Симо Крајишник: Феномен кладионице у Срба

Кладионице су се у Србији стидљиво почеле појављивати крајем 90-их и почетком 2000-их година, у пакету са многим другим благодетима и вредностима које нам је донела петооктобарска револуција и њена претходница.

На самом почетку свог развоја, кладионице су биле доступне само у већим градовима и нису биле на неком високом степену организације. Налазиле су се махом, у мањим локалима неугледне спољашњости са прилично оскудним ентеријером и малом понудом кладионичарских игара. Број људи који је у овом периоду редовно посећивао кладионицу, био је готово симболичан у односу на овај данашњи.

Међутим, када је постало јасно да су Срби народ који воли да се коцка са својом будућношћу и да све више људи оболева од кладионичарске грознице, у посао са кладионицама, почеле су се укључивати крупнији играчи и контроверзни бизнисмени, постепено градећи праве коцкарске империје.

Транзиционо српско друштво је било идеална подлога за развој тржишта трговине људском срећом. Пљачкашке приватизације остављале су десетине хиљада људи без посла, а један мањи слој се богатио и стварао сумњиви капитал који се, очигледно, врло добро уклапао у кладионичарски бизнис и његове појавне облике. Економску пропаст, логично, пратила је и морална разградња друштва, па се у коцкању више није видео никакав проблем или некаква морална дилема. Све је то упаковано у целофан сјајне забаве и потпуно безазлене појаве.

Полако је стварана критична маса српских кладилаца, која ће од Србије, показало се, направити истински коцкарски рај. Кладионице су се од малих сутеренских локала, претвориле у најексклузивнија места, која по свом комфору и понуди, превазилазе већину традиционалних кафића и ресторана.

Први потез кладионица у обогаћивању својих понуда и ширења клијентеле, био је уношење коцкарских апарата и електронских рулета у своје објекте. Дошло је до спајања кладионичарског бизниса и казина. Паралелно са тим процесом, кладионице су почеле преузимати и кафански посао, отварајући локале који су у понуди имали класичну кафанску понуду пића, да би се у данашњој ери отишло и корак даље: неке кладионице данас, имају и своје кухиње. Треба истаћи и да су у циљу привлачења људи, кладионичарске цене пића много ниже него у обичним кафићима.

Ова кретања, пратила је, наравно, и све већа понуда самих игара, (као што је клађење на трке паса по енглеском узору, на пример), отварање безброј нових локала и запошљавање младих девојака атрактивног изгледа. Такође, српске кладионице, по узору на највеће светске куће среће, почињу пружати услуге онлајн клађења, а дијапазон игара који се нуди, постаје готово несагледив. Газде кладионица све више, тик уз њих, отварају и мењачнице новца, тако да се прави пробој и у том смеру. Треба напоменути да је и телекомуникациона структура, кроз понуду кабловских телевизија у потпуности прилагођена кладионичарском тржишту. Неупућени, остану у шоку када чују да је данас на српској кабловској мрежи, могуће погледати директан пренос утакмице данске друге или енглеске четврте фудбалске лиге. Ту је и нерално велики број преноса кошарке, тениса, хокеја, снукера, одбојке, бадминтона, рукомета, фудбала на песку и других спортова из кладионичарске понуде.

Постоје кладионице и у другим државама, али мишљења сам да нигде нису на овом степену инфраструктурног и организационог савршенства као код нас. Што је већи степен дезоријентисаности у друштву, то су боље организоване делатности коју ту дезоријентисаност појачавају.

Један од ужаснијих кладионичарских маневара, јесте и скорашње увођење једне врсте томболе, која је направила незабележен успех у привлачењу још већег броја омађијаних људи без животног компаса. Та томбола је обичан намештени софтвер, који, као у цртаном филму, на екрану, из замишљеног бубња, избацује куглице са бројевима, док српска омладина хипнотисано блеји у монитор надајући се некаквој илузији добитка. Оно што је посебно застрашујуће је то што су ова извлачења подешена на сваких пар минута, тако да  класично клађење, делује као право јеванђеље у односу на ову пошаст. Откада се ово чудо појавило, све је већи број жена у кладионици. Такође, и све већи број младих парова, који немају никакве везе са класичним кладионичарским тикетима, долази да окуша срећу на монитору заблуде. Студенти већ дуги низ година своје слободно време проводе по кладионицама, а евидентно је да их томбола привлачи у све већем броју.

Дакле, кладионице су постале својеврсни трустови порока. Неколико опасних и  деструктивних људских слабости концентрисанo je на једном месту.

Међутим, мишљења сам да је најопаснији онај порок који се можда и не види на први поглед, а то је апсолутна морална декаденција и са њом повезано, строго материјалистичко поимање стварности. У кладионици, имамо улог и евентуални добитак. Све се посматара кроз ту призму. Не постоји ништа изнад те вулгаристички схваћене материје. Новац као основно и једино средство, мерило свих ствари. Кладионице као мале социолошке лабораторије у којима се стварају или унапређују обездуховљене љуштуре без икаквог суштинског мисаоног ангажмана и садржаја.

Исто тако, све већи је број патолошких коцкара. То су људи који су потпуно и бесповратно изгубљени за друштво. Они пре или касније улазе у зачарани круг вршења кривичних дела и уништавања сопствених породица, услед дугова који се узимају под каматом, код разних сумњивих типова, друштвеног талога, који не преза ни од чега у трци за згртањем крвавог новца.

Држава нема никакав став,  или стратегију за суочавање са овим проблемима. По добро наученој либералној догми, све је препуштено тржишту, а као и свако неспутано тржиште, суштина кладионице, њени крајњи исходи, нису нимало безазлени и забавни, како се то представља у јавности. У њој се, на најсликовитији начин очитава идеологија профита по сваку цену. Иза профита који згрћу газде, назиру се потпуно руиниране личности и породице. Није кладионица, наравно, иницијални кривац и узрочник људских слабости, али овако конципирана и неспутана, она је један од водећих покретачких, злих духова даље пропасти и разградње нашег друштва.

Кладионице су, дакле, уз тржне центре, постале храмови постмодерног друштва у Србији. Нема ту оне романтизоване, боемске црте која је некада доминирала у традиционалним градским кафанама, у којима су се често окупљала и највећа имена нашег културног живота.

Овде, уз 20 телевизора, видео бим, понеки чај и кафу, Срби проводе импотентне сате и дане, уз потпуно одсуство свести о машини у којој су се нашли. Уместо самоизградње, рада на себи, промишљања о свету који га окружује, читања неке књиге или можда недељног одласка у Цркву, просечан Србин ипак пре бира да погледа директан пренос из Шведске, у коме кључну битку за опстанак воде Халмштад и Ђургарден.

У комбинацији са ријалити програмима, турским и индијским серијама, те бестидним садржајима и лажима из информативних емисија, спортски преноси и кладионица, разарајуће делују на дух човека, претварајући га у гњецаву смесу, потпуно неспособну за развијање критичке мисли о било ком друштвеном питању.

Кладионице и њени менаџери свакодневно раде на идејама за привлачење нових изгубених душа. У овом моменту, тешко је и претпоставити где ће се завршити њихова еволуција. Не би ме зачудило да кладионица преузме и неке друге услужне делатности, које, бар за сада, још нису легализоване српским законима, иако се све одвијау том правцу.

Било како било, док се српска младост, макар она која још није напустила брод који тоне, бави питањима шампиона Молдавије и Турске, наша држава пуца по свим шавовима.

Како од младих људи направити друштвено корисне личности, које ће бити спремне градити боље друштво, питање је које захтева читаве анализе и укључивање великог броја друштвених институција. У овом моменту, са таквим људима на челним позицијама, тај процес се у Србији чини као научно фантастични пројекат, јер је већина институција, или потпуно уништена, или се бескрупулозно ради на њиховом уништењу.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!