Борисав Ђондовић: Рат западно од Дрине (други део)

У пролеће 1992. године десио се и један занимљив напад на Барањи. Хрватске снаге, већ и на око видљиво боље наоружане него пре, су преко Мађарске територије прошле и покушале тако да изненаде српске јединице на овом рејону, али брзом стабилизацијом фронт је одржан и напад одбијен.

Следеће ратиште које је на крају и одредило српске шансе да уопште преживе била је Посавина. Убацивањем 11 бригада Војске Хрватске у Посавину и формирањем јединица Хрватског Вијећа Обране скраћено ХВО (војска Хрвата из БиХ) и муслиманске Патриотске лиге (претеча армије БиХ) ове снаге су овладале простором од Брчког до Дервенте и Добоја. Спојили се тако физички са чврсто муслиманским регијама у средини Босни и тако у потпуности одсекли Бања Луку и Книн од копнене везе са Бијељином, односно Србијом и СР Југославијом. Треба напоменути да је збирни број становника у две западне Српске Републике испод два милиона, а да је Хрвата и Муслимана у збиру изнад 6,5 милиона и да је њихов мобилизациони потенцијал у људству далеко већи. Пробијање Коридора 1992. године у тренуцима када је међународна заједница забранила допремање медикамената из Београда за Бања Луку ваздушним путем, када су у болници умирале и бебе због недостатка кисеоника, представља најбоље изведену офанзивну акцију српских снага у овом рату. Током јуна месеца јединице 1. крајишког корпуса из Бања Луке појачане снагама 2. крајишког корпуса из Дрвара и најбољим јединицама Републике Српске Крајине са западне стране кренуле су у пробој ка Брчком и спајању са јединицама 3. источнобосанског (бијељинског) корпуса српске војске. Ситуација је била јако лоша у Брчком где су се водиле уличне борбе, друга посавска бригада је у окружењу недељама бранила Шамац, већински српска Модрича је пала. Уличне борбе су вођене за Дервенту. Међутим, предност је била та што су многе јединице ЈНА формиране на овом простору 1991. године са борбеним искуством из Крајине и Славоније са комплетном опремом и кадром прешле у нову српску војску. Напад је почео продором 43. Приједорске моторизоване бригаде ка Градачацу која је требала да завара противника за правац пробоја. Јуриш српских снага је био силовит 16. крајишка моторизована бригада славна „Гарава“ како су је звали незадрживо је напредовала као и оклопи прве оклопне бригаде. 26. јуна 1992. године у околини Модриче спојили су се крајишки и посавски борци. У акцији, јуришу на Цер, и чишћењу Дервенте истакли су се поново Вукови са Вучијака. Овом приликом није заузет Босански Брод, то је урадила 6. октобра тактичка група три под командом тада пуковника касније генерала Славка Лисице коју су чинили 16. бригада, 5. козарска бригада и Српска бригада Вучијака.

Током борбе за пут живота у Далмацији две хрватске бригаде 113. и 141. заузимају простор Миљевачког платоа на ком је било 40-ак српских војника и одакле су по договору раније биле склоњене веће српске снаге и техника. Овај модел напада уз полупокровитељство међународних снага постаће редовна појава у наставку ратовања.

Током 1992. године настављено је са формирањем и организацијом снага свих зараћених страна. Заједнички проблем свима био је недостатак официрског кадра, најмање је био изражен у ВРС, а највише у армији БиХ, тако је први начелник њеног генералштаба генерал Сефер Халиловић био само мајор у ЈНА. Српске снаге су имале велику почетну предност у техници и формирано ваздухопловство. Потезима међународне заједнице оно је још у раној фази рата практично спречено да дејствује и успостављене су забрањене зоне лета. Са друге стране бројност непријатеља пре свега Муслимана је поприлично анулирана њиховим груписањем снага у Сарајеву. Такође су муслимани поприлично лоше распоређивали своје почетне ресурсе и на неким стратегијским битним тачкама оставили поприлично лоше наоружане снаге, због концентрисања муниције у Сарајеву. Мада у тој првој фази рата то вероватно не би спречило Србе да тако успешно напредују, пошто је српска команда поприлично добро користила све почетне предности и анулирала недостатке. Мора се признати да су регуларне снаге Републике Хрватске доста боље тактизирале од муслимана који су пуно срчаније јуришали и борили се. ХВ је избегавала директне сударе са најозбиљнијим српским јединицама и једноставно полако расла уз подршку својих западних партнера. Све војске се превасходно формирају по територијалном принципу организовања. Међутим, ВРС и ХВ премештају своје јединице и нису стриктно везане за територију на којој су формиране. СВК са друге стране има доста статичније јединице и само најбоље учествују на ратиштима БиХ обичне снаге и линијаши су изразито статични и слобо покретни и више личе на концепт наоружаног народа него класичну војску. Такође СВК има озбиљније проблеме у официрском кадру од РС.

У лето воде се борбе широм Подриња, Требиње односно Попово поље је под свакодневним нападима надмоћнијих непријатељских снага. Повлачењем ЈНА простор Херцеговине је доведен у тешку ситуацију, поред бројчаног дефицита најмање технике је остављено на овом простору. 5. Херцеговачки корпус формиран на овом простору нашао се пред великим изазавом непријатељ је имао бројније снаге и бројнију технику, српски борци имали су повољан терен за одбрану и бранили су своје. Херцеговачке ратиште се претворило у за српску страну константну дефанзиву која је перфектно извођена упркос свим недаћама на овом делу фронта. До краја 1992. године формиране су две српске војске које су чинеле по 6 корпуса.

Војска Републике Српске: 1. крајишки корпус – Бања Лука, 2. Крајишки корпус – Дрвар, 3. источнобосански корпус – Бијељина, 4. сарајевско-романијски корпус – Пале, 5. херцеговачки корпус – Билећа и 6. дрински корпус – Зворник

    

СВК: 7. Корпус северна Далмација – Книн, 11. Корпус источна Славонија западни Срем и Барања – Вуковар, 15. лички корпус – Кореница, 21. кордунски корпус – Слуњ и 39. Банијски корпус – Глина.

           

Лето 1992. обележила је једна од најхуманијих акција и битака рата. Специјална бригада „ Гарда пантери“ из Бијељине је из правца Озрена извршила пробој ка централној Босни и из блокираних Тиње и Смолуће извукла око десет хиљада српских цивила на територију Републике Српске.

У јесен 1992. године српска војска је на западу у офанзиви операција Врбас 92 са коначним циљем заузимања Јајца. Циљ акције је избити на ушће Врбаса и скратити линије фронта. Операција јеу потпуности успела. У Херцеговини, међутим, креће велика офанзива непријатеља позната као Митровданска битка прва од две. Споредним крацима напада нападани су положаји 1. херцеговачке пешадијске бригаде из Требиња и 15. лаке из Билеће. Главни удар је ишао на град Невесињи и 8. моторизовану бригаду из Невисиња која је са 4700 бораца примила удар 42 хиљада хрватских и муслиманских војника. Једино појачање Невесињу била је јединица „Билећки добровољци“ војводе Радета Радовића. У жестокој бици која се развила српска војска је однела потпуну и блиставу победу плаћену са 47 живота док је непријатељ минимум изгубио 582 војника.

На самом крају године кренула је општа муслиманска офанзива на Дрину из правца Сребренице продирала је 28. муслиманска дивизија ка Братунцу и Скеланима, а снаге из Горажда ка Вишеграду. Снаге Орићеве 28 дивизије су стигле чак да заузму водовод у Братунцу. Тада их заустављају Пантери и креће контранапад. Снаге ВРС су стигле до саме Сребренице и град није заузет само због интервенције међународне заједнице. У јануару 1993. године поново се активира далматинско ратише. Хрватска војска је 21. јануара почела операцију коју је назвала Масленица. Главни правац напад био је на Равне Котаре ка Бенковцу и ка обровцу, споредни напади су били око језера и електране Перућа и према Грачацу у Лици. Главна снага акције била је елитна 4. гардијска бригада „Пауци“ под командом Андрије Матијаш Паука. Хрватске снаге првих дана напредују српска војска није ни имала са чим да их заустави пошто је тешко оружије било пребачано у позадину по споразумима. Узимањем оружја из магацина крећу жешће борбе. Прве ударе примиле су 92. моторизована бригада из Бенковца и 4. лака из Обровца. Ових дана виделе су све мане у војсци Крајине прикупљање јединица у Книну које је трајало од 7 до десет дана мимо оних који су стално под оружјем резервни састав и линијаши. Унпрофор је опет суделовао у акцији и коришћене су демилитаризоване зоне за пролаз хрватских снага. Брже су стигли батаљони испомоћи са Кордуна и Баније, него резервисти из Далмације. Стигле су у помоћ јединице из РС Вукови са Вучијака ударни батаљон 1.кк и један батаљон 16. Гараве бригаде код Грачаца. Стигло је и преко 4 хиљаде добровољаца из Србије и једна бригада из Вуковарског корпуса. Српске снаге су кренуле у контра удар и вратиле су многе изгубљене коте и територије. О жестини борби говори и то да је погинуо командант 92. бенковачке пуковник Момчило Богуновић и да је рањен командант Вељко Миланковић касније преминуо на ВМА. Крајина је положила релативно успешно до тада најтежи испит из своје одбране. На источним фронтовима ВРС изводи акцију Трново или Лукавац освајањем овог подручја и ослобађањем раније очишћених српских села.

Горажде је одсечено, Подриње осигурано и створен још један пут за Херцеговину у тим тренутцима 1993 кад је кренуо сукоб између Хрвата и Муслимана и њихов отворени рат деловало је да је апсолутна победа јако близу српске стране упркос подршци из света и бројчаној надмоћи непријатеља. Међутим то је био само привид. Током 1993 године проглашена је и аутономна покрајина касније и република Западна Босна Фикрета Абдића. Муслиманског политичара који је између осталих у априлу 1992. Године дошао у Бијељину. Абдић је био чувени бизнисмен у Југославији оснивач чувеног Агрокомерца из Велике Кладуше. Ово је створило на северозападу Босне и муслимански грађански рат између Абдићевих јединица и 5-ог корпуса армије лојалног Алији.

 

Приближно под контролом српских снага 1993.

Током муслиманско-хрватског рата, пре свега на подручју средње Босне десила се једна од најхуманијих епизода рата, а то је пријем хрватских избеглица који су бежале испред муџахедина од стране ВРС на Влашићу и стављање под заштиту ВРС. Муслиманске снаге су муњовито напредовале хрватска средња Босна била је на коленима Травник, Нови Травник, Бугојно су пали и гомила села у очају бежали су према Србима. Кренуло је лоше и на мостарском фронту. Међутим, онда креће сарадња Срба и Хрвата српске снаге улазе у Жепче са две бригаде и одбијају нападе муслиманских снага, Кисељак и Ускопље (Горњи Вакуф) бране се уз српску подршку. На делу је нека врста крсташког рата на овом простору. Међутим, Фрањо Туђман жели сарадњу са Алијом, важније му је освајање Републике Српске Крајине од Хрватске Републике Херцег Босне. Српска Војска успешно шири Коридор око Брчког у акцији струјни коридор и заузима важне далеководе за снабдевање западних делова РС. Као и у пробоју коридора како у одбрани и сад у ширењу опет се истакла шеснаеста бригада.

Септембра 1993. године у јеку рата са муслиманима Туђман поново напада Крајину. Креће из правца суњског џепа на Банију и на Медачки џеп, демилитаризовани простор у Лици. Три српска села Читлук, Почитељ и Дивосело су сравњена у Лици, а у нападу их је бранило 40-ак бораца. Напад је заустављен у Медаку где су стигли борци 9. моторизоване из Грачаца и снаге из Книна и Бенковца, одбијен је напад из суњског џепа над Кордуном оборен авион миг – 21, а Хрвати су напали чак и канадски унпрофор. Срби одбијају напад они стају, а прво село на удару у демилитаризованој зони је уништено.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!