Зоран Таборин: Стати украј бар једном преваранту, бар из издаваштва

Опште је познато да и у Србији постоји знатан број тзв. правних субјеката који се понашају (и) недолично, преварантски, узму новац, а обавезе не испуне. Оне крупније је тешко разобличити баш зато што су крупни, имају много алата и трикова да поступак бар замуте. Мањих фирми које сачињава тек једна особа је неупоредиво више, има их посвуда. Раскринкати такве преваранте је лако, јер немају пословног морала, не признају ни факте, лажу и замајавају несвесни да остављају јасне трагове, али новац неће да врате, или не могу јер су њиме вратили неки ранији дуг.

Треба ли бар из неке области те мале глодаре причепити, да бар скикну, Мислим да треба иако је то мали корак за бољитак друштва, али је допринос.

Овде је реч тек о једном подскупу, култури. У оквиру тога тек о малом делу, издаваштву. Прецизније, о издавачу који се састоји тек од појединца. Још прецизније, о мојим искуствима с њим у задњих годину и по. Таквом, и таквима, би требало у најмању руку забранити рад, макар да је само мене преварио и начина како је то урадио и још ради.

Да, мој адвокат је поднео кривичну пријаву јавном тужиоцу за кривично дело преваре и повреде Закона о ауторским и сличним правима, као и парничну тужбу за накнаду штете, али (познато је) треба чекати док то дође на ред, а издавач – преварант то користи за наставак криминала…

Суд ће донети пресуду, али за њу неће знати људи из културе, издаваштва. Стога овде дајем тек основне податке о том издавачу, који је срамота(н) за струку.

Издавача који има мало чудан и нарцисоидан назив „Писац Миодраг Милановић ПР“ из Београда ми је предложио заједнички пријатељ па нисам обавио никакве провере. Послао сам му 4. авг 2015 рукопис (штампан на латиници) својих 110 истинитих прича писаних у и о рату у Сарајеву, „110, са препонама“. Одговорио је да је врло задовољан рукописом. Након понуде, М. Милановић је сам саставио уговор, који је потписан 23. авг. Истовремено му је (унапред) исплаћен сав новац којим у потпуности финансирам све радње на припреми (лекторисање итд) и штампању книге.

Наравно, издавач-појединац је имао довољно времена (20 дана) да детаљно прегледа сав текст (300 страна А5) пре потписа уговора, и обавезао се на рок од 45 дана за завршетак целог посла (до 10. окт 2015).
Предвиђене фазе посла су уобичајене: лекторски урадак са назначеним местима промена треба послати мени на евентуалне примедбе, усагласити се о томе, па да издавач, уједно и уредник, организује књигу у којој су и специфичне форме, табеле, песме, скице, копије делова писаних руком у рату и сл, да се одреди наслов књиге, дизајн корица, рецензија на омоту која би привукла купце итд, па да дам примедбе и на то, да се усагласимо, како бих према понуди, уговору и преписци дао тзв одобрење за штампу – да сам сагласан са свим и да тек онда књига иде на штампање.

Знао сам да ту има доста посла са обе стране, све фазе имају и трајање, па после две недеље питам о прогресу. Одговор је био невероватан: лекторица је била на годишњем одмору, у седамдесетим је годинама (тј. у пензији одавно), али не брини, ускоро ће навалити на посао, а паралелно се ударнички ради на више фронтова: графички уредник, технички уредник, дизајнер, коректор, пуно се размишља о наслову, и шта ја знам шта све не.

После неколико дана на мој упит докле се стигло, приговара да му нисам доставио текст „са проредом од 1,5 како је уобичајено, јер ја нисам професионални писац“ (?!) иако би као издавач морао знати да то нема везе ни са чим, нити је то тражио од мене и да би морао знати како се то уради за 2 минута ако му је ћеиф. Одговара да је текст пребацио на ћирилицу, јер је у Србији то званично писмо (?!), али да ту недостају она „наша“ слова. Свако ко има елементарно знање о алатима из било кога теxт-процесора (напр Wорд), те би чудне знакове заменио одговарајућим словима за 3 минута, аутоматски. Како тај проблем решавају издавач и времешна лекторица (умрла пар месеци иза тога)? Јавља, тако што је ангажована “стенографкиња“ (да, баш тако, а не дактилографкиња) да “унесе“ сва та слова (узгред, њих је скоро 20 хиљада) да би се старица посветила свом делу посла, да је то, ето, тек мало кашњење (пола рока) које сам у ствари ја изазвао, али није „истекло све време овог света“, ради се напорно, из све снаге, паралелно на више фронтова, а и он “доста размишља“ о наслову, не брини све ће бити ускоро.

Обавештавам га (иако би и он то морао знати) да не може бити нити говора да он одржи рок из уговора, а јавио ми је да само штампање тиража од 500 примерака траје 7-10 дана, те да је већ тада (почетак октобра) то потпуно јасно.

До истека рока из уговора, мени није послано ништа, ама баш ништа (=0), сем дечије наивних „објашњења“, лагања и замајавања.

Пар дана по истеку рока из уговора (12. окт 2015) добијам „лекторисани“ текст на ћирилици. Наравно, и поред обећања (а већ ми је било јасно да њему ни уговор ништа не значи, јер је новац већ добио), нема нигде никакве назнаке где је и шта мењано. Тешко је то проналазити упоређујући реч по реч у две књиге од по 300 страница.

Ипак, гледајући насумице, нађем неколико десетина урнисања мог текста: мењање израза (специфичних за Босну), смисла реченица, наслова прича (две имају исти наслов), укидање управног говора, замена босанских речи србијанским (иако инсистирам да је важна значајка мојих прича што сам их, а не он и лекторица, писао у Сарајеву, усред рата, на „босанском“), 2700 параграфа је претворено у 1100 (без икакве лексичке основе, чисти шламперај), избачени моји прилози, моја прича која је писана у две колоне табеле (5 страница) са паралелно постављеним параграфима о истој теми је исправљана и изгубила сваки смисао, у песмама (једна је 63 строфе) су преправљани стихови на разне начине или избацивани (па и по три узастопна, ни један ред није остао исти!), додавани њихови, песме су изгубиле и смисао и форму које сам се држао у преко 2400 песама до сада написаних.

Правописне брљотине су посвуда.

Доставим то издавачу, надајући се да ће то поправити, а сам прегледати – проверити и остало, али ме одговор забезекнуо, сматрао сам да је могао бити било какав али не и: „Лекторски посао је урађен савршено, и поносан сам на њега“, не коментаришући нити једну наведену примедбу.
Кажем му да је он сам прекинуо уговор (а шта друго?) јер је рок истекао, а да чак ни прву фазу од многих није урадио а то што ми је доставио је смеће, урнисан текст, као да га је дете (или излапела особа) за моје паре “лекторисало“ и он не хаје за те брљотине. А на те брљотине не могу дати одобрење за штампу, и има ту још много посла да се уради.

Шаље ми и некакву рецензију (такође плаћену) некаквог анонимуса. Прочитао сам, али ништа нисам разумео, како би тек купац? Ту је чак и моје презиме промењено.

Но, издавач и преварант М. Милановић сам себи продужава рок, новим лажима и замајавањем.

Славодобитно изјављује да ће књига имати промоцију на Сајму књиге (увек задња недеља октобра), „већ је резервисао и термин”“. Мислим : каква промоција без икакве моје сагласности на текст, али купим авио карту за Београд да видим и то чудо – да он испуни бар једно своје обећања ма како оно било накарадно. Наравно, и то је слагао.

После јавља да ће он лично после Сајма урадити лектуру али на мом “сировом“ тексту (а не лекторицином, ваљда је већ и умрла), те лично написати рецензију.

Прође и новембар, децембар и највећи део јануара 2016, немам никаквих вести. Знајући га већ као лажова, замајавало, шарлатана и ленчугу, са три маила у три узастопна дана тражим да ми пошаље све што мисли да је дефинитивно завршио, ма како то било мало, мрва, макар причу-две које је „лично“” лекторисао. Не одговара, по обичају булазни о нечем другом (то му је константа, он мисли да ме тиме надлукавио).

Најзад 1. феб 2016. шаље своју финалну верзију која додуше треба још његових „провера“ а 1. маја и најфиналнију његову финалну верзију која је иста као и претходна, а обе исте као она ћирилична лекторицина верзија од 12. окт 2015 , уз „објашњење“ да он не касни уопште, да је (каже: смо) био чак веома брз обзиром да је морао „упристојити“ мој наједном „крајње неписмено написани текст“ а што се тиче рока, имао је он „по закону форе 3 године“ да заврши књигу, без обзира шта је у уговору.

Треба ли рећи да је текст рецензије остао непромењен, смушен и нејасан, само се сада преварант потписао и као издавач, и уредник, и лектор и рецензент.

Онда наивно утрошим два месеца упоређујући поменуте верзије са мојим оригиналом (3 књиге по 300 страна), уз помоћ Правописа и приручника академика Клајна, реч по реч, ред по ред. Нађем преко 4000 (не тек 40 или 400) његових лексичких и уредничких брљотина, прецизно наведених и коментарисаних у табели од 63 странице. Доставим му то, али он о ниједној неће да расправља. Једини коментар је био, веровао то ко или не, дословце тек „Ниси у праву, једноставно ниси“ а после и „Нико ти овако добро у Србији не би књигу уредио овако добро као ја!“ чему треба додати и његово раније искрено чуђење како то да ја не знам да је он, Миодраг Милановић, „најбољи стилиста у Србији“.

Наравно, већ десети пут, га обавештавам да на тако накарадан и урнисан мој текст, никад не бих дао тзв одобрење за штампу, са толико његових евидентних брљотина од којих нити једну неће да исправи (па нити коментарише нити покуша се одбранити), уз избацивање мојих делова и убацивање неких фотоса са интернета који немају везе ни са једном причом нити књигом као целином, накарадном и патетичном нумерацијом страница у облику гранате или метка, нумерацијом прича у садржају са 0:01 , 0:02, итд („јер то потсећа да време истиче“ иако је низ растући), а у тексту изнад наслова са бројем у снајперској оптичкој нишанској справи што све налазим врло дегутатнтним, што наслов књиге није добар, што је 100% мојих сугестија па чак и стриктних захтева игнорисао 100%.

Али он инсистира да ја њему ипак морам дати то одобрење, свакако морам, без икакве расправе, без обзира шта мислим о његовом неделу („ако ти се не допада, то је твој проблем“ иако није реч о допадању, него о правопису и другим фактима).

Наравно, већ десети пут тражим да ми врати новац јер буквално није ништа урадио по уговору. Он опет одбија са гнушањем чак и такву помисао, тврдећи да је он оштећена страна, а не ја. Онда уцењује: да му платим још 1500 еур па тај свој накарадни урадак са мном као аутором неће штампати, а у супротном хоће, и продавати га…

Наравно, нити сам луд да на већ опљачкани новац додајем још, нити верујем да тај безначајни издавач може бити такав криминалац и после свих евиденција које постоје штампати и продавати моје ауторско дело (и то са убаченим брљотинама) без икакве моје сагласности.

Но, он моју књигу нуди на низу сајтова, јер ју је одштампао у 500 примерака формирао је и цену од неких 7-8 еур, продаје, испоручује. Објављује и наставке у новинама. Када сам предочио тек најосновније факте, сви су они то скинули са својих страница, и извињавали се да их је тај Миодраг Милановић преварио. Где он то још продаје (књижаре, улична продаја, у иностранству) и како, немогуће ми је сазнати јер преварант има недокучиве методе које нормалном издавачу не би ни могле пасти на памет. Колико их је већ продао? Откуд знам, али за једну имам све доказе, укључујући и фактуру. Знам и да је одштампао на стотине (хиљаде?) летака које ће слати на неке адресе.

Дана, 5. априла 2017, ми је адвокат јавио да је јавни тужилац најзад покренуо поступак, али да се позив Миодрагу Милановићу на адресу фирме (стана где станује) за саслушање вратио јер „није могао бити уручен“, нити је на основу обавести подигнут у пошти. Преварант очигледно има „трикове“ и за суд, а докле ће – не зна се.

На крају ћу дометнути још пар напомена.

Та моја збирка прича није за мене тек нека књига, она је много више од тога, што свако ко је прочита може и сам закључити. За књигу сам емотивно везан, нису то тек неке приче, измишљене и писане недавно у топлој соби. То је 110 ратних ситуација које сам лично доживео и о њима написао у рату, и које мене асоцирају на неколико пута више оних које нисам описао. Ту је о мом рањавању у око гелером гранате и две операзије по 2,5 сата у хладној сали са слабом анестезијом, моја хапшења и малтретирања, о избегавању погибије или тешког инвалидитета од оближње гранате, снајперског хица или комшијског пиштоља пуком случајношћу (тј. срећом), о животу у властитом стану без грејања на (унутрашњој) температури од -7 степени Целзијуса, о ношењу 30 литара воде у рукама са 2 км удаљене локације, о 20 кг изгубљене теласне тежине, о растанку са децом, о мом драматичном бегу из Сарајева, итд. Издавач није имао нимало обзира ни према томе, он је то прекрајао, и урнисао.

Миодрагу Милановићу је још од старта једини циљ био превара. Пажљивом анализом наше преписке (преко 100 маилова, 78 страница), прилога и његовог понашања је то бар сада очигледно, и све је црно на белом, лако доказиво, као и све оно што сам изнад написао. За суд сам припремио 20 страница о томе, прецизно цитирајући делове релевантних мејлова и датуме. Миодраг Милановић је ипак дипломирао књижевност иако давно, не може бити толико неписмен да урнише мој текст (лингвистички, стилски и тд), сем ако то чини намерно. Не може бити ни толико глуп да „не види“ факте о својим грешкама и лагањима, када су му подастрти, сем намерно. Написао је и он неколико књига (то је онај који “изучава“ историју Срба од пре 6 или 12 хиљада година). Јесу ли у њима овакве брљотине и у оволиком броју?
Питам се шта би било да не живим у Лондону него у Београду, и да су моји захтеви и његова обећања преношени усмено, лицем у лице. Шта ли би тек онда овај издавач, преварант, лопов и замајавало био у стању устврдити о тим расправама и договорима? Срећом, једини вид комуникације су били маилови, свака реч и датуми су још тамо, документи су неумољиви као доказ.

Питам се шта то Миодрага Милановића, који је безначајан издавач – појединац, али у респектабилној доби (60 година), гура у преваре, крађу новца, лагања, неизвршавање уговорених и/или обећаних обавеза, замајавања, у евидентан и лако доказиви криминал, чак и кад зна да је поднесена кривична пријава против њега? Зашто се уопште хвата посла (овога са мном) којем није дорастао и кад не зна елементарне алате из Word-а, а „издавач“ је, морао би ваљда знати? Одговоре не знам! Можда је тако васпитан, можда мисли да је као издавач – појединац тешко ухватљив у гомили и да му закон не мозе ниста а поготову не издаваштво као целина где се свако бави властитим преживљавањем, можда је (а знам да јесте) стално декинтиран и у дуговима јер никад није ни имао стални, нормални, свакоднени посао, треба му новац а као ленчуга и брљивац није га у стању зарадити на поштен начин, можда је алкос како причају, можда под силним седативима, или једноставно није сав свој у задње време.

Питам се шта је то у њему да га тера да ничим изазван показује своје „знање“ страних језика (веровао то ко или не, цитирам га: „па ћу се поново представити „please, like me introduce myself, I’m a man of well and taste.“ што ја не разумем иако четврт века живим у Лондону, или ме поздравља са „Sieg Heil“ , што о њему говори и више), да тврди да је „највећи стилиста у Србији“, да је познат „по високом професиоанлизму“, да нико у Србији не зна уредити књигу као он, шта му је мајка радила пре 30 година а шта отац, шта би он био у Сарајеву (пре 25 година) да није било рата, да он зна режисера Адемира Кеновића, да је „чуо“ за Јунгову „теорију синхроницитета“, да је први пут ушао у некакву штампарију још 1975. (и ваљда одмах изашао?), да се стално и свугде приказује као врсни издавач који се крије и под именом Вандалија (иако је то тек назив веб сајта са којим нисам ни могао потписати уговор, јер је сајт), а у суштини и пракси је безначајан.

Што се у Босни говорило: „велики турбан, а хоџице нигде“.

У вези његовог вандализма с мојом књигом, назив ““Вандалија“ прихватам као „Вандал и ја“.
Не може се рећи да је он баш пират. Он је више од тога! Зашто? Па зато што пират сканира неку књигу или скрипта, па је исту такву штампа. А „Писац Миодраг Милановић ПР“? Он моју књигу најпре унакази, преправи је (за разлику од поштеног пирата), тачније направи фалсификат јер мене и даље помиње као аутора. И, за разлику од пирата који пиратизовану књигу штампају о свом трошку, он то ради мојим новцем. И, није му доста ни тај новац, него би зграбио још неку цркавицу (4000 еур за 500 примерака).
Не знам да ли ћу успети да фирми – појединцу „Писац Миодраг Милановић ПР“ суд забрани даље бављење издаваштвом, макар и само због примера са мојом књигом, али јасног, доказивог, и драстичног кршења ауторских права, невиђених брљотина на “уређењу књиге и апсолутном непоштовања ниједне своје обавезе из уговора, али мислим да би и удружење издавача (ако постоји тако нешто) требало то исто захтевати, а верујем и лакше би провели у дело. Иако, Вандал ће већ изронити под неким другим именом, глодар је то.

5 април 2017, Лондон, е-маил: t3@btinternet.com

 

1 коментар


  1. Apsolutno đubre sve vrvi od laži i neistina, ovo je pisao psihijatrijski bolesnik ili ustaša.

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!