Владимир Перић: Реакција на чланак Симе Крајишника „Срби заробљени у комунизму, титоизму и југословенству“

Просто је фасцинантна упорност и неспособност Цвијићевог супериорног динарског типа да апсолутно никада и апсолутно ни у чему не види сопствену кривицу, већ да се константно оправдава другима. Колико је мојој маленкости познато, у Далмацији, Лици, Славонији, уопште у крајевима (покрајинама) који данас припадају Хрватској, православно становништво се преводило на унију и католичанство стотинама година пре рођења Карла Маркса и пре било какве идеје о „комунизму”.

Историјска је и лако проверива чињеница да је православно становништво католичено у области Дубровника још у време владавине Немањића. Е сада, посебно је питање како је могуће да је то изведено у толикој мери и са таквим успехом у свим областима са православним српским живљем. Пођемо ли само од још једне исто лако провериве чињенице да највећи део данашњих Хрвата и скоро апсолутан део „Бошњака” чине Срби католичке односно муслиманске вероисповести, наметнуће се сам по себи закључак да заправо са нама Србима нешто много није како треба. Наша школска историографија забашурује чињеницу да је скоро целокупно средњевековно босанско (српско) племство добровољно прешло на ислам да би сачувало богатство и привилегије и спомиње искључиво турчење данком у крви. Са друге стране, оправдање за унијаћење и католичење се налази у неродним годинама, јер, ето, Срби су просто били принуђени да продају веру за џак брашна или соли.

Не знам како вас (и аутора текста и све читаоце), али мене то неодољиво подсећа на данашње време и куповину гласова за 1000 динара и сендвич. Ако погледамо ван сопственог дворишта, сетићемо се да Срби нису били једини у Европи под „комунизмом”, па чак нису били ни најдуже под истим. Имајући то у виду, поставио бих питање и аутору текста и свакоме ко би могао да ми разложно одговори: како је могуће да је „комунизам” једино нас Србе упропастио и никог другог? Руси су прва „комунистичка” држава у свету и живели су у поретку државног социјализма тачно 74 године (спрам наших 48, ако рачунамо од Другог заседања Авноја) и за то време су доживели трансформацију од такорећи феудалне царевине до економске и војне суперсиле, која је послала првог човека у свемир и која је имала најјачу армију коју је свет икада видео и која је такорећи сама поразила Хитлерову Немачку. И поред 74 године у, како ви кажете: комунизму, а од чега 33 године под Стаљином, Руси су и даље остали православни, национално свесни и сачували су ћирилицу као своје једино писмо.

Што се латинизирања Срба тиче, ни тај процес није започео у ФНРЈ Новосадским књижевним договором него још у Краљевини Србији, док смо били занесени идејом југословенства, која, опет, није комунистички продукт. Од православних народа у нашем непосредном окружењу под „комунизмом” су били Бугари и Румуни, и то као што и сами знате под директном контролом СССР-а, као чланице Варшавског пакта. Можемо ли данас рећи да су те тве нације због тога изгубиле свој национални идентитет? Можемо ли то рећи и за све остале нације које су биле под Варшавским уговором: Мађарску, бившу Чехословачку, Белорусију, па чак и бившу Источну Немачку? Можемо ли то рећи за Кину, која није била чланица Источног блока, а која је преживела Културну револуцију и ипак постала највећа светска економија? Дакле, да коначно изнесем поенту овог свог есеја: највећи проблем који ми Срби имамо је апсолутни недостатак самокритике у било чему. Одмах за овиме долази непросвећеност. Могуће је чак и заменити места овим двема нашим рак ранама, јер је извесно да је недостатак самокритике директно узрокован недостатком просвећености.

Тек када будемо схватили да морамо много озбиљније да сагледавамо своје поступке и тек када будемо схватили да нико нема никакву обавезу према нама да нам чини добро или лоше (ово се нарочито односи на наше вечите фантазије да су Руси у обавези да увек иду за нама и исправљају наше грешке), тада ћемо постати нација способна да коначно крене напред и почне да се развија. А први корак ка остварењу тог циља би морао да нам буде да престанемо да вечито тражимо изговоре и оправдања у свима и у свему, осим у себи самима. И за сам крај, термин комунизам сам стављао у наводнике јер комунизам као крајњи циљ друштвеног и државног уређења није постигнут ни у једној социјалистичкој земљи, а мени се барем учинило да му је у тексту дат изразито негативан контекст, у складу са модерним мишљењем у нас у последњих двадесет година.

 

2 коментара


  1. Овом садржајном и разумљивом есеју корисно је додати и нешто што многима није познато и ради се о психолошком профилу срБскОГ народа који му вековима прави оправдане невоље-тешкоће-страдања, прилика да нешто научи, да се промени изнутра, једини пут у светлију садашњост-садашњу будућност, из којих нажалост није у стању да извуче поуке због охолости-гордости, ината, склоности промоцији себе, самохвалисању, подређивању итд…. Више о томе у тексту који следи:

    Ирационалност, неаналитичност, неконструктивност. Емотивност, сујета, завист, замерљивост, инат, некоректност. Склоност омаловажавању, непоштовању, неспремност да се погледа и очима другог, несклоност сарадњи, систему. – Потреба личном промоцијом (ја). Порив за допадањем и утиском, површност. Субјективизам, немогућност посматрања ствари одвојено од себе, у принципу. Непризнавање кривице (да круна не падне са главе). Непризнавање чињеница ако се сматрају непожељним. Пројектовање личне кривице, грешке надругог.

    Склоност опредељивању према ономе што није заједничко, што спаја односно склоност подели, деоби. – Изражена оперативност која подразумева велику енергију и способност за остварење ,,материјализацију“ као порив и способност подређивања (себи и свету, контексту, и усмереност на сада, на тренутну корист, на тренутно решење, на ужи контекст, на посебно-оперативност која се овог тренутка тиче. – Неусмереност на даљу будућност и истрајавање у вези ње. – Неусмереност нашири контекст. Несклоност далекосежном, стратешком, универзалном, свеобухватном, систематском сагледавању и приступу. – Несклоност авантури, експерименту, истраживању, неизвесном. – Усмереност на одређено, проверено, извесно.

    Кроз историју Нас као групације(ентитета-народа) колико може да се допре у прошлост провлачи се све до сада једна нит а то је да никада у прошлости као и дан данас Ми нисмо у својој свести имали видели Себе као уједињене-обједињене у неком смислу односно да смо под неком заједничком ,,Капом“. Живели смо у засебним целинама имајући у свести( неки временом губећи ти у свести) да смо заједничког порекла, исте крви али без своје одговарајуће стратешке матрице, своје идеје о себи која би нас чвршће обједињавала.

    Ми, народ србски, имамо ,,женски“ психолошки профил, тј. женску природу из чега следе наше кључне карактеристике везане за наше трајање: – Порив за подређевињем, како себи тако и окружењу (контексту). Ово лежи у основи наше подложности утицајима споља! – Склоност опредељивању према ономе што није заједничко, што раздваја, занемарујући оно што је заједничко, што спаја. – Склоност поделама, деобама. Ово лежи у основи не приступању стварању(осмишљавању, креирању) свог стратешког плана, своје одговарајуће стратешке матрице, своје мисли о себи.

    Непоседовање своје одговарајуће стратешке матрице, своје мисли о себи као штита према деловању, тежњама, намерама окружења(контекста) затим подложност утицајима споља и склоност међусобним поделама, деобама разлог је наше рањивости-недостатка кроз историју.

    Из предходног следи да наш основни проблем у нашем карактеру тј. у нашој ,,женској“ природи, у нашој свести, нама самима. МИ смо једна велика Жена која је кадра да чини али нема јасну представу шта односно не зна шта хоће. Ми би ефикасно извели подухват да га имамо. Тамо где је проблем ту је и његово решење. Према томе решавање неше невоље је у нама самима, нашој природи.
    Једноставно ми морамо да будемо свесни своје женске природе и да је ставимо под контролу. Да Створимо универзалну (свеобухватну, дугорочну, далекосежну) и делотворну представу у својој свести о себи и свом понашању у вези свог успешног трајања у времену и простору, односно да створимо, осмислимо, креирамо) свој образац, формулу, стратешки план односно одговарајућу (надмоћну, супериорну) Стратешку Матрицу, своју мисао о себи чија материјализација омогућује, гарантује, успешно трајање у простору и времену и да ту своју матрицу, мисао о себи усадимо у своју свест.

    Нама је зато потребна само Наша Добра Воља.

    П.С. Добра воља је стварно хтење чија је суштина у том ,,стварно“ као енергија која све препреке ка оном зашто се има добра воља чини премостивим, савладивим.

    Шта ваља чинити, где је излаз?

    1. Стварање повољних услова друштвених промена;
    2. Успостава дијалога-разговора Елита-Народ;
    3. Стварање базе међусобног поверења-Елита-Народ;
    4. Остварење потребно знања-планови-време;
    5. Стрпљење, одлучност, вера у себе и народ!
    6. Дугорочан подухват-процес;
    7. Потребно ново и хумано друштвено уређење;
    8. Потребне су нам темељне:
    9. Културне
    10. Привредне
    11. Политичке промене
    12. Војске
    13. Полиције
    14. Државне безбедности
    15. РАДИКАЛНЕ ПОЗИТИВНЕ РЕФОРМЕ
    16. Оснивање родољубивих стручних тимова;
    17. Запослених горе наведеним областима;
    18. Несметан рад далеко очију јавности;
    19. Купљених и контролисаних медија;
    20. Лична, чланова породица сигурност;
    21. Оснивање стручних тимова-самоиницијатива;
    22. Пажљив избор чланова-поверење-солидарност
    23. Менаџмент стварања већинске масе;
    24. Понуда народу у пет тачака:
    25. Хумано друштвено уређење;
    26. Гарантована минимална примања;
    27. Живот достојан живљења;
    28. Бесплатне здраствене услуге-лекови-реформе;
    29. Бесплатно образовање-реформисано-потребама прилагођено;
    30. Стручно уклањање свих познатих аномалија;
    31. Испуњење морална-етичка-духовна дужност;
    32. Пријава кандидата спремних да испуне понуде дате народу;
    33. Наступ на следећим изборима под заједничком капом;
    34. Именом прихватљивом свим грађанима;
    35. Предлог: ПОРОДИЦА СРБИЈА-РОДОВСКА ЗАЈЕДНИЦА;
    36. Просвећених грађана Србије без хијархије крви-новца;
    37. Ново-неутрално-прихватљиво-поистоветити може свако;
    38. Кров над главом свим постојећим породицима;
    39. Јединствен случај у Свету;
    40. Историјског и планетарног значаја;

     
    Одговори

  2. Aутор текста не може избећи чињеницу да је сваки предходни систем оставио дубоки траг на нацију, па и на српску, што се тиче самоуправног социјализма. Он се највише задржале код старијих генерација, које су мислиле да ће у времену, у којој су провели део радног времена, бити вечна?…
    Показало се да сваке промене у свету утице и на српску нацију. Уједно ОНА је прешла тежак пут историје Прцвог, Другог, као и Балканских ратова, распада СФРЈ-у коју су много веровали, НАТО агресије 1999. године. Све је то променило српско биће у целини. Не поседује генедски оне карактеристике што се научно дају у коментару г-ђе, која ниједну лошу није изоставила?… Ми смо мала нација-по величини, а по духу велика! Прилагођавамо се великима са закашњењем, а то нас кошта….
    Нама ратови никада нису били потрбни, сем балканских, а сви остале су се могли, дипломаским срествима иузбећи.
    Нашу „елиту“ не чине најбољи и најпаметнији Срби.
    Млада генерација није живела у самоуправном социјализму, и она објективно другачије види Србију од старије комунистичке српске генерације. ОНА је успешна у свим земљама где раде као гастабајтери. Значи, српака нација је интелигентна, али запуштена од породице и државе, те је не би делио на елиту и народ. и ако она као таква постоји, јер је СРПСТВО створило ЕЛИТУ, А ЕЛИТА, СРПСТВО!
    Сви смо ми један народ, једна род, без разлике на тај верски фактор, који је знао да нас одведе стреапутицом, и на брзоплете одлуке народа и његове власти, коју брзо заборављамо. Уједно озбиљно не размишљамо када доносимо одлуке како ћемо живети, ко су нам пријатељи. али нико ништа не даје без наплате?…
    Та српска филозофија -потчињености, изгубила је, у најновијим временима, Српско доствојаство и „сечу кнежева“, као у старим временима ропства, те стварања моћне срт5пске царевине Немањића, коју заборављамо како је било?…Значи, наша Неодлучност, некритичност, постала јер вербална храброст да се ухвати у коштац са тешкоћама живота…
    Уједно, не волимо гледати унапред, него смо роматичари слаби према ИСТИНИ, и гледамо све оно што нај је било лепо, а не оно што постаје ружно?…Ту смо слепи, правимо се да је не видимо у споственом српском ОГЛЕДАЛУ?…
    Куда, како, како ћемо, нама, коме, Себи? Пропаст! Не окрећемо се да погледамо куда све то води?…
    Тада налазиомо кривицу у времену у коме смо живели, или зашто увек тако и даље не живимо. А човек се рађа. васпитава као дете, учи школе-којима се програм мења-прихвата све ново без размишљања, и када му је лоше, увек кривца налази у другом а не у себи, или својој нацији. Но, ипак, када гледамо све генерације српске кроз историју, ми смо један од поштованих и пооносних народа, у добру и злу. Појединости, које сеу разним системима СРПСТВО мења, не може уништити његов позитиван код. ПИШЕ. РАДОМАН МЛАЂЕНОВИЋ

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!