АЛЕКСА МИЈАИЛОВИЋ: ОД ТОЛИКОГ СВЕТА НАШАО БАШ МЕНЕ*

*народна изрека

Пре неколико деценија, пре струје и асфалта, у Америћу, селу под Космајем, живела је девојка лепа али приглупа. Родитељи су је васпитавали како су најбоље знали и умели и стално је опомињали да не да никоме, да је то највећи грех.
После извесног времена Отац јој нађе одговарајућу прилику и уговори свадбу. Младожења је био из Дучине, села са друге стране Космаја, где се и збила свадба.
По подне су на на свадбу стигли и младини рођаци и фамилија, такозвани пођани. Све је протекло у најбољем реду. Свадба је била велика, весела и није се оскудевало ни у храни ни у пићу.
Када је падао први мрак пођани кренуше назад својим кућама у Амерић. На крају пута ушавши у своју кућу, младини родитељи, браћа и сестре, зинули су од чуда јер се у њој већ налазила несуђена млада.
Отац је упита:
„Откуд ти ћеро у кући?“
Она му одговори:
„Па кад сте ви кренули кући мало после кренем и ја, све пречицама и стигнем пре вас.“
Отац је даље упита:
„Побогу кћери ми те данас удадосмо. Што си се вратила?“
На то ће млада:
„Чим сте ви кренули кући онај зграњеник навали на мене. Од толиког света нашао баш мене да ј..е.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!