Станоје Стојковић: Српска гробља у Чешкој

 

Чланови Удружења за неговање и чување српске баштине „Кајмакчалан“ у склопу реализације годишњег програма активности, боравили су у Чешкој од 5. до 10. априла 2017. године. Поред обиласка културно историјских знаменитости Чешке (Праг, Карлове Вари) и Дрездена (Немачка) чланови Удружења су посебно занимање поклонили обиласку места Јиндриховице, у којем се налази маузолеј са земним остацима 7.100 срба, страдалих у аустроугарском логору за време Првог светског рата и Олшанског гробља у Прагу где се у православном храму Успенија Пресвете Богородице налази костурница са земним остацима  наших страдалника.

За ова стратишта Срба мало ко у Србији зна. Званична српска историја скоро да их не помиње. Познато је да смо ми Срби склони да сасвим заборавимо мучеништво и жртвовање наших предака. Пре скоро сто година Арчибалд Рајс, који је волео Србију више него своју Швајцарску је у књизи „Чујте Срби!“ записао:

„…Постали сте страшно незахвални. Тако ваш главни град, Београд, некада град мученик, ни дан – данас, десет година након ослободилачког рата, нема ни најмањи крст, ни најмањи камен који би чувао сећање на жртву оних који су вас ослободили. Многи међу вама су веома богати и немилице троше да би се истакли и из забаве, али кад ваља показати захвалност према онима који су се жртвовали, ништа не дају, ама баш ништа. Ваше вође нису још, за ових десет година колико је прошло од завршетка рата, свечано обележиле ни један од од оних великих догађаја којима дугујете слободу и величину земље…“

Нашу посету Јиндриховицама смо, неколико недеља раније, најавили Дејану Ранђеловићу, Србину из Тимочке крајине, који са породицом живи у Карловим Варима. Договорили смо се да се нађемо у Карловим Варима, да нам буде домаћин и водич.

Иначе маузолеј у Јиндриховицама је готово заборављен. Посећују га ретке српске екскурзије, понеки државни службеник и потомци страдалих у логору. Скоро ниједна српска туристичка агенција нема у свом програму, посете Чешкој, обилазак маузолеја у Јиндриховицама.

Јиндриховице (немач. Hajnrihsgrin) су иначе, мало место у западном делу Чешке Републике, на самој граници са Немачком. Удаљено  је око 25 км од чувене бање Карлове Вари. У Јиндриховицама је за време Првог светског рата био највећи концентрациони логор на територији тадашње Аустроугарске. Кроз логор је прошло око 60.000 заробљеника. У логору је највише било Срба око 40.000. Једино су Срби овде, поред војника имали и своје цивиле.

Заробљени српски војници на ратишту и цивили покупљени у походу у логор су допремани железницом. До самог логора сви они су морали да пешаче још 30 км. Заробљеника је било из свих крајева Србије, а највише из Шумадије и Ваљевског краја.

У логору је био тежак живот. Били су добро чувани од бекства и свакодневно изложени суровом логорском режиму. Само српски логораши били су принуђени да раде и најтеже послове. Радили су у каменолому, градили хемијску фабрику у Соколову, граду удаљеном око 20 км, у који су одлазили и враћали се пешице. Градили су пругу, железнички мост, уређивали путеве, регулисали водотоке, копали водовод, зидали резервоар за воду у логору, радили пољопривредне послове на имањима итд.

Исцрпљивани тешким радом, слабом исхраном, хладноћом и заразама које су харале,  свакодневно је умирало око 40 људи. Сваког дана у 15 часова тужна поворка са умрлима је ишла до оближње заједничке гробнице, у којој су полагана тела умрлих свих узраста, а празни мртвачки сандуци су враћани назад. Дешавало се да се у тим сандуцима сутрадан нађу они који су их носили а од исцрпљености умрли истог дана у логору. Најстарији српски цивил који је овде умро имао је 92 године, православни свештеник, а најмлађи, његов праунук, само 8 година.

Маузолеј се налази недалеко од места Јиндриховице на огољеном брду, а само око објекта расту четинари, донети са Хиландара. На овом месту је, за време Првог светског рата, изграђен резервоар за воду, али је тај комад земљишта, после рата, чешки председник Масарик поклонио краљу Александру, да послужи као костурница у коју је планирано да се пренесу посмртни остаци српских војника и цивила.

Године 1926. краљица Марија је организовала есхумацију посмртних остатака из целе западне Чешке, како би сви страдали били сакупљени на једном месту. Српско војно гробље (маузолеј) у Јиндриховицама је освештано 8. јула 1932 под покровитељством Томаша Гарика Масарика, Председника Чехословачке и Краља Југославије Александра I.

До 1937. године укупно је смештено 7.570 посмртних остатака српских и руских војника и то 7.381 Срба и 189 Руса. Посмртни остаци страдалника стављени су у дрвене ковчеге (79 х 30 х 30 цм) и смештени у костурницу. До 1940. године пренесено је из Холандије још 89 посмртних остатака српских војника, тако да је коначно у ову спомен-костурницу смештено 7.659 земних остатака пострадалих људи.

Међутим, ни до данас сва тела нису ексхумована. Поред ове спомен-костурнице, у једној шуми на око 5 км удаљености и сада постоји део гробља са око 1.600 гробова, од којих је преко 100 српских. Гробље је било заборављено. Пре двадестак година, открио га је, сасвим случајно Дејан Ранђеловић.

Од Другог светског рата, па до 1994. године, литургија на овом светом месту ни једном није служена. Последњи који ју је, пре ове дуге паузе служио, био је Владика Нишки Доситеj, кога су касније усташе убиле у Јасеновцу. Само, четири пута у години, на Задушнице, служи се Парастос. Тада се помену сва знана имена оних који су ту испустили душу.

О маузолеју и гробљу се сада брину Дејан Ранђеловић и прашки парох протојереј Срђан Јаблановић. Дејан Ранђеловић је и председник Православне омладине у Чешкој, организације која чисти и одржава спомен-костурницу Јандриховице. На иницијативу неколицине Срба основано је удружење „Видовдан“ које има за циљ обнављање и одржавање српских гробаља на територији Чешке.

Наш боравак у Прагу завршили смо посетом Олешанском гробљу где се у православном храму Успенија Пресвете Богородице налази костурница. Тога дана су били Цвети и у храму је служена литургија. После литургије, парох протојереј Срђан Јаблановић увео нас је у крипту и показао костурницу. У костурници је похрањено 132 посмртна остатка српских, односно југословенских војника. У крипти су још похрањени руски ратни заробљеници и значајни Руси. Ту су похрањени и чешки православци међу којима и први председник чехословачке владе Карл Крамер. У крипти се налази и спомен плоча посвећена југословенском краљу Александру Карађорђевићу са комадом његове крваве кошуље коју је носио приликом атентата у Марсеју.

 

1 коментар


  1. Није у свему ни Арчибалд Рајс у праву. У Краљевини, дизани су споменици, уређивана гробља, али није било могуће сва стратишта обележити за тако кратко време. Ко то не разуме, не разуме ни размеру и дубину српске жртве.

    Понајбољи пример су управо Јиндриховице. На СКК већ смо, давно, писали о томе. На жалост, архива је уништена. А и где је напис пренет, временом је побрисано. У оригиналу, мој напис на СКК је имао назив „Народ за резервне делове“, објављен почетком маја 2013. С обзиром да је тема шира, нисам све ни написао, да не бих превише ишао у „дигресије“. Ево дела (из личне архиве) о Јиндриховицама:

    „…Човек шетао шумом и брао печурке. Саплео се о камен зарастао у траву. Једино тако могао је да види у камену уклесано „Овде почива Глишовић из Чачка“. Потпуно збуњен, отишао је у општину и распитао се. Да, ту је српско војничко гробље, добио је одговор.
    Тако је на невероватан начин, као Божјом руком вођен, Дејан Ранђеловић, наш човек који живи у Карловим Варима, сазнао за једно од највећих српских војних гробаља из Првог светског рата у месту Јиндриховице, двадесетак километара од немачке границе.
    Тако је од потпуног заборава отргнута трагична прича о великом аустроугарском конц-логору са 40.000 логораша, углавном Срба. Нису ти људи били „обични“ војни заробљеници, већ робови. Убијани су полако, систематски, са насладом. Глад, прљавштина, болест. Рад у каменолому до потпуне изнемоглости. Седам хиљада „дивљих“ Срба је „ослобођено радом“ земаљског живота.
    Тако смо и ми сазнали оно што се није смело да не знамо.
    Коначно, и наша амбасада у Чехословачкој је тако сазнала да има некакво наше гробље у близини…“

    Ако је до још детаља, „шума“ су били чемреси донети из Хиландара, са Свете Горе, које је наш витешки Краљ Александар Ујединитељ, својом руком посадио на том Војничком гробљу. Чудом, чемреси су издржали промену климе, да би правили хлад мученицима.

    И, да знате, потписом првог Председника Чехословачке Томаша Масарика – у знак захвалности Србији (јер без српске победе, не би се ни Чехословачка могла ослободити од Аустроугарске) – та два хектара су постала СРПСКА ТЕРИТОРИЈА. Ако не разумете у чему је проблем – 2018-те та одлука више неће важити.

    Памћење је искорењено после Другог светског рата. И иста аверзија је настављена за време Слободана Милошевића. Није било силе да се Милошевићев амбасадор у Чехословачкој, Ђоко Стојичић, натера да ногом крочи тамо и поклони се Српским жртвама. Ама, нису дали попу да дође на гробље, па је на молбу Ранђеловића руски свештеник држао опела и нашима. Тек када је Војислав Коштуница дошао у ситуацију да може да утиче, ситуација је поправљена.
    Накратко. Знамо и зашто.

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!