Владимир Перић: Реакција на чланак Симе Крајишника „Срби заробљени у комунизму, титоизму и југословенству“

Просто је фасцинантна упорност и неспособност Цвијићевог супериорног динарског типа да апсолутно никада и апсолутно ни у чему не види сопствену кривицу, већ да се константно оправдава другима. Колико је мојој маленкости познато, у Далмацији, Лици, Славонији, уопште у крајевима (покрајинама) који данас припадају Хрватској, православно становништво се преводило на унију и католичанство стотинама година пре рођења Карла Маркса и пре било какве идеје о „комунизму”.

Историјска је и лако проверива чињеница да је православно становништво католичено у области Дубровника још у време владавине Немањића. Е сада, посебно је питање како је могуће да је то изведено у толикој мери и са таквим успехом у свим областима са православним српским живљем. Пођемо ли само од још једне исто лако провериве чињенице да највећи део данашњих Хрвата и скоро апсолутан део „Бошњака” чине Срби католичке односно муслиманске вероисповести, наметнуће се сам по себи закључак да заправо са нама Србима нешто много није како треба. Наша школска историографија забашурује чињеницу да је скоро целокупно средњевековно босанско (српско) племство добровољно прешло на ислам да би сачувало богатство и привилегије и спомиње искључиво турчење данком у крви. Са друге стране, оправдање за унијаћење и католичење се налази у неродним годинама, јер, ето, Срби су просто били принуђени да продају веру за џак брашна или соли.

Не знам како вас (и аутора текста и све читаоце), али мене то неодољиво подсећа на данашње време и куповину гласова за 1000 динара и сендвич. Ако погледамо ван сопственог дворишта, сетићемо се да Срби нису били једини у Европи под „комунизмом”, па чак нису били ни најдуже под истим. Имајући то у виду, поставио бих питање и аутору текста и свакоме ко би могао да ми разложно одговори: како је могуће да је „комунизам” једино нас Србе упропастио и никог другог? Руси су прва „комунистичка” држава у свету и живели су у поретку државног социјализма тачно 74 године (спрам наших 48, ако рачунамо од Другог заседања Авноја) и за то време су доживели трансформацију од такорећи феудалне царевине до економске и војне суперсиле, која је послала првог човека у свемир и која је имала најјачу армију коју је свет икада видео и која је такорећи сама поразила Хитлерову Немачку. И поред 74 године у, како ви кажете: комунизму, а од чега 33 године под Стаљином, Руси су и даље остали православни, национално свесни и сачували су ћирилицу као своје једино писмо.

Што се латинизирања Срба тиче, ни тај процес није започео у ФНРЈ Новосадским књижевним договором него још у Краљевини Србији, док смо били занесени идејом југословенства, која, опет, није комунистички продукт. Од православних народа у нашем непосредном окружењу под „комунизмом” су били Бугари и Румуни, и то као што и сами знате под директном контролом СССР-а, као чланице Варшавског пакта. Можемо ли данас рећи да су те тве нације због тога изгубиле свој национални идентитет? Можемо ли то рећи и за све остале нације које су биле под Варшавским уговором: Мађарску, бившу Чехословачку, Белорусију, па чак и бившу Источну Немачку? Можемо ли то рећи за Кину, која није била чланица Источног блока, а која је преживела Културну револуцију и ипак постала највећа светска економија? Дакле, да коначно изнесем поенту овог свог есеја: највећи проблем који ми Срби имамо је апсолутни недостатак самокритике у било чему. Одмах за овиме долази непросвећеност. Могуће је чак и заменити места овим двема нашим рак ранама, јер је извесно да је недостатак самокритике директно узрокован недостатком просвећености.

Тек када будемо схватили да морамо много озбиљније да сагледавамо своје поступке и тек када будемо схватили да нико нема никакву обавезу према нама да нам чини добро или лоше (ово се нарочито односи на наше вечите фантазије да су Руси у обавези да увек иду за нама и исправљају наше грешке), тада ћемо постати нација способна да коначно крене напред и почне да се развија. А први корак ка остварењу тог циља би морао да нам буде да престанемо да вечито тражимо изговоре и оправдања у свима и у свему, осим у себи самима. И за сам крај, термин комунизам сам стављао у наводнике јер комунизам као крајњи циљ друштвеног и државног уређења није постигнут ни у једној социјалистичкој земљи, а мени се барем учинило да му је у тексту дат изразито негативан контекст, у складу са модерним мишљењем у нас у последњих двадесет година.