Веселинка Стојковић: Доме мој

Куд год да кренем, у кораку си ми,
Куд год да погледам, у оку си ми,
Запевам ли, у песми си ми,
Наздрављам ли, у вину си ми,
Заиграм ли, у покрету си ми.
Вине ли се мисао, у њој си, доме мој,
Плуга ли се дохватим, у бразди си,
Косе ли се дохватим, у откосу си,
Цигле ли се дохватим, цигла си,
Пера ли се дохватим, перјаница си.
На обали кад се нађем, спокој си мој,
У воду кад зароним, с тобом пливам,
Брод ли ме понесе, ти си тај брод,
Сањам ли, сан си ми.
Сине ли зрачак, ти си, доме мој,
У небо зарно кад полетим, у души си ми,
Сунашце кад ми махне, ти си то,
Месец кад уздахне, ти си то,
Звездице сјајне око мене кад се сјате,
Доме мој, ти си то.
Птица кад запева, гласак је твој,
Цветак кад замирише, баште су твоје,
Дрво кад ми хладак буде, ти си,
Камен кад заблиста, стамен камен, ти си.
Жита и кукурузи и ливаде и воћњаци,
Вртови и виногради и шумске стазе
И богазе кад набрекну, па кола зашкрипе,
Па обори се напуне, доме мој…
Планине кад се распну и реке
И стада по њима… а тополе вијоре, вијоре,
Ти си, доме мој,
И са храмова звона када звоне…
Почну ли кише, дођу ли снегови,
Доме мој, заблистају друмови,
напуне се бунари – кличем у радости,
У нади, све у мени поје…
И грлим свет, грлим, грлим –
Доме мој, а ти! –– срце си његово,
Срце си моје…

Куд год да кренем, у оку си ми,
Што год да помислим, у мисли си мојој,
Певам ли, теби певам,
Суза ли крене, ту си,
Волим ли, у љубави си мојој,
Верујем ли, вера си моја,
Памтим ли, памет си моја,
Светлим ли, светлост си ми,
Свих сунаца небесних ти си пој,
Наздрављам ли, теби наздрављам:
Живели, доме мој!

И све у мени поје…
И грлим свет, грлим, грлим –
Доме мој, а ти! –– срце си његово,
Срце си моје…

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!