски тајновидац Његош, који је цео свој живот и дело даривао као и сви наши великани, светој српској идеји.)

Ђаконоавакумски поклич ,,Срб је Христов, радује се смрти“!, као и вукашинојасеновачко победничко извирање божанског гласја ,,само ти сине ради свој посао“, је одјекнулу из наших најдубљих корена. Све наше битке и пресудни историјски преврати су грађени из нашег универзалног обележја. Православље је срж нашег национа, и све што је издало, продало и отпало од српског рода прво је отпало од православља.

Сва она три спрата цивилизације како је то сјајно предочавао владика будимски Данило Крстић извиру из Православног Верују (из Вечите Тријаде).

Св. Николај српски

Тај закључак у овим профанима временима технократије и бесловесног материјалстичког обитавања мноштва антиличности, не мора бити усвојен од стране других, али он је просто истински доживљај српства у који наше биће дубоко верује, и он није произашао из неке наше херметичности, већ из живог крвотока наше народа, (из Литургијског односа према свему па и према Отаџбини која је једна проширена Црква, сабор у заједници око Једног) који је како га назива Свети Владика Николај слуга Божији (Теодул).

Било како било над тим суштинским питањем бдије у сваком Србину хамлетовско питање ,,бити или не бити“ и жигоше сваког Србина сходно његовом одговору. То није наша горда имагинација која нам даје за право да нешто тврдимо, него је то истинско скрушење пред својим најсветлим историјским токовима, без којих не бисмо опстали као народ.

Мирвам буди, властело и бољари. Мир буди и младима које васпитах од крила матера ваших. Мир вам буди свима, стадо Христово словесно, које ми беше Богом дано и које сачувах неозлеђено као пастир који душу своју полаже за вас. Зато вас молим, чеда моја љубима, и богати и убоги, стари и млади, држите савет мој, оца вашега: Бога се бојте, цара поштујте, цркве улепшавајте, да и оне улепшају вас! Епископима будите послушни, јереје држите у части и будите смерни према монашком чину да се и они моле за вас! А ви да гајите међусобну правду и љубав, не заборављајући милостињу! И благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога и Оца и причастије Светога Духа нека буде са свима вама.“

Свети Симеон

 

2 коментара


  1. Треба подсетити и на ове речи владике Даника – „Сви ми треба, најзад, да се збратимимо под једном круном Србијанства од Немањићах. Зато што је србијанство веће и светије од Србства … Ми дакле идемо на србијанство јер је оно шире од србства. Србство је само наш етникум. Наш етнички супстрат у који улазе и Лужички Срби. А србијанство је овај део који је дошао близу Ромејског света, између Рима и Византије, промовисан аутокефалношћу, политичком и Црквеном независношћу у Сербију. Као Британија, Галија итд. Пре нас су то добили Бугари. Тако да су они Булгарија. Или нпр. појам Русија званично не постоји до XVI века, до времена када су Руси добили Патријаршију. Значи добити византијског двоглавог орла био је симбол духовне зрелости једне нације која је онда у стању да практикује равнотежу и поделу двеју власти – Цара и Патријарха, али и њихову сарадњу. И један и други има крст на круни. Ето зашто је србијанство веће од србства. Србство је као етникум могло и да нестане, као што су многи народи нестали. А Србијанство у Церкви остаје за вечност.“

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!