Остоја Симетић: Нова српска десница и шта са старом

Остоја Симетић

Десницу из наслова ваља схватити условно, јер не видим проблем с тим да националне и антикомунистичке снаге, које се противе мондијализму и глобализацији, буду свом снагом за социјално праведно друштво које води рачуна о правима радника и труди се да обезбеди законски оквир што гарантује достојанствен живот свакоме ко жели да поштено заради. Мислим првенствено на оне снаге које стоје насупрот еврофанатичном режиму и једнако унијом опијеној грађаноидској опозицији.

У једном од претходних чланака објаснио сам своје виђење узрока изборног дебакла патриотских странака. Но, не вреди плакати над просутим млеком. Ваља извућу поуке. Сујетне, завађене, разједињене и на сваки глас лакоме, ове партије немају никакву будућност. Збирно, ДСС, Двери, Стаматовић и СРС добише мање од младеновачког шарлатана. Ако у овим странкама и даље мисле да треба да наставе по старом, алал им вера!

Народ је рекао шта о њима мисли. И поред тога, простор на десници постоји. Има бар 20% људи у Србији којима национални суверенитет и традиционалне ведности значе, а поседују IQ већи од собне температуре, те су имуни на Деретића, Дејана Лучића и Мишу Вацића. То је део гласачког тела који ваља хомогенизовати како би се у друштву јаче чуо патриотски глас. Ако тај простор не попуне праве националне странке, попуниће га неки нови (или стари) „патриотски пројека Јеремић“.

Препрека сједињеном наступу јесу сујете политичких микролидера који о себи имају претерано високо мишљење, јер Лилипут није Бробдингнаг. Програмско идеолошке разлике између Двери, Демократске странке Србије и Стаматовићевог покрета су безначајне. Проблем је уско посматрање националне политике и намера да се од оних других преузму гласови, доказујући да су сви остали, гласова недостојни. Чак и да један од ових актера покупи све заједничке гласове, то не би домашало цензус. Зато је једини адут – синергија. Петоктобарска република је мртва и сад је прилика да себи изградимо друштво по сопственој мери.

Све три странке, по мом мишљењу, имају далеко више доброг него лошег у себи и то јесте солидна полазна основа за почетак рада на стварању моћног националног покрета, који би на следећим изборима представљао озбиљну силу. ДСС је растуран дуго и предано, па је поприлично руиниран, те иако је жестока опозиција Вучићу и његовој издајничкој политици, а с пуним правом одбија да се укљући у грађаноидска политичка комешања, нажалост нема снаге да своје локалне кадрове спречи да егзистенцију потраже у општинским коалицијама с режимом. Ту околност многи, а најчешће Двери, до изнемоглости рабе у намери оглашавања ДСС-а напредњачким привеском. Странци заиста не помаже много одлука једног члана РИК-а из редова ДСС-а који је гласао „ЗА“ у том телу противно одлуци председништва партије. Правне интерпретације исхода евентуалног Вучићевог пораза у РИК-у су небитне. Ваљало је јасно и гласно рећи да је он диктатор и нервирати га. Страначки апаратчик је одабрао сигурностсвог радног места и нанео велику штету странци. Но ипак, Милош Јовановић и други лидери ДСС-а су више него јасни у осуди Вучићеве антидржавне и криминалне политике, и дошло је време да странка престане да се извињава за старе грешке, те да јасно и одважно представи своју опозициону политику и решења која нуди народу.

Двери имају добар програм, и једног вансеријски талентованог појединца који је једновремено и највећи квалитет и највећа мана попкрета. Реч је о Бошку Обрадовићу. Тај човек има много више квалитета него што се то види откад је постао политичар, а на махове и политикант. Са дверјанским колегом Нешићем, својевремно је уређивао патријаршијски лист „Православље“, када сам са уживањем читао његове чланке. Одушевљавало ме је што младић, само годину дана старији од мене, тако зрело размишља и пише и толико много чита и зна. Као удружење „Српски сабор Двери“ урадиле су много, покренуте су теме о којима се дуго ћутало и то на један врло промишљен и добро организован начин. Ти успеси су их убедили да су „српски политички Израиљ“ па да сви ваља да им се поклоне признајући им политичку изузетност. Сам Обрадовић се наметнуо као лидер нове политичке партије упркос негдашњим ставовима о странкама као рак рани српског друштва, који јасно (не кажем да је то погрешно) кореспондирају са Љотићевим погледима на „партизанство“. Прекидајући с ранијим најближим сарадницима на поприлично драматичан начин (не нужно Обрадовићевом кривицом) разочарао је неке старе присталице. Почео је да се понаша као Мик Џегер wannabe, показујући известан карактерни провинцијализам уочљив нарочито у брижљиво креираном look&outfit стајлингу као изразу потребе да се буде скоројевићки „виђен“ у друштву. Нова фризура, прича о фудбалу, весело ћеретање с грађаноидским политичарима, одушувљење што га препознају на улици и позивају на коктеле, популизам у наступима и сл. јесу чиниоци који су један део родољуба одбили од покрета. Надодајмо на то и крајње недемократски унутарстраначки режим, где нема изборних скупштина за општинске органе странке, већ исте именују са врха под апсолутном командом Бошка Обрадовића, што странку изнутра чини слабом, јер нема много људи од струке и имена који би допустили себи да буду послушници и прости извршиоци професора књижевности без радног стажа, накратко запосленог у чачанској бублиотеци (колико год харизматичан и паметан био), па ћемо лако сагледати стартна ограничења и слабости Двери. Но, ништа од тога не би смело да буде озбиљна препрека ако буде воље да се ствари исправљају. Политички савет са Чавошким, Ломпаром, Шеварлићем и другима улива наду.

Милан Стаматовић

Стаматовић је јурнуо на Вучића, постигао одличан резултат на предсеничким изборима и отресао се Алековог лутка Ненада Поповића, али је он ипак политичар локалног домета. О његовој политичкој далековидости довољно говори да је уопште напустио ДСС да би се придружио поменутом Ненаду П, а да из његове странке није отишао кад је она ушла у власт са напредњацима, већ када се лично сукобио са Зораном М. Ни по годинама, ни речитости, ни по харизми он не може да буде нови српски лидер. Ипак, држим да је позитивна појава у нашој политици, јер је показао храброст, иако тек након угрожених лично локалних или локално личних интереса, али и даље храброст, супротстављајући се свемоћном напредњачком лудилу и бахатости. Надаље, цењен је у свом крају, а то доста говори о човеку.

Такав је и Владимир Захариев из Босилеграда, још један негдашњи ДСС-овски првак.

Три поменуте странке, уз један број мањих странака, удружења и појединаца, попут Захаријева, појачане здравим деловима Српске радикалне странке без Шешеља и најпримитивнијих функционера, морале би да се договоре о образовању једног снажног родољубивог покрета за чија најважнија начела недавно кандидовах следеће:

  1. Укључивање хришћанског морала у законска решења
  2. Реиндустријализација земље
  3. Брига о правима радника
  4. Прекид субвенционисања страних економских хохштаплера
  5. Економски експанзионистичка регионална политика
  6. Осујећивање хрватске и словеначке регионалне економске окупације
  7. Напуштање Бриселских преговора
  8. Напуштање ЕУ интеграција
  9. Прекид са ММФ-ом
  10. Одбацивање људскоправашког терора
  11. Активна политика заштите Срба у окружењу
  12. Јачање војске
  13. Рад на ојачавању РС до њене независности
  14. Усмеравање свих друштвених снага на изградњу националног поноса и културног обрасца итд.

Парадоксално, многе од ових тачака већ активно заступају помињане странке и њихови вођи, али ипак, уместо да сарађују, све више се боцкају и међусобно оптужују. То чине, по моме суду, делом у себичној намери да баш оне пограбе што више гласова, без обзира што то Србију удаљава од патриотске власти, а делом због непаметне уобразиље да су баш они рубин у српској политичкој круни, док остали ништа не знају и не врде. Главни проблем, верујем, ако би се и приступило разговорима о некој форми удруживања, био би онај најглупљи – ко ће бити први! Ко ће газдовати? Ко ће кога утопити, претопити…?

Мој одговор – нико од садашњих лидера, јер није реално очекивати да ико одступи. Иако би и Бошко и Милош Јовановић били, за мене, сасвим подесни, тешко је очекивати да један другом уступе примат.

Зашто би Бошко Обрадовић добровољно уступио прво место покрета шефу странке која нестаје, ако већ није нестала, те која је добила више од двоструко мање гласова него сами Бошко, а нема видљиву перспективу раста? Зашто би, с друге стране, један сорбонски доктор наука, бивши припадник 63. падобранске јединице Војске Србије и универзитетски наставник, допустио да га предводи исте године рођени човек са готово празном радном књижицом, мање школован, а у питањима организације државе и политичке философије и ниже образован?

Ово се може разрешити само довођењем неке угледне и познате личности, јаке биографије и снажног родољубивог осећаја на чело покрета, али без намере да се третира као Јован без Земље.

Такав покрет би можда могао да се, у догледно време, супротстави и психопати и хипстерским бригадама и странцима, артикулишући политички идеал којем би тежила здрава и нормална Србија.

Пријављујем се да, као најобичнији члан, лепим плакате ако тако нешто настане.

Сваког петка за Вас пише Остоја Симетић