Борисав Ђондовић: Рат западно од Дрине (трећи део)

Године 1994. ситуација се мења из корена, потписан је Вашингтонски споразум, завршен је рат Хрвата и Муслимана и они улазе у Федерацију и савез са Републиком Хрватском. Те године почело је и дејство ваздушних снага НАТО-а по српским положајима. Муслимани и Хрвати нашли су се у чврстом савезу и добили су ограничену подршку НАТО алијансе, а под притиском режим у Београду увео је и блокаду границе на Дрини и Рачи према Републици Српској. Крајину снабдевају преко Аутопута и Хрватске у договору Туђман Милошевић. У августу месецу 1994. године 5. корпус је заузео простор Западне Босне у жестоким борбама гине легендарни командант Фикрета Абдића Невзад Ђерић Кеђо, а становништво се склања на Кордун и бежи у РСК. Почиње акција названа Паук. Командант је постао генерал Миле Новаковић, ратни командант снага Крајине на Коридору, начелник генерлаштаба СВК за време борби у Далмацији. Помоћ Фикрету Абдићу да се врати у Кладушу. Међутим, офанзива названа Бреза 94 снага народне одбране Фикрета Абдића и српске војске не даје превелике резултате. Одмах затим креће највећа војна офанзива на Републику Српску у дотадашњем ратовању. План је био једноставан напaсти Србе на свим фронтовима, а 5. и 7. муслимански корпус уз подршку Хрвата на ратишту ка Гламочу и Грахову да сломе 2.кк који брани западне општине слабо насељене и прекинути копнену везу две српске републике. Напад је на Добој, Мајевицу и Невесиње – Друга митровданска битка(опет величанствена победа Срба) и Трново уз подршку НАТО-а. Међутим, српске снаге одолевају. Најтеже је било на западу где 5. Корпус има почетне успехе. Међутим, стиже подршка из Книна и других делова Крајине и према 5-ом корпусу и на Грахову и Гламочу. Из других делова Републике Српске стиже 5 батаљона и генерали Манојло Миловановић и Славко Лисица. На фронту према 5-ом корпусу напредују и Абдићевци и Срби, српске снаге шетају се предграђем Бихаћа, на Гламочу и Грахову Хрвати су заустављени, на Добоју непријатељ разбијен. Једино на простору Влашића реон Купреса било је неког успеха где је 7-ми корпус ишао на саму 7. моторизовану бригаду која једва да је добила нека појачања. У јесен 1994. године Нато авиони оборили су и 4 авиона Г-4 српске војске. Почела је 1995. година кад Хрвати константно ударају према Грахову и Гламочу стално смењујући снаге и увек свежим снагама нападају српске браниоце. Борбе су код Бихаћа и на свим ратиштима Српске. У марту месецу Срби враћају све коте на Мајевице привремено изгубљене 1995. Међутим, 9 дана априла 1995. први озбиљнији удар. На ратишту Гламоча и Грахова губе се важне коте, наравно далеко је ово од хаоса и пораза, али знак за узбуну јесте.


Крајем арпила на пумпи у западној Славонији Хрват убија Србина, а Мартић затвара аутопут и наређује долазак појачања из Книна. Сем мале групе припадника милиције нико није стигао. Заустављени су сви од стране снага Републике Српске. Првог маја 1995. године почиње акција Бљесак хрватске снаге нападају простор Папука у Славонији односно општина Окучани и Пакрац. На овом простору је испод 3500 српских бораца. Ослоњен је одбрамбено на 1.кк и Бања Луку, међутим, помоћ не стиже. Хрватски први налет има 18 хиљада људи, а са резервом ту је око 35 хиљада војника. Упркос жестокој одбрани 54. лаке пешадијске из Окучана њих 850 није могло да измени ток битке. После 40-ак сати тешке борбе Хрвати овладавају аутопутем а уз борбу момци из 54. се извлаче са цивилима. Код Пакраца одсечени су борци 51. пакрачке, 98. из Новске и више хиљада српских цивила. Мартић као против меру гађа Загреб и друге градове Хрватске, а потпуковник Харамбашић командант 51. лаке бригаде из Пакраца потписује предају. Две бригаде које је ВРС по плану одбране требала да пошаље нису стигле. Ово је био први озбиљан пораз Срба у рату под чудним околностима, али пораз. Генерал Челекетић први ратни командант 16. бригаде даје оставку на место начелника генералштаба војске Крајине и на његово место долази генерал Миле Мркшић. У јуну 1995. године Хрвати избијају на Црни луг и праве напредак на Гламочу и Грахову, а зауставља их појачање из Далмације и долазак другог батаљона 43. приједорске бригаде. Јасно је да иду на узимање залеђа Книну и дубине одбране, као што Бихаћ узима дубину одбране великом делу територије, а није заузет иако је био пред падом.

Војска Републике Српске 11. јула после поновног испада из заштићене зоне заузима Сребреницу и 28. дивизија креће у бежање према Тузли под борбом, већ 14. јула пала је и Жепа. Овде је исто нејасно како је Братуначка лака бригада ојачана Дринским Вуковима из Зворничке бригаде и неким мањим јединицама тако лако савладала дивизију од 13 хиљада бораца. И дан данас се воде полемике о злочинима на овом простору, али овде је тема само војни аспект ситуације. После 7 недеља 28. Јула 1995 године неуспех, Хрвати заузимају Гламоч и Грахово, повучени су Тобићеви брзи други батаљон из Приједора, 3. петровачка је повучена и ово је са три гардијске бригаде и другим снагама урађено лако нападом 20 на један. 7. корпус у Книну нашао се у полуокружењу. Истовремено на почетак преговора у Швајцарској послат је генерал Новаковић. По паду Грахова кнински борци су стабилизовали линије према граду, али ово је био задњи успех. Ратко Младић и Патријарх Павле дошли су у Книн. Младић је обећао формирање ударне групе и враћање Грахова и Гламоча. Деморалисана Крајина, политички подељена и надјачана седам на један без знака да би добила брзу помоћ очекивала је општи напад.

Снаге ХВ-а, ХВО-а и армије БиХ су у петак 4. августа у раним јутарњим сатима из 30-ак праваца напале простор РСК. Многи су се и пре напада склонили, пре свега локални политичари, неки официри итд. НАТО суделује и разбија комуникације СВК. Међутим, напад не креће како је планирано. 75. бригада Дрниш Книн одбија нападе и гура непријатеља 7 км, 92. бригада одбија напад, на Петрињи 31. бригада уништава 4 хрватска тенка и заробљава пети, 24. бригада из Глине уништава 2 тенка и 4 тренспортера на Банији. Хрвати губе команданта једне бригаде, два батаљона. 33. бригада из Двора на Уни заузтавља 505 муслиманску витешку бригаду и тада гине њихов командант Изет Нанић. Све то није битно Хрватима је остављен простор да напредују преко Алане и затварају излазе из Далмације сем једног пута. Наређено је евакуација северне Далмације, Нејасно је како је пут овако лако отворен Хрватима овде. Неки српски официри су се правдали да су надмудрени али после 10 месеци офанзиве на Грахово и Гламоч како да се ово не види. Вероватно је договорено на линији Београд -Загреб. 5. августа пада главни град РСК Книн и после тога кренула је паника и хаос. До 8. августа углавном је све заузето, а група одсечених војника и цивила на Кордуну се предала и аутопутем је пребачена у источни део РСК и потом за Србију. Да ли би Крајина могла да се одбрани да није било пуштања неосвојиве Динаре? Није реално било да Динара онако падне, међутим и да није пуштено како би се Крајина бранила од општег напада таквих размера без дубине одбране због Бихаћа, дужина фронта у Лици и малобројност људства овде би дугорочно без појачања из других српских држава довело вероватно до спајања 5-ог корпуса и хрватских снага. Крајини је фалило 15-ак хиљада људи за успешну одбрану која би трајала дуже од десет недеља, чак и да није олакшан њен пад тешко је веровати да би добила подршку у таквим околностима других Срба или бар довољну, али исто тако питање је било и да ли би Хрвати да је кренуо сценарио огорчене одбране без пада Динаре наставили упорно због губитака. Наравно, то су питања без одговора, као што не можемо да дамо одговор на питање зашто су Хрвати имали олакшање за акцију од стране Срба. Овим је завршена акција Олуја, а непоражене многе српске бригаде морале су да се повуку у РС и предају опрему. Битка за Крајину је изгубљена, почела је завршна битка за Републику Српску.

По паду Крајине Радован Караџић је обилазио западне општине Републике Српске да подигне морал. 13. августа 1995 године кренуо је општи напад на све границе Републике Српске већи него онај из 1994. године, а овог пута није било СВК пошто су људи отишли за породицама јако мало њих је остало у ВРС. Требиње, Трново, Игман, Српско Сарајево, Мајевица, Озрен, Добој, Теслић, Влашић, Уна. Опет је најтежи напад био на 2. крајишки корпус. Долазак Вукова са Дрине и садејство са 6. пешадијском бригадом 1. корпуса давао је наду да овде неће бити трговине територијама. Међутим, укупне снаге непријатеља биле су три и по пута јаче. На овом простору и до 7 пута. 19. бригада и 1. крајишка су држале 7-ми муслимански корпус. Дрварска лака бригада и 2. крајишка су држале три гардијске бригаде и 5 регуларних бригада ХВ и ХВО, трећа петровачка бригада и Вукови су имали пред собом пола 5. корпуса и три хрватске бригаде међу њима и 9. гардијску вукове. Остатак 5. корпуса је ишао на 6-ту и лаку крупску. Ту је била и 15. бригада од Срба из Бихаћа (то је 600 људи) и остаци снага из палих Грахова и Гламоча као и 17. лака бригада из Кључа и један самостални оклопни батаљон. 28. августа кад се десио случај Маркале 2 гађање пијаце у Сарајеву, који су изгледа извели сами муслимани као и Маркале 1 и напад у Тузли 25. маја да изазову интервенцију против Срба, НАТО се укључио у офанзиву. У периоду од 13. до 17. септембра ВРС се повукла на линију Уна, Сана, Грмеч, Мркоњић због скраћења линија и предала јако брзо огроман простор непријатељу Дрвар, Крупу, Петровац, Доњи Вакуф(Србобран), Кључ, Јајце и Шипово.

Ово је донело скраћење линија и већу ватрену покривеност, али и појачало сумње унапред договореног рата. Истовремено на Озрену 11 муслиманских бригада напада свом силином од 10. до 14. септембра. Жесток је отпор четврте лаке озренске бригаде али изгубљен је простор Возуће, а даљи продор спречава долазак шеснаесте бригаде. У септембру месецу ХВ је извела акцију Уна 95 са циљем форсирања реке и заузимања Новог Града, Козарске Дубице и рејона Козаре и тако шахматира саму Бања Луку 8 бригада међу њима и 2 гардијска громови су ангажовани, али непријатељ доживљава праву катастрофу разбијен је 11 бригада из Дубице, лака из Новог и јединице МУП-а разбиле су непријатеља упркос притиску 5-ог корпуса на Нови Град том приликом су разбијене и хрватске Црне Мамбе. Почетком октобра српска војска је извела жесток контранапад акција Вагањ 95 која је довела српске снаге на триста метара до Кључа и на два километра од Петровца и стабилизовала Грмеч и Мањачу. Шеснаеста је поново била песница напада, после је пребачена на Добој да спречи продор непријатеља.

Најтежи дан био је 10.10.1995. када Срби напуштају Сански Мост, а форсирањем долине Врбаса хрватске снаге подржане 7. корпусом и 3. армије БиХ заузимају Мркоњић Град. Тог дана на бранику Републике живот је положио 181 борац Мркоњићке бригаде, а 450 је рањено. Неке српске снаге су биле повучене у позадину због потписаног примирја, а непријатељ је ово искористио да покуша задњи напад са циљем освајања Бања Луке. 5. корпус креће ка Приједору даље уз хрваску помоћ али 6. санска, 5. козарска и 43. приједорска бригада их разбијају. Међутим, Хрвати су стигли до Бочца, али на срећу гине Андрија Матијаш Паук командант 4. гардијске бригаде и то их успорава.На овај простор стиже шеснаеста и креће да их потискује.

У наредним данима регуларне снаге ХВ-а се повлаче, НАТО престаје са дејствима, а непријатељ је јужно гурнут преко 30 км од Бања Луке. Тих дана код Кнежева борци 22 бригаде су издржали преко два месеца напада без уступања пред надмоћним непријатељем. 17. октобра муслимани су масовно гранатирали Приједор после разбијања напредовања, линија је постављена 3 км од Санског Моста. До краја рата није било већих промена и 21. новембра 1995. потписан је мир у Дејтону. У фебруару месецу 1996. године српске снаге повукле су се са Трнова, Борака, Оцака, већег дела Сарајева, околине Санског Моста, а непријатељ из Шипова, Мркоњић Града и јужних делова општина. Овим је формирана и призната Република Срспска као ентитет, а источни део РСК се споразумом у Ердуту 5.12.1997. мирно реинтегрисао у Хрватску.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!