Жарко Јанковић: Москва “патриотским“ сузама не верује

МОСКВА “ПАТРИОТСКИМ“ СУЗАМА НЕ ВЕРУЈЕ

     На скоро окончаним председничким изборима у Србији није било много изненађења. Може се расправљати о томе колико је Вучић и његова булумента на власти успео да “смота“ гласова са стране, о купљеним “сендвичарима“, ботовима и сл. активистима, али чињенице су неумољиве, а у случају кандидата са националне деснице више него поразне. Више је разлога оваквог суноврата кандидата који слове за национално, традиционално и русофилски усмерене.


Највећа сензација ових избора је Љубиша Максимовић, познатији као Љубиша Прелетачевић Бели. Невероватно је било скоро све везано за његову кандидатуру, почев од неуредне, аљкаве и фаличне докуметације где скоро ниједан потпис није био оверен како треба, па до невероватних 9,5% добијених гласова, или скоро 350000, на изборима захваљујући којима је завршио на трећем месту. Овај феномен Белог готово нико није разумео, а нарочито није имао представу са каквим феноменом се суочава. Једино је Слободан Владушић у свом тексту и коментару најбоље описао овог ријалити кандидата. Наиме, Владушић правилно примећује да Бели представља феномен данашње младе генерације и једну актуелну политичку моду. Наиме, згађени високом политиком и елитом која им је уништила сваку могућу будућност, а услед недостатка озбиљне алтернативе и разочарања у све и свакога, један кандидат попут кандидата Партије Лудих из скеча о парламентарним изборима Монтија Пајтона, управо захваљујући свом одионом потпуном бесмислу, ријалитизацији и кретенизацији било какве политике, добија невероватан број гласова, нарочито популације од 18 до 27 година. Владушић примећује да у свом овом лудилу има система и да је кандидат попут Белог управо идеалан кандидат система за пацификовање незадовољства у народу, а нарочито за сузбијање националних, или “популистичких“ кандидата, како их још зову. Како се незадовољство народа, нарочито младих, не би прелило и каналисало на десници, подваљује се један овакав кловн који се спрда и иживљава са свим и свачим, глуми лажног бунтовника, а мондијалистичка елита шаље поруку народу типа : “Хтели сте популизам, сувереност, демократију, па ево вам. Онда добијете оваквог кретена, па вам је боље да се смирите и пустите нас да наставимо посао како се статус кво и вечита оваква садашњост не би никада мењали ни завршили. Бољи смо вам и ми него овакви лудаци“. У овоме је, како примећује Владушић суштина феномена Белог. С обзиром на духовно и морално стање наше нације, кандидат попут Белог је био идеалан како за режимске, тако и за опозиционе евроунијате за уништење националне, десне опције.
Сада ћу се посветити разлозима за дебакл националне деснице. Изгледа да смо још једном јасно ставили свима до знања да нисмо Европа. У тренуцима јачања, па и тријумфа евроскептичних, националних, десних, патриотских кандидата широм Европе и Запада, ми живимо глобализам и ЕУ без алтернативе као да смо отишли у време хита Тота Кутиња и пада Берлинског зида. Поново смо промашили епоху. Наша десница је потпуно суновраћена и почишћена на овим изборима. Кренимо редом.

Српска радикална странка и њен лидер Војислав Шешељ прокоцкали су историјску шансу за велики повратак после Шешељевог победничког повратка из Хага. Странка је, додуше, живнула на прошлогодишњим изборима, освојила преко 8% гласова и вратила се у Скупштину. Али, када је јавност очекивала да ће Шешељ попут гладног лава да растргне Вучића и његову власт, а имао је све разлоге за то, Шешељ је кренуо са немуштим, млаким, слабим критикама Владе и њене политике, Вучића је чак и хвалио, изјаве како је Вучић паметан, способан, вешт манипулатор, ни речи о криминалу и издаји Вучића. Бирачи су очекивали да чују како је Вучић издајник, плаћеник Запада, изрод и отпадник, највећа срамота Србије, о криминалу њега и његовог брата, али ништа од тога. У политици народ свашта може да опрости и заборави, али ако гласачима не пружите оно што од вас очекују, следи политички крах. И не само то, него је чак говорио како би као председник опет Вучићу дао мандат за састав владе. Правно гледано, то се може схватити, али у кампањи то је политичко самоубиство. Пошто је много више критиковао и нападао кандидате опозиције него Вучића, пружио је материјал свима њима да га прогласе за Вучићевог пиона и да се продао Вучићу. А онда после краха у изборној ноћи, где је новинарима усред Великог Поста у седишту СРС-а послужено богато печење ( толико о традицији, идентитету и идеологији), Шешеља нема нигде да се обрати новинарима, нестаје без гласа, а Вјерица Радета мора да вади флеке. Наредна четири дана од Војводе ни трага ни гласа, а онда на конференцији за нновинаре у четвртак излази са већ спремљеним и увежбаним оправдањима, те издали га у локалу неки активисти што су се продали Вучићу, те медијски мрак, те крађа на изборима. Одједном, први пут у историји, Шешељ подржава и студентске демонстрације и оне са жутом патком које имају призвук и мирис обојених револуција, а Вучића напада и критикује као никад до тада. Па што га ниси критиковао у кампањи и пре избора тако грмео? А онда и чувена изјава да он нуди 1000 евра ономе ко докаже да је он негде изјавио да онај ко добије мање гласова од Белог Прелетачевића треба да оде из политике. Објаве на Фејсу и Твитеру лако се пишу и бришу, али једно знам. Лично сам ставио објаву да онај ко добије мање гласова од Белог треба да се повуче из политике. И данас стојим на том становишту.


Што се тиче Бошка Обрадовића он је наставио са силазним трендом сваки пут када би сам ишао на изборе. Са резултатом на нивоу статистичке грешке и са потпуним проамеричким и прозападним критичким ставовима према режиму, Обрадовић и Двери више нису ни бледа сенка онога што су били до пре пар година. Чим су објавили улазак у политику одмах сам рекао да им је то грешка која ће их скупо коштати. Тако је и било. Од некадашњих бораца против партитократије, борбе за идеје националне и традиционалне деснице, православних и српских родољуба који су се залагали за улазак у војни, политички и економски савез са Русијом, догурали су до деснице типа Десног сектора, партије са израженим култом Вође, заговорника јалове неутралности и изјавама како Србија није руска губернија, па до отворене политичке сарадње са испоставама Сорошевих евроатлантских фанатика антисрпског опредељења попут Саше Каше Јанковића, Лудог Радула, Тадића Барбике, Шунатовца, Малог Поздерца и сл. Бошко Обрадовић и по свом имиџу, моди, фирмираној скупој гардероби и ципелама, селфијима са Пернаром и ставовима, налази се на најбољем путу да постане политички наследник данашњег Вука Драшковића и покојног СПО-а.


Што се тиче ДСС-а њима су Санда Рашковић-Ивић и Бошко Обрадовић скоро по команди растурили и развалили странку. Какав су слом доживели довољно говори податак да је Александар Поповић као председнички кандидат на нивоу целе Србије добио мање гласова од црнокошуљашког кандидата војвођанерског усташког сепаратизма Ненада Чанка. Ако ово није показатељ слома, не знам шта јесте. О неким другима не бих ни да коментаришем.


Међутим, оно што је дефинитивно дотукло представнике националне деснице пред изборе је сусрет Вучића и Путина у Москви и монтирана обмана режима да је Путин подржао Вучића. Путин је само протоколарно Вучићу, као и сваком другом госту уочи избора у његовој земљи када је у посети Москви, пожелео добар резултат на изборима. Вучић је паковао датум избора да буде што ближи његовој посети Москви. Али, има ту и других разлога. Прво, Русија увек сарађује са актуелном влашћу, а не да подбада опозицију и меша се у унутрашње ствари једне земље попут Запада. Исто тако, сарађују са свима онима покретима, странкама и групама које су пријатељске према Русији. Друго, Русија цени и поштује што је Србија једна од ретких европских земаља која јој није увела санкције и која води пријатељску политику према њој.

Треће, у последњих петнаестак година накупило се тушта и тма разних националних, родољубивих, десних, традиционалних, русофилских, организација, покрета, па и странака, који су просто у таласима из Србије долазе у Русију и траже сарадњу, подршку, а пре свега паре. Али, авај, за разлику од западних НВО Русија не купује љубав парама. И ту се нашао проблем за малађахне “патриоте“ и њихове организације, звучних, непоколебљивих и борбених назива тих покрета и странака. Када си млад и пун ентузијазма, све је у реду, али када дођу већ неке озбиљне године а ви хоћете да живите од политике онда у условима неолибералног глобализма на тржиште износите оно што имате, а у овом случају у питању су ваша убеђења. А треба и живети од нечега, нећеш да радиш, а немаш ни нешто своје чиме би се бавио и онда мораш да живиш од политике, па онда уместо да живиш за своје идеале и убеђења ти хоћеш да живиш од њих и онда креће трговина. Млад си, хоћеш да једеш, хоћеш да се проводиш, хоћеш да си растерећен од уобичајног посла и рада за плату, да путујеш, бистриш политику, улазиш у разне форуме, фондове, фондације, а то кошта. Па мораш да се облачиш, мењаш гардеробу, бунде, ципеле, одела, чизме за сваку сезону, па изласци, коктели, салонска окупљања, вечере са свима онима које лично не подносите, али морате “за ваше добро“. И од почетних убеђења не остане ни камен на камену. Хтели су да мењају свет, а на крају су се они променили и то нагоре. И онда када су увидели да Москва њиховим “патриотским“ сузама не верује, окренули су се од русофилства ка политици јалове неуталности оживљавајући све оно што је Коштуницу и ДСС политички докусурило. Неки су своја “врата“, а некад су били Двери, мада се формално, још увек тако зову, нашли код сорошеваца и њихове опозиције свему што је српско и која је још гора од Вучића по неким питањима, а неки су се окренули и “народно-ослободилачки заветовали“ Вучићевом режиму, како би неку мрву са стола власти и они добили.

 

Милан Недић

Четврто, готово сви ови покрети и организације се практично куну у Милана Недића и Димитрија Љотића, и не само то, већ их сматрају једним од највећих Срба у целој нашој историји. Без обзира шта ко мислио о генералу Милану Недићу и Димитрију Љотићу у данашњој Русији сви они који су прихватали Хитлеров нови европски поредак, сарађивали у било ком облику са Немцима и који су за време окупације обележавали и славили 22. јун, имају третман националиста типа Десног сектора, Ајдара, Азова и сл. Такав вид национализма у данашњој Русији доживљава се као дубоко антируски, непријатељски и профашистички. Једноставно речено, Отаџбински рат у Русији је једна од највећих светиња и сви они који су признавали, сарађивали, учествовали или не учествовали са својим јединицама на Источном фронту, довољно је што се формално признавао Хитлеров поредак, у Русији и код Руса немају шта да траже. Званична Русија прихвата рехабилитацију Драже Михаиловића и признаје га као антифашистички покрет национални и монархистички, као што су партизани били комунистички и револуционарни антифашистички покрет из перспективе Русије. Доста су свесни и наших траума идеолошког грађанског рата на основу самог руског искуства из Првог светског рата, Фебруара и Октобра 1917. године као и Грађанског рата који је уследио, али Русија никада неће прихватити рехабилитацију оних који су у Београду седели заједно са Немцима, без обзира на то шта ми мислили о томе. Такви покрети и организације националне и десне оријентације у Русији немају никакве шансе за било каквом озбиљнијом, не подршком, већ и елементарном сарадњом.
Најгора последица ових председничких избора је у томе што смо опет добили поделу на “крезубу“ и “пристојну“ Србију, чиме смо враћени двадесет година уназад са још једном изгубљеном деценијом. Са великим кризним и безбедносним изазовима у окружењу, где криза добија ново убрзање, уз оволике унутрашње поделе и стварање перманентне атмосфере грађанског рата у српској јавности поново се бавимо сопственим јадом док САД, НАТО и ЕУ раде на пројекту стварања велике Албаније. И последњим геополитички неписменим људима ваљда је јасно да су за Запад на Балкану једино сигурне оне територије које су под контролом Хрватске, Албаније и Турске. Уз нове мигрантске таласе и исламски продор у Европу као да се остварује пророчанство Драгоша Калајића да је Балкан од стране Запада третиран као проширени Блиски исток, исцепканих, малих, подељених земаља са православним и словенским становништвом жртвован новом исламском продору и да док се код нас смањује број становника и млади одлазе наилази нови елемент који ће се овде населити и потпуно променити овај простор. За то време, ми смо расцепкани, подељени, осиромашени, претворени у протекторат колоније са издајничком и криминалном квази елитом која понавља деструктивну мантру да ЕУ нема алтернативу. Ситуација је готово идентична као и када је кренуо отомански продор на Балкан у другој половини 14. века. А несрећници се надају да ће нас злочинци и крволоци са Запада примити у њихово друштво и на њихово корито и то док се та идеја распада и на самом Западу где су сами суочени са Трећим исламским освајањем Европе. Уместо тога, Запад ће нас сервирати исламистима и Ердогану за ужину, а Еди Рама већ трља руке. Ако се ускоро не подигнемо и поставимо јасно и гласно решавање српског питања на Балкану уз борбу за српске народне и државне интересе гледајући да јачамо, а не да слабимо, пропадамо, деморалишемо се, ширимо дефетизам, кукавичлук и бедни опортунизам, ускоро више нећемо ни имати шта да спашавамо, јер нас неће ни бити. Ова и наредна генерација ће дати одговор на ова питања и изазове. У случају националног пораза, ми и наши проблеми више неће никоме ништа значити, јер нас више неће ни бити. У овој борби морамо победити.

Жарко Јанковић, Нови Сад

 

1 коментар


  1. Добар и свеобухватан чланак Јокановића о стању у коме се налази сада Србија, и где се може наћи. Оваквих појединачних коментара било је доста на фејзбуку и Твитеру, али они не чине целину као овај коментар. Сви ово знамо. И они који говоре истину да није добро, и они који говоре да је добро, а знају истину, да није добро. Па чак и они у власти знају да овако више не иде?…
    Како то све „отрезнити“, да сви схватимо, без разлике на узраст грађана, да се у Србији нешто на боље треба мењати. Ми имамо доста способних грађана, који могу својим радом зарадити плату, а не политиком, али је проблем у нама грађанима? Где се може нешто да се апне, ту смо први?… Како веровати некоме, и дати му поверење?… Све иде на спрдачину, и „што се то мене тиче?“…
    Јокановић упозорава и стручно анализирајући нас хаос…Не можемо имати подељену Србију, јер у њој нема странака јасне политичке оријентације? Све су у један кош у пракси, а јавно се декларишу: десница, центар, левица, монархија, проруси, проамериканци, европејци?…То није нормално, природно, ни здраво?….Само грађни Србије, могу помоћи Србији, ако је сматрају својом државом и домовином!
    Од Устава, Закона о странкама, Изборном закону, нешто би се могло променити. Али како? Ко то да уради, и скаче себи за врат?…Кад је су на чудам начин, многи, створили и за парунуке! И нико иух не дира, јер нам је цео систем такав!?…
    Бисам дефетиста, али не верујем у било које промене у Србији, кад је овако стање свих категорија грађана, посебно младих!. Делимо се на крезуме и некрезубе? Са власти, у Србији, вековима, нико не иде милом, него силом…Нисмо ми Америка, Европа. Ми смо на Балкану, и споро и никако се не мењамо? Чак и они који кажу да требамо бити озбиљни, нису то, нити се желе мењати, нити размислити да ли је природно бити власт, ако имаш 25 осто уписаних брираких гласова у добитку, не питајући зашто је 50 осто не излази на изборе? Вада нису пресити, да их Србија и будућа власт не интересује каква ће бити, а кад виде шта су учинили, онда у демострације, које прихватам, али не можемо у Србији имати, посебно у опозицији, десет кандидата на изборе, и исмејавати Српство!. Глувом се не може шапутати. Нем је срећан ако не може ништа рећи, а глув, ако ништа не чује. Има миран дан до смрти…И њима је када ће умремети. Кажу да ће у неком другом свету имати све што пожеле!?…ПИШЕ: РАДОМАН МЛАЂЕНОВИЋ МРЂА

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!