Григорије Дијак: Ср(Б)ска идеја

,,Идеје настају, живе, побеђују или пропадају по сталним правилима развитка. Најпре се заносе њима песници, проматрају их филозофи, примају их новинари, политичари, државници, најзад их доводи до пропасти или победе ван граница војска или револуција унутра. Сила је последње средство за спровођење идеја. Идеје су јаче од силе. Људи су носиоци идеја, а сила је само средство у рукама људи. Када здрава и спасоносна идеја завлада људима, онда ни најсвирепији силници не могу људе натерати да употребе силу против своје идеје.“
Јездимир Дангић

Инфантилност србског родољубља је неминовнa без његовог фундамента Православља.

Ово је једно суштинско питање које је постулат саме идеје пансрбизма, али и узрок константне антонимије међу овдашњим популацијама. Снихосходљивост је дозвољена у свему, сем у датим нам догматима.
Као што постоје дoгме православне вере, постоје догме и самог србског национализма, које је поносно зачето у ћирилометодијској, за словенске народе кључној просвети, наших још необразованих (образом Божијим) племена.
Да ли је могуће дефинисати србско родољубље без његовог корена из којег је оно проклијало, расте и опстаје – Православија.
Том реторичком питању желим да приступим и да над њиме извршим нужну корекцију, кроз личну аналитику, која ће искристалисати и верификовати мој дубоко верујући закључак. Тачно је да моје биће у свом својем родослову, у својем националном коду и битију, већ у почетку осећа над-битијску истину, оно нема недоумицу када се дотакне догматских питања.
Сав тај жар откривене самоспознаје антиципира да постоје суштинске догме једног народа које су аксиоми увек доказивани у практици, због тога они не подлежу критици, било ко или како да их критикује, те критике клизе низ њих као вода низ окно.
Само довођење у питање таквих истина, поткопавају се најдубљи темељи нашег колективног народног етоса, и увек долазе од стране поквареног ткива једног народа.
Сваки богоборац је србомрзац, сваки антихришћанин је антисрбин јер је србство само опуномоћено у Православљу из којег происходи образујући се (када је било сазрело за националну самосвесност) у изворном светосавском облику.
И нема бољег уобличења, нити постоји други пут за србски народ, сем у повратку оним путевима који су га водили ка себи. (“Пси нека лају каравани нека пролазе“ – не може ниједна сила стати на пут оном народу који стоји под окриљем осведочене Истине, чији је екстрат света србска идеја која је наша Божанска мисија у овоме свету предата на следовање, зато Срби и јесу, иако то неко жели да релативизује или ниподоштава, један Небески народ, чија је “кућа насред друма али је и небеска ћуприја“.)

Потискујући есенцију србског национализма (Православље), свака првенственост огуљеног и мртвог национализма изводи изопачење, израђајући баналну идолатрију која нужно уводи у србски сепаратизам, шовинизам и деструктивност. Све то одводи у изопштење и губљене сваког смисла и истине у тим саблажњивим, расколним, однародним умовима. И одбацивши тај “камен од угла“, њихова логика постаје сходна њиховој сепаратистичкој идеји, понављам само ако отпадну од Свете Православне Католичанске и Апостолске Цркве они могу себи и другима представити своју обоготоврену идеју и поклонити се тој изопаченој заблуди у различитим формама, интересима и жртвоприношењима.
Такве отпале групације од суштине можемо назвати “гадаринским таборима“ који се својом помраченом логиком окрећу против саме суштине која их је нажалост изродила. На крају добијамо гротескно горди подражај суштине која жели раздор хијерархије зарад своје илузорне првенствености и моћи.
Синоним сваке лажи, злобе и непријатељства за један православан народ су такве демонизоване групације, оне се хране само голом мржњом против суштости, и то исказују у свим приликама које им се дају, све у њима происходи од клевете и пакости и они су образац сваког зла.
Свака првенственост национализма на уштрб православног верују символише ону архетипску слику пада сатане са неба и као последицу има погубну апостазу која се манфистује у радикалну крајност или матаморфозу лажи, и ништа више тај карикатурални облик псеудонационализма не поседује сем једну гнусну ЛАЖ.
Он некада заиста онако млад, полетан и надахнут може изазивати острашћене пориве пожртвованог родољубља, али ако није “олитургисан“ и у коегзистенцији са оним божанским који спаја сва времена у једној ванвремености, он је осуђен на узалудну жртву и “зли плод“ као нужну последицу. (Погледајмо само трагичне и заиста пожртвоване родољубиве покрете са почетка двадесетог века у Србији, Румунији, Грчкој који су заиста имали потенцијале за национални преображај, да нису упадали у горе наведене замке погрешних приступа националној просвети. Па и припадник једног таквог заиста херојског и инспиративног покрета је и трагично настрадала личност чији је цитат узет као пролог овог текста. Наравно да они не заслужују да се сврстају ни у истом пасусу са крајње антихришћанским (тј. антисрбским) посткомунистичким псеудонационалним покретима у Македонији, Хрватској, БиХ па и Црној Гори али извесна је била саблажњива тачка пада и код једних и других.)
Нема половичних истина, нити полуистина, свака таква истина је блештава лаж (лажна представа стварности) која само подилази духу времена задовољавајући временске критеријуме, али она није ванвременска, зато је убрзо превазиђена и замењена новом, истом таквом тек ступљеном, мада већ окончаном пролазношћу из угла њеног краја којег коначност увек развејава. (То се најбоље види у посебном начину иконописања икона у објективној перспективи. Све се у Цркви посматра из перспективе вечности (есхатолошки приказ времена) па и теме и мотиви на иконама.)
Тврда вера једног народа је њена водиља, њен пут и њена идеја из које све богоугодне тежње произилазе, у нашем народу та вера у Истину, све уводи и изводи из Цркве Божије којој је глава сам Христос. Све што извире из једног истинског родољуба мора да буде у беспоговорном пориву да садејствује Христу. Доста острашћених следбеника те свете србске (оправослављене) идеје (србског Завета) узимају само њене површности и тако конструишу једну изопачену (несвојствену) идеју, која нема ону богоугодну првенственост у Христу, коју су имали сви ореолски представници нашег завета са Богом.
Покушати оповргнути једну такву онтолошку истину, тај оповргивач у покушају, већ улази тим оповргивањем у апостазу, ако се назива припадником нашег народа, ако то није онда постаје њен непријатељ. Са таквим недобронамерним нападима нема места дијалогу, јер подло ироничан и заклето надмен помрачени ум је у пакленој побуни која прикрива горду неприпадност и мржњу према својој истинској Отаџбини.
Такав један или више самообесмишљивача свега смисленог и сакралног што трајно уједињује србски народ, један такав закржљали безум у размаженом бунту различитих отуђења, у некада озбиљном остваривању свете србске идеје би требало да буде обележен као велики издајник сопствене Отаџбине и сходно томе санкционисан
Србски национализам мора да рефлектује из најдубљег хришћанског понирања своје погледе на нашу егзистенцију (сваки појединачан животни пут), на нашу Веру и Отаџбину, иначе ће сваки добар подстрек да се сурва у провалију опште конфузије и поделе.
Крај првог дела
Пише: Григорије Дијак

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!